У Цариграду и Вашингтону највероватније задовољно трљају руке. Они су радили како треба на неуспеху Јорданског сабора и то им је успело

(Руска народна линија, 24. 2. 2020)

Догодило се оно што је за многе било најмање очекивано: 22. фебруара је Антиохијска патријаршија службено саопштила да неће учествовати на сабору предстојатеља Православних Цркава, који треба да се одржи 26. фебруара у главном граду Јордана, Аману.

Сада многи домаћи коментатори одапињу стреле на адресу антиохијског патријарха Јована због одбијања да учествује на сабрању. За то су делимично у праву, јер баш одустанак Антиохије води ка пропасти сабора који још није ни започео са радом. Доношење такве одлуке два дана пре почетка сабора, тешко се може сматрати пријатељским гестом.

Ипак треба бити праведан и признати: главна кривица за пропаст сабора лежи на Москви, пре свега на нашем црквеном спољнополитичком ресору.

То се могло и очекивати ако трезвено сагледамо ситуацију. Још када је јерусалимски патријарх Теофил изашао са иницијативом за сазивање Сабора предстојатеља Православних Цркава, указивали смо да је таква одлука погрешна. Према нашем суду такав сабор је требало од самог почетка организовати у Москви. Позиви за учешће на том сабору морали су да стигну не само од патријарха Московског и целе Русије Кирила, већ и од шефа руске државе Владимира Путина, а нипошто од предстојатеља Јерусалимске патријаршије и муслимана, краља Јордана Абдула II.

Приговарали су нам да у Москву, наводно, нико неће доћи, да је Аман компромисна локација, па је сходно томе правилно учињено што иницијатива није дошла од стране Москве, већ од стране Јерусалима. Појединци су високоучено додавали како јерусалимски патријарх има пуно право да сазива Свеправославне саборе, при том наводећи саборе Св. апостола. Ово лукавство није успело, јер већина није пожелела да оде у Аман.

Каква је, заиста, разлика између јерусалимског и руског патријарха? Руска Православна Црква, иако не спада у најстарије Цркве, улази у диптих Цркава Васељенског Православља и неважно је да ли је патријарх трећи, четврти или пети по части.

И сада смо убеђени да би успех у организацији сабора био знатно већи да је иницијативу за његово сазивање покренула Москва и да је била подржана од државних власти Русије.

Урадили су онако како су наумили и сада је постало очигледно до чега је довела таква иницијатива.

Због чега је наша црквена дипломатија сматрала небитном чињеницу да сабор сазива Јерусалимска патријаршија која није у канонском општењу са Антиохијском патријаршијом.[1]
У таквим околностима је до учешћа Антиохијске патријаршије у сабрању предстојатеља Цркава могло да дође само после и те како озбиљних контаката са јерархијом Антиохијске патријаршије. Колико можемо да закључимо, таквих контаката, међутим, није било. Нисмо наишли ни на једно саопштење о томе да су митрополит Иларион (Алфејев) или протојереј Николај Балашов, који је одговоран за контакте са Православним Црквама, редовно летели за Дамаск и да су се сретали са представницима Антиохијске патријаршије, да су са њима преговарали и већали. Можда је, наравно, таква делатност вођена у тајности, али би то ипак било необично за овакву активност.

Највероватније ће бити да су званични представници наше Цркве сав посао око организације препустили јерусалимском патријарху Теофилу, сматрајући да је наше војно присуство у Сирији довољан фактор да би предстојатељ Антиохијске патријаршије, чија се резиденција налази на територији Сирије, узео учешће у саборовању које организује Јерусалимска патријаршија. Међутим, ми видимо да су у Дамаску били мишљења да патријарх Теофил покушава да искористи сазивање Свеправославног сабора за решавање у своју корист катарске кризе, која је поделила две Цркве и довела до прекида канонског општења између Антиохијског и Јерусалимског патријархата.

Не ради се само о одбијању Антиохијске патријаршије да учествује на Јорданском сабору, јер су пре ње одбиле да оду на сабору Грузијска и Бугарска црква, на чије ставове је Москва могла да утиче да је на томе активно радила, али се на томе или није радило или је рад био без ефекта. Једном речју, као што каже наивчина у анегдоти из совјетског периода, „тенденција је очигледна“.

После отказивања Антиохијске патријаршије да учествује на Јорданском сабору наша јерархија се нашла у тешкој ситуацији. С једне стране, било би погрешно да РПЦ два дана пре отварања сабора откаже своје учешће, имајући у виду да је пет других Цркава спремно да пошаље своје представнике у Аман на саборовање.

С друге стране, Јордански сабор већ више није чак ни саветовање, већ се претворио у приватни сусрет представника неколико Православних Цркава. Само ће три помесне Цркве, Јерусалимска, Српска и Руска, узети учешће у пуном формату (са патријарсима ових Цркава, З. Ч.), док ће две Цркве послати само своје представнике (епископа, З. Ч.). Учешће Чехословачке цркве остаје под знаком питања, а можда ће и она отказати долазак у Аман, о чему се већ шире гласине (митрополит Чешке и Словачке Ростислав је учествовао у раду Јорданског сабора, З. Ч). Чисто аритметички гледано то је мањина, пошто ће од четрнаест помесних Цркава тамо бити шест или пет.

У Цариграду и Вашингтону највероватније задовољно трљају руке. Они су радили како треба на неуспеху Јорданског сабора и то им је успело.

Можда се ова ствар може објаснити не само успехом наших противника? Можда у формалном краху Јорданског сабора има промисли? Можда нас Господ подстиче на другачији сценарио деловања?

Не тако што ће се споразумно осудити деловање Цариградског патријарха и предстојатеља две Цркве које су признале украјинске расколнике, зато што је такво понашање забрањено, јер не може да се упада на канонску територију друге Цркве. По свему судећи, управо је на такав сценарио указивао формат Јорданског сабора.

Сада када ће у Аман доћи мањина Православних Цркава, такви договори би били бесмислени. У садашњи условима је што пре потребан другачији сценарио – треба оштро, нелицемерно разобличити јерес источног папизма, коју Православној Цркви покушава да наметне патријарх Вартоломеј. Истовремено треба разобличити друге јереси, као што су, екуменизам, служење са јеретицима-папистима, у чему је патријарх Вартоломеј отишао најдаље од свих у православном свету.

Тек тада ће мањина постати већина. Као што је Св. Марко Ефески постао већина у Цркви, иако је формално био у мањини на Фераро-Флорентинском сабору, када је већина прихватила унију (са папистима, прим. З. Ч.).

Остаје да се надамо да интронизација Свјатејшег Патријарха Кирила на празник Св. Марка Ефеског није била случајна…

Преузето са: "Стање ствари"

[1] Суштина тзв. катарске кризе, која је довела до прекида општења између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, своди се на то да су власти Катара, после одлуке да дозволе слободно исповедање других вера, дозволиле Јерусалимској патријаршији да постави епископа у Катару, иако је било природно да мисију на овој територији врше свештеници Антиохијске патријаршије, будући да су Арапи, а не грчко свештенство Јерусалимске патријаршије. Више о овом црквеном спору и његовој политичкој позадини можете прочитати овде.