УМЕСТО УВОДА       

Драга браћо и сестре, прете да нас заточе у наше куће и станове по цео дан, и још да не можемо на Свету Литургију. Сада нам, више негом икад, треба помоћ Божијих угодника који су били у заточеништву, а издржалу у Христу. Пре свега и изнад свега, морамо се молити Светом Николају Велимировићу, који је читав Други светски рат провео у немачком заточењу, све тежем – од Љубостиње, преко Војловице, до Дахауа. Ево првог сведочења о њему – његовог синовца, Јована Велимировића.    

НИКОЛАЈ ПОД ОКУПАЦИЈОМ

Сведочење Владикиног синовца, јеромонаха (потоњег владике) Јована Велимировића

Жича

Окупацију Југославије од стране немачке војне силе 1941. г. епископ Николај је дочекао у манастиру Жичи. То је прво ропство које је Николај доживео, јер је Први светски рат провео у Енглеској, што значи у слободи. Због тога му је ова окупација тешко падала. Није просто знао да се снађе као обесправљени роб у својој рођеној земљи. Па је непрекидно нервозно шетао, патио, није могао да спава, да једе. Почео је нагло да слаби и да га ноге издају. Од тада па надаље све до краја живота једва се кретао на ногама. Ја сам после његове смрти наследио читаву колекцију штапова које су му пријатељи куповали видећи га како тешко корача.

Одмах по окупацији наше земље немачке полицијске војне јединице почеле су долазити у Жичу, претресати је, прекопавати и Владику саслушавати. Немци су Николаја сматрали енглеским пријатељем, па чак и енглеским обавештајцем. Држали су да Владика има у Жичи тајне везе са Енглезима, па су скоро целу Жичу прекопали тражећи те шпијунске апарате. И то је тако трајало скоро пуна два месеца: блокаде, претреси, прекопавања, саслушавања. Ништа се није открило, ама баш ништа. Па ипак Николај је био за Немце црни непријатељ коме се не може веровати. Шта радити са њиме? Нема ништа што би га теретило, али је ипак непожељан. Онда су одлучили да га присиле да поднесе молбу Светом архијерејском синоду да буде ослобођен управљања Жичком епархијом и да му се постави заменик. Приморан на оставку Николај је написао ону своју чувену представку у којој је рекао да због нездравља моли Свети архијерејски синод да га ослободи званичних послова у Епархији, а да за заменика постави епископа Викентија, који се у то време налазио у Жичи, побегавши пред Бугарима из своје епархије Штипске (Злетовско-струмичке). Тако је и било. Николају је молба уважена и епископ Викентије је постао заменнк епископа Жичког.

Тачно на Петровдан, 29. јуна/12. јула 1941. године, епископ Жички Николај је пребачен коњским колима манастира Љубостиње на даљи боравак у манастиру Љубостињи. На тај начин су Немци владику Николаја конфинирали у манастиру Љубостињи. То је била блажа врста конфинирања, јер је Владика могао да шета у манастирској порти; могао је да прима посете и у конаку и у порти; могао је да иде у цркву на богослужење и да служи кад год зажели. Једино се није смео удаљавати из манастира. Ту у Љубостињи провео је владика Николај скоро пуну годину и по дана, тј. све до 3. децембра 1942. године, када су Немци пребацили Владику из Љубостиње у манастир Војловицу, 4-5 километара источно од Панчева.

Љубостиња

Година и по дана живота у Љубостињи испуњена је сталним Владичиним радом – писањем. Ослобођен свих административних брига, владика Николај је само писао. Био је велики проблем да му се набави потребна количина хартије, која се тешко налазила. И написао је много, врло много. Ја у овом моменту немам тачнога списка његових љубостињских дела, али по сећању могу нотирати: Теодул, Српски народ као Теодул, Средњи систем, Индијска писма, Мудра игуманија љубостињска, Стослов о љубави, Зидање Љубостиње (песма у десетериу), Служба преподобпе матере Евгеније, Многе песме и песмиие, које је рецитовала мала Лала, једно сирото дете из Краљева, које се у манастиру прехрањивало. Сигурно је Владика написао још понешто што ће се додати овом списку који сам овде навео по сећању.

