Иако су првог дана 2000. године многи одахнули, апокалиптична нервоза узнемирава још увек многе житеље планете. Самозвани пророци и гуруи неких секти не одустају од изрицања "смртне" пресуде свету у коме живимо. С Данилом Крстићем, Епископом будимским, разговарамо о епидемији "смака света" која се шири планетом и о садржају "Откровења Јовановог".

На крају миленијума увек се шири епидемија о "смаку света". Преосвештени владико, како православни, тумаче свету Књигу Апокалипсе?

– Код нас правоверних, нема грозничавога страха од "последњих времена", јер Други Долазак Господа Исуса Христа представља за нас најрадоснији Догађај историје, а то је виђење Божанственога Смисла свачијег живота – то је доживљај свеопште радости човечанства, које је у својој већини спашено и обожено. Савремени грчки православни теолог Јован Романидис је дао аналогију о спасењу већине човечанства, употребивши једно психолошко упоређење. Већина иде у Рај зато што је испунила Божију заповест о рађању деце. То су људи који су ушли у брак или у монаштво, јер и монаси су плодне личности, које духовно рађају децу кроз молитву и веронауку. Важно је бити плодан као што је и Бог Отац плодна личност из Којега се рађа вечни Бог Син и Бог Свети Дух. Само мањина човечанства не долази у Рај: то су сулуди мазохисти и покварени садисти. За њих је пакао њихов гадни "рај". За њих је уживање терати пркос Богу. Они су неплодне, саможиве личности, карикатуре човека (Неко је злобно запитао: Зашто је Бог уопште створио такве неплодне људе када је унапред знао њихове непокајив пркос? Код нас православних нема крутог предодређења или предестинације јер јасно пише у Новом Завету да Бог "жели да се сви људи спасу". Али пошто је Бог дао пуну слободу човеку ми разликујемо ВОЉУ БОЖИЈУ и ДОПУШТЕЊЕ БОЖИЈЕ. Воља Божија је да сви дођу у Рај међутим Он – због исконске слободе  – мора да допусти да неки оду са Сатаном).

И ти јадни и кукавни мазохисти и садисти доживели су остварење своје, на жалост, ниже слободе. Та тамна сенка промашене слободе због непокајања не може да помути блаженство рајских житеља, јер они знају да грешнике није Бог бацио у пакао него су се они сами одвојили. Заиста је вртоглава тајна слободе, као што и пише у четвртом Евангелију од светог Јована Богослова: неки људи су "заволели таму више но светлост".

Да ли постоје две школе тумачења Апокалипсе у православној цркви?

– Постоје, у ствари, два менталитета код људи: једни су "песимисти" који виде све црно, и крај света као блиску катастрофу еколошку и политичку. А други су "оптимисти" који виде будућност човечанства у сјајним бојама и историју Хришћанства као дуговечну.

Који су у праву?

– Не знамо. Христос је открио два знака за Крај света.

Први знак је да ће Његово Евангелије бити проповедано свима народима. А други знак је да на крају историје неће бити рата. То значи да ће бити једна планетарна држава. Председник или Цар Сједињених држава света биће лажни Месија, антихрист који ће обновити Соломонов разорени Храм у Јерусалиму. Међутим, тешкоћа је у томе што су муслимани у седмом веку, на рушевинама тога храма подигли своју џамију Ал Акса, тако да Јевреји не могу ни започети то зидање док не униште или несклоне ту џамију. Ато није могуће очекивати да буде ускоро. Прва "песимистичка" школа мисли да ће Савет безбедности ускоро довести на престо тог лажног Месију, и према томе крај света је веома близу.

А шта о томе мисли друга, "оптимистичка" школа?

– "Оптимисти" мисле да има још да се обнови руско Православно царство и да ће из њега кренути нови мисионари, налик на Кирила и Методија који ће покрстити Кину, Јапан, Индиу... И тамо у Азији има два цвета Православног Хришћанство као некада у Ромејском (Византијском) царству. То може да траје неколико векова или чак миленијума. Али и тамо ће доћи до кварења, до отпадије од Христа. То ће бити тада кад и тамо људи постану материјалисти и кажу о себи: "вредим колико моја штедна књижица". Тек тада ће светски банкари као слуге "Златног телета" бити у стању да заведу свој тоталитарни режим новца и лажнога месијанизма.

Па која је школа ближа истини?

– Рекох, не знамо, јер Господ је рекао да нико, ни ангели, не знају када ће бити Његов Други Долазак.

Шта нам друго остаје?

Бити Православни христијан, значи бити трезвени верник: не поводити се ни за каквим претеривањима, нити забило каквом безумном екстазом. Време, од Бога дато, увек је исто ХРОНОМЕТРИЧКИ. Али човек на разне начине може да испуни тај "простор" свога века у којем је рођен. Важна разлика је у томе да постоје две употребе времена: једна на славу Богу а друга на славу сатане. Зато је речено "пазите како опасно ходите".

И како да се владамо?

– Пошто не знамо која школа је у праву, ми треба да испунимо и остваримо барем есхатолошки минимум који се садржи у овом једном стиху Новога Завета: "Бдите јер не знате када ће доћи Господ ваш".

Сваки човек је (то је Његош знао) "микрокосмос" посебан, уникатни свет за себе. Значи, када ја умирем, то је за мене мој крај света. Када ти умиреш, то је за тебе твој крај света. А ми смо задужени да будемо спремни првенствено за свој сусрет са Господом. А већ какав је суманут, убиствен саобраћај данас, сваки мора бити спреман да сутра умре. На тај начин знали бисмо боље да ценимо време и мање бисмо грешили. Ако ми је немогуће знати крај ове планете Земље, онда би барем волео да дознам од некога свеца крај свога земнога живота... Зато се и молимо још од Старога Завета: "Скажи ми, Господи, кончину моју".

Најбољи пријатељ ми је човек који то зна да ми каже. Такав је био видовити светац прота Јован Кронштатски. Он је у кружоку у богомолних жена рекао једној од њих: "Драга и благочестива грофице, имам за Вас радосну вест: Прекосутра, ако Бог да, идете на онај бољи свет."

Она није падала у несвест (као што би то био случај данас) него је мирно казала: Хвала Вам, добри оче. Мирно се причестила и опростила од својих и безболно умрла. Неки руски богослов ми је открио тајну: "Моја породица је свештеничка више од триста година нама свима дође ангео чувар да нам најави датум мирне смрти..." Московски ђакон Андреј Курајев је рекао, тумачећи Апокалипсу: Шире се и освајају овај свет окултисти и масони не зато што су они јаки, но зато што су Христијани млаки и немарни. Значи наша закључна књига у Новом Завету – Апокалипса – открива тајну да на плану земаљске историје и политике ми губимо битку, али наша победа је на метаисторијском плану – тек после Другог Доласка Богочовека Исуса Христа. И та победа је вечна, као Живот вечни у Рају са Светом Тројицом, Богородицом, ангелима и свима светима од свих језика и племена и народа. Амин. Боже дај!

Преузето из Блица 9. фебруар 2000. год.