header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Случај "свештеник Љубиша Илић" или свирепост мртводушника Игњатија Браничевског (1. део)
Случај "свештеник Љубиша Илић" или свирепост мртводушника Игњатија Браничевског (1. део) Штампај Е-пошта
среда, 26 фебруар 2020
        Поводом злодела о коме смо јуче известили (овде:) – да је један од поповских батинаша Игњатија браничевско-пожаревачког – гурнуо једног верника испред саборне цркве у Пожаревцу, који је том приликом поломио кук – желимо да подсетимо и скренемо пажњу нашим цењеним посетиоцима да ово није усамљен случај у Браничевској епархији, већ да је то - од Игњатијевог устоличења - уобичајена појава.

Наиме, у наставку доносимо текст некадашњег клирика Епархије браничевске Љубише Илића под насловом „О ТОМЕ СЕ ШАПУТАЛО, ПОВРАТАК У ЛИТУРГИЈУ ИЛИ...», у коме је отац Љубиша разобличио Игњатија као јеретика још давне 1997. године.

Зашто је овај текст оца Љубише сада актуелан? Његова актуелност и сам случај «свештеник Љубиша Илић», су актуелни у контексту показивања да батинања верника у Епархији браничевској од стране клирика, а са Игњатијевим благословом - нису насумична појава, већ систем – правило.

Укратко, ко је отац Љубиша Илић?

Реч је човеку који је у учењу Игњатија Мидића први у Српској Цркви, још средином деведесетих година 20. века,  препознао јерес и против тога храбро устао. Отац Љубиша је био човек дубоко укорењен у Предању Цркве, односно у Светосављу, човек из народа, притом изузетно теолошки образован.

Пред нашим читаоцима је, дакле, текст – разобличавање цркворушитеља Игњатија од стране оца Љубише Илића (објављен 1997. године у часопису Епархије рашко-призренске „Свети Кнез Лазар), а у сутрашњем прилогу ћемо, ако Бог да, показати право (свирепо) лице фанариоте и паписте Добривоја (Игњатија) Мидића, односно - да овај јеретик, који учи да је душа смртна (отуда његов надимак "Мртводушник"), заправо, "нема душу".

Такође, сутра ћемо донети и прилог о још једном пребијању верника од стране Игњатијевих поповских батинаша, из чега ће се (по ко зна који пут) јасно стећи увид да су новотарци, у ствари, разбојници маскирани у свештенике Српске Православне Цркве.

Уредништво

+ + +

 ТОМЕ СЕ ШАПУТАЛО, ПОВРАТАК У ЛИТУРГИЈУ ИЛИ...

Већ дуже време се црквена јавност суочава са учењима неких црквених пастира која, најблаже речено, збуњују. Јавља се подела на разне „струје" унутар свештеника и теолога око основних ствари наше вере. Уноси се црквени немир који, хвала Богу, још није захватио масе верника јер нису упознате са тиме.

 У неким разговорима. назовимо их «кулоарским», осуђују се или подржавају одређени ставови. Једна страна напада другу говорећи да су то нова, јеретичка и масонска учења; друга пак страна говори како она прва не зна шта је то теологија, Евхаристија и Црква, брани се да то нису нова учења већ враћање на светоотачки пут, итд. у недоглед. Али све то остаје у четири зида, дакле, о томе се у ствари ћути. Једна таква личност која изазива бурна реаговања (код једних у негативном. а код других у позитивном смислу) је Епископ браничевски г. Игњатије (Мидић). И о њему се доста кулоарски прича, доста се нагађа, претпоставља... Сам пак г. Мидић говори (и грди студенте) како га „не слушају, или чују једну реч па онда трче брзо да бране православље од епископа". Сада смо, коначно имали прилику да натенане прочитамо његово учење у интервјуу у часопису Епархије врањске „Искон", бр. 2; 1997. Не може нам се пребацити да нисмо добро чули, јер смо сваку спорну мисао могли полако више пута да прочитамо. Пошто г. Мидић говори о неким врло важним предметима као што су: душа, свештеник, нација, екуменизам и веронаука, требало би да се о таквим учењима изјасне и на нека питања одговоре Св. арх. сабор, (поједини, наши оци а његова браћа епископи, професорски колегијуми факултета и богословија, па и сам г. Мидић, па да се коначно јавно изнесе православно учење око тих суштинских ствари; тим пре што нпр. у погледу екуменизма г. Мидић каже да се он тог учења неће одрећи, свиђало се то некоме или не. Ако Св. Марко Ефески каже да је јеретик онај ко и најмање застрањује од православне праве вере, онда треба разлучити и јавности рећи да ли је јеретик г. Мидић који нема намеру да одступи од својих учења, или су јеретици они који таква учења не подржавају, и такође не желе да одступе од њих. Јер, немогуће је да су обе стране у праву, а говоре сасвим различито.

