Велике речи, великог Србина! У садашњем времену безнађа, испразности и сујете, где је много говора о патриотизму и националном поносу, а тако мало суштинског разумевања правог смисла припадности своме народу и љубави према њему, ове речи изговорене пре више од два века, представљају нит водиљу за наш народ, откривајући какав Србин треба да буде, да би достојно носио србско име.

Да, заиста великих речи! „Срб је Христов, радује се смрти!“  Kакво дубоко поимање смисла једног православног народа, сажето у неколико речи!  Ове речи би могле представљати и дефиницију нашег народа у најузвишенијем смислу,  општи идеал ка коме сваки Србин треба да стреми. Јер иако је рођен и живи у Србији, не може се у правом смислу сматрати Србином, онај ко није Христов. Није Србин у правом смислу, ни атеиста, ни незнабожац, ни јеретик, ни световни мудрац, ни светољубац, ни идолопоклоник, нити било ко други ко није у учењу Христовом, и ко не живи по заповестима Христовим. И премда је наш народ много старији и његови корени сежу много дубље него што савремена историја жели приказати, ипак, име Србиново је у правом смислу засијало у златној епохи Немањића, заслугом највећег Србина, светитеља Саве. У времену када је наш народ у највећој мери био Христов, када је и духовној и државној власти, и читавом народу Христос био мерило и центар свега. Од тога времена ова светлост не престаје да се гаси, не престаје да исијава из србскога имена. И поред свих наших падова и великих историјских посрнућа, густа тама која се у разним временима и епохама надвијала над нашим народом, није успела да угаси ову светлост, коју је запалио Свети Сава. Његови духовни потомци, својим светим животом појачавали су ову светлост, међу којима, свакако, истакнуто место заузима творац ових речи, велики ђакон Авакум.

 „Срб је Христов, радује се смрти!“ Ове речи светог Авакума, младог телом, но старог мудрошћу, постале су велико надахнуће за генерације правоверних Срба. У младим годинама спознавши Христа, и примивши  монаштво и ђаконски чин, овај свети младић, красан и телом и душом, врло брзо спознао је сву непостојаност и пролазност овоземаљског живота. Одведен у ропство заједно са још мноштво народа, сваки дан гледао је огромна страдања и умирања наших људи. Његовом страдању претходило је велико и страшно страдање, и мученичка смрт његовог игумана Пајсија,  коме су, најпре, ножем расекли део између ногу, како би колац што лакше ушао у тело, и маљем га полако набијали дуж читаве кичме да би изашао испод потиљка, а онда колац поболи и причврстили у земљу. Живећи још неко време под таквим мукама, Пајсије је славио Бога, и напустивши своје тело, удостијио се мученичког венца. Знао је Авакум да и њега чека исти такав колац, иста страдања, иста смрт. Знао је, али се ни за трен није поколебао, ни на наговоре блиских људи, чак и своје мајке, да се одрекне Христа и прими ислам, да би сачувао свој млади живот. Напротив, Авакум је чезнуо за таквом смрћу, свим бићем радовао се што му предстоје таква страдања за љубљеног Господа.

 „Срб је Христов, радује се смрти!“ Носећи у рукама заоштрени храстов колац као да носи царски жезал, и радосно корачајући ка смрти, као да иде на зацарење, изговорио је ове свете речи, или боље рећи, не он, но Сам Бог, кроз његова света уста.  Каква је премудрост садржана у овим светим речима! Један брат је често плакао, држећи их у свом уму и срцу, и созерцавајући њихов смисао. „Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца.“ У овим речима исказан је смисао живота не само нас Срба, него и сваког хришћанина уопште. Дакле, бити Христов свим својим бићем, и радовати се смрти која истинске слуге Христове одводи љубљеном Господу у вечност. Онај ко није Христов, не може се смрти радовати. Не може се радовати ни онај ко је номинални хришћанин, ко је спреман на уступке и компромисе ради својих страсти и страхова, ко устима исповеда Христа, а делима га се одриче, и срце му је далеко од Њега. Да би неко био Христов, мора држати све заповести Његове. „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“,  „Ако ме љубите, заповести моје држите“, „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби“. Свети Оци су говорили да у борби против греха, и у циљу испуњавања Божијих заповести као средства за задобијање Господа, треба поставити смрт као крајњу границу. Држати је свагда пред својим очима, и свакога трена бити спреман пре умрети, него ожалостити Господа. Још једна дивна изрека потекла у нашем народу: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.“ Дакле, да би Србин у правом смислу био Србин, мора изнад свега бити Христов. Не ни државе, не ни народа, не ни породице, чак не ни себе самог, него Христа Господа.   „Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи: Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо.“