Да нам се не би могло пребацити да тенденциозно мењамо ре-чи г. Мидића и да га тако „пљујемо", а и стога што мислимо да је мали број читалаца који су могли прочитата тај интервју, пре сваке наше разраде и наших питања цитираћемо самог аутора.

"Струја коју називају модерном, а којој ваљда и ја припадам у ствари тражи повратак, литургијску обпову. То није никакав    модернизам.

- Бесмртност душе уопште није саставни део хришћанске мисли.   То потиче још од Сократа, тј. од Платона... Ако уђемо у Оригенову замку онда ћемо тврдити да душа има  неограничено постојање без краја али и без почетка. Тако долазимо до   тога да је душа савечна  Богу. Код светих Отаца то то нећемо наћи. Човек никако није бесмртана сам од себе, може да буде бесмртан само преко заједнице са Богом... Што се тиче поделе на рај и на пакао, она је дошла са запада, из схоласитке."

Од г. Мидића први пут чујемо да хришћанство не учи о бесмртности  душе. Ко тврди да је душа савечна Богу и да је човек бесмртан само од себе; и зашто се г. Мидић крије иза тога? На основу чега он извлачи аналогију да они који тврде да је душа бесмртна, тврде и да је и савечна Богу? Св. Максим Исповедник, на којег се г. Миднћ често  позива у свом учењу (овде индиректно, речима „тог нема код св. Отаца“) каже: „Бог приводећи у постојање разумну и мисаону суштину, по највишој својој доброти, предао је овим бићима четири своја својства која их одржавају, чувају и спасавају: постојање (битије), бесмртност  (вечнобитије), доброту (благобитије)  и  премудрост. Прва два је предао суштини, а друга два слободној вољи. Суштини дакле (даровао је) - постојање и бесмртност, а слободној вољи доброту и премудрост, да би оно што је он Бог по суштини, твар постала по заједничарењу. Зато се каже да смо постали по образу и по подобију Бога. По образу, дакле, као биће, Онога Који Јесте, и  као бесмртио биће, Онога Који Вечно Постоји, премда и не беспочетно, него по бескрајности; а по подобију - као добар Доброга, и као премудар Премудрога, бивајући по благодати оно што је Бог по суштини. Дакле по образу Божијем је свако разумно биће, а по подобију - само добри и мудри" (400 глава о љубави; стотина 3. гл. 25). Св. Максим, истина, каже да твар оно што је Бог по суштини постаје по заједничарењу, али не каже да душа није бесмртна. Ако душа није бесмртна већ је створена да буде бесмртна само у заједници са Богом, шта је онда са душама грешника, јеретика, неверника, хулитеља на Св. Духа к свих других који нису у заједници са Богом? Да ли њихове душе умиру заједно са телом и остају у гробу? Да ли су потребни помени за мртве? Да ли су Св. Игњатије Брјанчанинов, Св. Јован Шангајски, преп. Макарије Александријски, јрм. Серафим Роуз, протојереји Божидар Мијач и др Лазар Милин, јеретици? Да ли су нам из схоластике дошле речи Господа Христа: „У кући Оца мојега станови су многи" (Јов. 14,2), „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25; 46ј, или прича о богаташу и Лазару (Лк. 16,19-31)?

"Зарађивање пара (мисли на свештенике; прим. аут.) може да буде  на много других и још достојанственијих начина. Нису они криви за све ово. Систем ихје натерао да мисле само на финансијску страну, да јуре около... Ја лично мислим да је будућност свештенства у људима који ће имати неки занат, а из љубави ће се бавити и тиме... биће свештеници."

Зар постоји неки достојанственији и човеку природнији посао од свештеничког? Оставимо на страну поједине људе који су, на жалост залутали у свештенички позив и који евентуално недостојно носе свој чин; па се запитајмо који то свештеник нема љубави за свој позив; и зар свештеници само „зарађују паре"? Зар смо дочекали да нам сада епископи говоре оно што безбожници трубе већ деценијама? Како да се ухватимо у коштац са онима који пропагирају како свештеници ништа не раде, а „млате паре", када то исто долази и из „преосвештених" уста? Куда то свештеници јуре около (хвала Богу, није довршено са „као глуве кучке")? Није ли у Св. Писму речено да они који олтару служе треба од олтара и да живе (уп. 2Днев. 31;4, 1Кор. 9;11-14, Гал. 6;6, 1Сол. 5;12)? Како ће се свештеник посветити своме стручном и духовном усавршавању и посветити својим парохијанима у потпуности, ако мора (неки на жалост то морају, а неки хоће) да се ангажује око неке њиве или неког заната? Св. ап. Павле јесте се бавио прављењем шатора, али то је његово лично опредељење и способност, а у својим упутствима какав треба да буде свештеник, не захтева то од њих (уп. Дап. 18;3, 20:34-35. и I   посланицс 1. и 2. Тим. и Титу). Да ли г. Мидић епископску резиденцију у Пожаревцу (посебно је питање то, ако он тражи повратак и литургијску обнову, да ли онда сматра да епископ треба да живи у двору или у манастиру) гради од свог заната, заната својих истомишљених  епископа,  свештеника  и студената, или од прихода црквених општина који се остварују и од свештеничког „лутања около"? Данас, када и светогорски монаси сведоче о скраћивању времена, ко је тај који га има на претек да може да се бави успешно и бригом за своје, и за туђе спасење, и још нечим другим?

"Ја сам увек говорио да идентитет свих нас хришћана извире из литургије... А у посдедње време, дуже већ то траје, црквени људи су били приморани да се баве питањима националног идентитета, дизањем буна... Све је то мало по мало понело да помера наш извор идентитета. Понео је да се стиче утисак да смо ми свештеници и епископи ту да решавамо политичка и социјална питања. И народ сад чека шта ће сабор решити око избора. То је опасно за нас кад народ побрка, кад види епископа заборави да је он такав ту зато што служи око престола Божијег. Ако народ буде идентификовао свештеника зато што он носи паролу и иде испред народа то је врло опасно... Не значи да не треба да се бавимо политиком, напротив, али то треба ставити у правилну пропорцију, зна се оно што је суштинско и вечно, а зна се оно што је пролазно. Треба да се решава, али што каже Христос ученицима: оставите, сиромахе ћете имати свагда са собом... Није Црква предвиђена само за једну нацију, без обзира на то  колико се нама наша нација свиђала, а други не свиђали. Црква је за све људе и литургија то пројављује... Свака нација има места у Цркви и она не штети Цркви; она само тада штети Цркви када жели да Цркву подчини себи... Црквени начин није да узмеш и попљујеш другога и на тај начин мислиш да си велики..".