И тек тада је Србин прави Србин,  духовни потомак Светог Саве, истински слуга Христов, на добро и корист и Цркви, и држави, и народу, и породици, и себи самом. Такав Србин не плаши се ничега, до самога Бога. Не плаши се ни саме смрти, него јој се радује, јер иде у сусрет Ономе Кога највише воли. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“, „Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље“.  Тако је са радошћу смрти прилазио и свети Авакум, и могао је и он са великим Богоносцем да говори: „Нека ме ништа од видљивога и невидљивога не задржи да Исуса Христа задобијем. Огањ и крст, чопори зверова, касапљења, черечења, дробљења костију, одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове – нека (све то) дође на мене, само да Исуса Христа задобијем“. Овај прекрасни свештеномученик кога је некад као дете Сам Господ загрлио, узео у наручје и благословио, молио је верујуће у Риму да својим молитвама како не поремете његову највећу жељу, да у страшним страдањима сконча за Христа, да буде храна зверовима. „Пшеница сам Божија, и мељем се зубима зверова, да се нађем чист хлеб Христу“. Каква и колика жеља за смрћу, неприродна за слабу човечију природу, која је велики дар Божији достојнима, онима који су презрели све материјално, и целим бићем заволели Христа. „Љубав се моја разапе. И нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа. Која ми говори: Хајде к Оцу!“

 Свети су, примајући изобиље Божанске благодати, и при великом смирењу сматрајући себе крајње недостојнима, горели неописивом љубављу према Богу, и у својој безмерној благодарности добијали жељу за великим страдањима, како би предавањем свога тела и целог себе на муке и жртву живу Богу, бар донекле на дар узвратили уздарјем, сведочећи своју љубав према Њему, и уздајући се у Њега држали у себи непоколебивост да ће све муке сагорети неугасивим огњем величанствености Божије, који је у њима пламтео изобилно, крепећи их у страдањима и држећи их даље од свакога страха. „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље“.

 Такав је био и свети Авакум. Несвакидашњи призор његове свете појаве, која се очитавала и на његовој спољашности, његове младе године и красота, његова непоколебивост и неустрашивост, његова приметна радост због предстојећих страшних страдања, изазивала је ужас и дивљење код присутних. Његова мајка, скрхана болом, и подстакнута телесним и материнским осећајем, безуспешно је покушавала да га убеди да се потурчи да би спасио свој живот. Чак су и сами Турци покушавали да утичу да промени одлуку, како не би морали да га убију. Видевши да га је немогуће поколебати, један од њих, потакнут милосрђем, знајући кроз какве и колике муке пролази набијени на колац, извадио је свој јатаган и зарио га у срце мученичко, поштеђујући га још већих страдања, оних кроз које је Авакум већ мислено прошао.

Крв мученичка пала је на Калемегдан, освештала напаћену србску земљу, и  убелела Београд. Име Србиново опет је засијало. Док је тело мученика стајало на колцу, душа се винула у небеске висине, Ономе Кога је највише волела, коме је сва припадала. „Срб је Христов, радује се смрти!“  Да, заиста прави Србин и прави хришћанин, велики понос Цркве Христове и нашег народа!

Живећи у овом времену злом, у овој „долини плача“, данашњем човеку животописи оваквих великих људи, могу се учинити нестварним, у најмању руку преувеличаним. Али само онима који не знају да је Бог свемогућ. „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости, у којега нема измењивости, ни сенке промене.“ И ако би поредили данашње младиће са светим Авакумом, заиста би неко могао и помислити, да је подвиг мученика преувеличан, да је готово немогуће да неко тако млад, и са таквом радошћу и неустрашивошћу хита ка смрти, и ка најгорим мукама. „Заиста, заиста, вам кажем: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме.“ Дакле, имајући непоколебиву веру, и огромну љубав према Господу, свети Авакум се удостојио највиших дарова, који умногоме превазилазе слабу људску природу. „Јер је вама даровано за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Стога, подвизи светог Авакума и осталих светих богоугодника, не само да нису преувеличани, него су делом остали и недоречени и неоткривени, што због немоћи људске речи да опише натприродно, што и због непознанице њихових невидљивих унутрашњих подвига, неретко и тежих од ових видљивих. „Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човековог који је у њему?“

 Да, земљом Србијом су некада ходили и Авакум, и Пајсије, и Сава, и Симеон, и Лазар, и Стефан, и Василије, и Петар, и Николај, и Јустин. И многи други велики и свети Срби,  ради којих име Србиново, и поред свих наших одступања, и данас сија јарким сјајем. Неумитна је чињеница да је грех узео велике размере у нашем народу, можда и више но било када у нашој историји, aли је и благодат Божија још увек присутна,  још увек нас Господ трпи, очекујући наше обраћење. Та иста благодат која је крепила и надахњивала светог Авакума, може и нас осенити, уколико бар мало будемо ишли његовим стопама, уколико будемо живели по Христовом Јеванђељу.  Будимо Христови, да би били прави Срби, заволимо Господа свим својим бићем, да би се смрти радовали као свети Авакум.

 Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

Марјан М.