Ко то приморава „црквене људе" да се баве питањима националног идентитета? Ко су наши епископи и свештеници (претпостављамо да се на њх мисли под појмом „црквених људи", као да црквењак, тутор, лаик нису црквени људи), одакле су они дошли, којем народу припадају и ко их је наметнуо србском народу, па су сад присиљени да се баве националним питањима? Не муче ли исте нацноналне муке и епископе и свештенике као и народ? Не дај Боже да није тако! Да ли су народ и Црква два супротстављена табора која један другом штете, а могу и да не штете ако потпишу уговор о ненападању? Шта је Црква? Да ли је епископ Црква? Није, епископ није Црква, али тамо „где је епископ, тамо је и Црква; епископ је у Цркви, и Црква у епископу, и ко није са епископом, тај није у Цркви“ како каже Св. Кипријан Картагински. Дакле, Црква није нешто што је изван и изнад овог народа. Сваки православни Србин је  члан наше помесне, а тиме и васељенске и једине Цркве. Да ли и Св.  Сава, Св. Теодор Вршачки, Св. Петар Цстињски, патријарх Арсеније III (Црнојевпћ), митрополит цетињски Петар 11 (Петровић) и други србски великани нису знали шта је Евхаристија, и да ли су они  померили извор свог идентитета са Литургије негде другде? Да ли су они неког „попљували и на тај начин мислили да су велики"? Зар они нису знали шта је „суштинско и вечно, а шта пролазно"? Зар је немогуће служити и „око престола Божијег" и своме народу? Зашто су те две ствари у колизији? За кога свештеник служи Богу ако не и за свој народ? Зашто се г. Мидић гнуша на то да епископи и свештеници могу (а ми додајемо и треба) да решавају и социјална питања. Да је мало извирио из своје теологије видео би колико наш народ има поверења у своје пастире, и колико се веже за њих, тако да људи иду по савет код свештеника за многа питања која треба да реше, од оиих наузвишенијих до оних најприземнијих типа ,,да ли је погодно време да продам краву"? Зар није западно учење да црква треба да иде својим путем, а народи да је прате или не прате? Шта је политика? Да ли је политика рећи да народ тешко живи, да је скупоћа, да је лична и имовинска несигурност већа него икад? Да ли је политика рећи да је овај режим одговоран за највећу трагедију овог народа и у овој земљи и бившим Крајинама (и духовну и физичку) која се не памти. Да ли је политика то што је овом расхристовљеном  и  слуђеном србском народу једино светило свети и свештени Сабор србских епископа? Зар је први пут у нашој историји случај  да кад немамо државу, или она ради против Православља врх Цркве преузима кормило и одговорност за народ из поља које би требало да буде државно? Да ли је политика ако Сабор тражи да овај народ коначно добије своју државу са обликом власти, који је прави облик хришћанске власти по православном схватању, а то је  миропомазана глава? Зар и данас врхови Цркве у нехришћанским земљама нпр. исламским не воде и духовну и световну бригу о свом народу? Ако је  све то политика, онда „црквени људи" треба да се баве политиком! За кога је то опасно!?  Да ли за нацију, епископе, свештенике или за нови светски поредак који ради на затупљивању националне и верске (посебно православне) свести како би припремио терен за долазак и прихватање антихриста!? Христос каже да се не бринемо за сиромахе, јер ћемо их свагда имати са собом, али не каже да се не бринемо за свој народ. Да се наши и црквени и државни великани нису бринули за народ, одавно га не би било. Ко од благоразумних православних Срба мисли да је Црква предвиђена само за једну нацију, само зато што воли своју помесну Цркву и што полази од тога да су му ипак најблпжи православни Срби па онда сви остали православни народи са којима је сједињен у истој вери, али не и у истој историји и култури?

"Што се тичe екуменизма, најпре би требало да се договоримо шта се подразумева под речју екуменизам. Може да буде екуменизам позитиван и може да буде негативан, политички. Ако је нама хришћанима стало да сви ми хришћани једно будемо у Господу, онда ми не можемо да се затворимо у себе, онда ми не можемо да пљујемо све и да на тај начин градимо свој идентитет. Тиме што су они гори и онакви, а ми бољи и овакви. Ми морамо да пројавимо у овом свету шта смо! Треба да буде наше богословље афирмативно. Пред најтежи свој час, самртни час, Христос, савршени Бог и савршени човек, Он се моли у том часу Оцу и каже: „Оче, молим те да сви једно будемо ", то ако се некоме не свиђа нека буде по његовој вољи, али то не значи да ћу се ја тога одрећи, јер сматрам да је то суштина саме Цркве... Међутим, постоји и друга страна екуменизма због које ти људи који се буне с правом се буне против екуменизма. То је тај тзв. политички екуменизам који под плаштом Цркве нема у ствари никакве везе са Црквом."

Којем православном Хришћану није стало да сви једно буду? Не поставља се питање шта је екуменизам, него како до јединства може и сме доћи? Да ли се Господ Христос молио да се уједини Истина и лаж, Светло и тама, Бог и сатана? Да ли се они уопште могу ујединити? Да ли има више цркава? Да ли има више истина? Да ли има више христоса? Да ли је „суштина саме Цркве" јединство у Истини, јединство у лажи, или јединство у њиховом синкретизму? Када се г. Мидић позива на свете Оце (надам се да мисли на све, а не само на оне ране), постављамо питање: да ли се Св. Марко Ефескп огрешио о Христову жељу и молитву да сви једно буду, и да ли је „пљувао" некога када је рекао: „Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам. Претпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса"?

Шта ћемо са латинским схватањем екуменизма тако да су контакти са, како они кажу „несједињенима" или „одељеном браћом" дозвољени ако не дирају у њихово, латинско (лажно) учење? „Нека се настави дјело зближавања с одијељеном браћом, с много разуми-јевања, с много стрпљивости, с великом љубављу, алп без одступања од праве католичке науке“ (Опорука папе Павла VI; Глас Концила бр. 17; 27. коловоза 1978). Не може се рећи да је ово анахроно јер то је ипак опорука једног „непогрешивог светог оца". Дакле, поставља се питање да ли ми треба да се ујединимо са латинском верском заједницом (остале деноминацнје сада да не помињемо) тако што ћемо признати њихову „праву католичку науку", а задржати и своју, илп тако што ћемо уз признање њихове „праве науке", одбацити своју као лажну и погрешну? Наравно, уз то треба да нпр. Св. Кипријана Картагинског и Св. Марка Ефеског прогласимо за јеретике и донкихотовске луде који су јуришали на ветрењаче јер нису зналп шта је Истина, шта је суштина Цркве, шта је Евхаристија, шта је јединство и што су „пљували друге"!

 "Ми данас имамо много простора, медија на којима можемо да мисионаримо. Међутим, садржина мисионарања је у питању. Погрешан је рационалистички приступ и убеђење да треба прво веронауку уводити, да је веронаука довољна. Или психолошки приступи, преко некакве осећајности. То није црквено. Дете које долази на литургију видеће да његов отац или деда целивају икону, видеће како љубе свештеника у руку и оно ће га љубитиу руку, без да има рационалне предрасуде према томе. Учиће спонтано, кроз литугургију о Цркви. Хришћанин се не може створити школом и учењем. Хришћанин може да буде само онај који учествује на литу-ргији... Рецимо да уведемо веронауку у школе. И веронауку предаје цивил, а свештеник служи. Шта сте ви урадили тиме? Утемељили сте у ствари једно шизофрено стање, хришћанство ће за децу бити подељено на онога који служи и на онога који предаје знање..."

Који су то бројни медији и простори који се данас нуде Цркви да их користи? Да ли су то: „Треће око", „Зона сумрака", „Арка“, РТС, ПИНК, БК, Политика? На тим страницама и тим фреквенцијама једино што се нуди су; хороскопи, врачаре, јога и, о Ускрсу нпр., емисије увежене из Америке у којима нас уче да је у тренуцима Пилатовог суђења Христу присуство јеврејског народа и викање: „Распни га, распни!", хришћанска фикција (дословно наведено). Школе су нам пуне курсева јоге, јавне сале врве од понуде предавања из области трансценденталне медитације, секташких лажучитеља... све по демократском принципу: ко плати тај млати!

Муку мучимо да уверимо режим у неопходност верске наставе, а сада нам у томе „помаже" (коме?) и један епископ учећи нас да имамо „погрешан рационалистички приступ" и да „то није црквено". Баш лепо! Ко тврди да је само веронаука довољна и да се може хришћанин створити само школом? Ако веронаука није потреба и ако се може постати Хришћанин тако што је довољно да неког „бацимо" у Литургију да „плива" сам, зашто се онда држи (а и Сабор је донео такву одлуку) верска поука за катихумене? Како ће дете видети како отац и деда целивају икону и љубе свештеника у руку кад су му и отац и деда или партизани, или хришћани који можда дођу у цркву о Божићу и Ускрсу? Ко ће га научити зашто је уопште потребно љубити свештеника у руку, кад се још увек у нашем друштву чује дефиниција „попови - лопови" и кад и неки верници говоре да је „поп обичан човек као и ми, и не треба га љубити у руку"? Ко ће дете довести у цркву како би оно учествовало у Литургији и тако постало хрпшћаннн? Ко ће му казати да треба да има икону и кандило у кући, кад то ни родитељи не знају? Ко ће дете научити да се прекрсти пре јела, спавања и рада, и да чита основне молитве кад се ни мајка не моли и не крсти? Ко ће му одговорити на питања на која ни родитељи немају одговора? Ко ће дете научнти да разликује истинску православну побожност од народних празноверица које пласирају стрине, тетке, бабе и комшиннце? Шта ћемо са констатацијом и признањем из православне Русије, а и  наше свакодневнце, да су  ону деца која само иницијативно иду на веронауку (и на Литургију, наравно) данас учитељи својим родитељима?

Зашто г. Мидић полази од тога да су наша деца умоболна? Зашто дете неће моћи да схвати да вероучитељ у школи (који не мора да буде цивил), и свештеник у цркви, и неки благочестивм комшија који поклони детету иконицу или крстић, и мајка која брине о њему и његовим духовним и телесним потребама, и оно само преко послушности својим родитељима и учитељима, сви у ствари раде исти посао у истом винограду Господњем? Да ли су они људи који су у својој младости учили веронауку у школи данас шизофреници?

Ово су питања и размишљања на која желим да се неко огласи, јер ако је негде шизофрено стање, онда је то овде у данашње време када те истом Православљу уче једни овако, други онако, и када ђаци богословија и студенти теолошког факултета једно читају и уче за себе, а друго за испит. Господин Мидић није једини „чудак" у нашој црквеној просвети. На жалост има у нашој Цркви и њеним школама још таквих; и као по неком правилу они заузимају најзначајније катедре и најодличније функције. И нико се због тога јавно не узрујава.

Можда ће неко и овај чланак схватити као пљување г. Мидића. као човека или епископа. Боже сачувај! Ако су исправни његови ставови и његово учење (а то неко мора коначно да разјасни), а неисправни аутора овог текста, аутор је спреман да се покаје и сам се одрекке свега што је овде изнео. Ако су, пак, ставови г. Мидића неисправни, јеретички и мондијалистички, ако он не следује заиста светим Оцима, већ се само крије иза њиховог ауторитета и иза Литургије и Евхаристије, онда је на Сабору да повуче одређене кораке у смислу тражења покајања овог епископа и његовог одступања од властитог учења. Да ли је он спреман на то, не знамо, само можемо да претпоставимо на основу реченице: „Ако се некоме не свиђа, нека буде по његовој вољи, али то не значи да ћу се ја тога одрећи".

Ако су све изјаве г. Мидића само погрешно схваћене, па је из тог несхватања произашао цео овај чланак, онда нека се дотични господин у будуће труди да потпуно јасно и прецизно износи своје учење.

Ако је сав труд око писања овог чланка обична прелест, и ако аутор само умишља и „мисли да Богу службу чини", онда нека му Господ прими покајање, а свако ко ово прочита нека се помоли за њега јер „не зна шта чини"!

Марко Ноневгеник

 

Преузето из: "СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР

 

            Година пета/Призрен 1997 - Бр. 2(18)

 Овај текст добили смо од аутора који се, очигледно, потписао псеудонимом. То није неуобичајено у литератури, а разлози за прећуткивање правог имена и презимена су личне природе.

Чланак објављујемо у целини, како би се, најзад, почело слободно и јавно говорити о ономе о чему се до сада углавном „шапутало". Само отворен дпјалог може довести до разјашњења многих недоумица, које аутор овога чланка, у виду птања, поставља,  А  то је неопходно да би  могао и  појединац и  Црква да заузму свој  (исправни) став.

Уредништво

Последњи пут ажурирано ( среда, 26 фебруар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Вјечнаја памјат!

После дуге и тешке болести упокојила се игуманија Манастира Сретење у Овчарско-кабларској клисури, дивна мати Аквилина. Мати Аквилина је једна од оних Божијих душа која је својом љубављу према Господу многе привлачила Христу. Бог коме је од младости служила нека упокоји мати Аквилину у Царству Своме и дарује јој вечан и блажен спомен. Амин.

+ + +

Ванредно и хитно! -

Одговор светосавског верног народа на фарисејско-језуитско саопштење Синода

Детаљније...

+ + +

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

+ + +

ПРАВОСЛАВНИ, НЕ БОЈТЕ СЕ КОРОНА ВИРУСА!

(Интервју са правоверним српских духовником, оцем Симеоном Рукумијским)

 

+ + +

"О ИЗОПАЧЕНИЦИМА" ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ - ПОРУЏБИНЕ


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.