Иако Владика није званично управљао Епархијом, ипак су сви послови више мање ишли преко њега. Њему су долазили свештеници и свештеномонаси, обавештавали га о стању и приликама у парохијама односно манастирима и Владика је давао инструкције и наређивао шта и како има да се уради. Чак су те посете Владици и претерале и понова су изазвале немачке сумње у Владичин рад. Зато су Немци поставили ноћне страже у планини изнад манастира, одакле се видео цео простор око манастира, н ноћу повремено осветљавали манастир и контролисали ко долази у њега. Цео тај трстенички и крушевачки крај били су врло немирни почев од јесени 1941. године. Ту су дејствовале оружане групе Косте Пећанца, четници Кесеровића и комунисти из Левча, под командом учитеља званог Баџа. Једнога дана појавио се са својом групом и бивши артиљеријски генерал Новаковић, који се, срећом, није ту задржао, него је отишао некуда у Босну и тамо нестао.

Манастир Љубостиња био је пун монахиња под управом игуманије Саре. Економски манастир је био у одличном стању, јер није страдао ни од Немаца нити од других. Велико манастирско имање поред Мораве доносило је манастиру велике количине житарица, а приходи од продаје дрва из манастирске шуме и ручни радови сестара (корпарство, ткање пиротских ћилимова и др) доносили су манастиру средства за подмирење свих осталих потреба сестринства. Боравак владике Николаја у манастиру привлачио је многе посетиоце, нарочито из Трстеника, који су манастиру доносили и поклањали разне ствари. Тако је манастир економски одлично стајао; можда најбоље у Српској цркви, иако је манастир имао и велике издатке, јер редак је био дан да у манастиру не руча и вечера велики број гостију.

Духовник манастира Љубостиње био је јеромонах др Василије Костић, професор богословије, који се као избеглица из Битоља зауставио и остао у Љубостињи да преживи окупацију, пошто ни једна богословска школа није радила. Благодарећи боравку Василија Костића у Љубостињи манастир је имао одличног монаха да води спољне послове манастира у овом смутном и тешком времену.

У време борби у Краљеву и око Краљева 1941. године, Немци су извршили бомбардовање Жиче. Једна бомба ударила је лево крило цркве, леву певницу и срушила велики део зида од крова до темеља. Зјапила је огромна рупа на цркви. Спаљен је епископски конак и остали манастирски конаци у кругу манастира, само је остала цела соба испод звонаре на манастирском гробљу. Ту се после рата сместила са сестрама игуманија Јелена, која је постављена за старешину манастира и ту боравила дуго, заправо све дотле док није успела да озида нови конак. После бомбардовања Жиче добар део братства се разиђе по другим манастирима: игуман Васијан оде у Покајницу у Браничевску епархију, игуман Евстатије оде у манастир Преображење у Овчару итд. Бомбардовање Жиче био је најтежи удар епископу Николају, јер је он уложио велики труд око обнове Жиче пре рата. И, чини ми се, да би тешко преживео вест о страдању Жиче да се ту није нашао један његов сродник, који га је утешио. Говорио му је: Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала са народом и дизала се са народом. Сва слава манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању српскога народа, заправо Жича би изневерила себе и своју прошлост. То му је пало као мелем на рану и сам је увидео да је тако и полако се кравио од онога првога страшнога шока.

Војловица

Сутрадан, појавио се онај подофицир који ме је довео у затвор, узео ме у своја кола и одвезао у манастир Војловицу. Тамо сам дуго чекао да будем смештен и, најзад, добио сам собу на спрату конака, на супротном крају од владике Николаја и Василија. Манастир Војловица је био мањи манастир за појмове манастира бивше Карловачке митрополије. Лежао је на 4-5 километара источно од Панчева, према селу Старчеву. Црква је била скромних димензија и прилично запуштена, али је имала чудотворну икону Мајке Божије, коју је народ веома поштовао и велике прилоге давао, обично у злату израђени они делови човечијег тела које је Мајка Божија чудом излечила. Манастирски конак је простран, на спрат, али и он је у то време давао јадну слику: био је запуштен, прљав, са старинским намештајем пуним стеница. Василије и ја смо морали месецима да се боримо са овом гамади.

Од особља тј. сабраће манастира били су игуман Данило Адамовић, човек средњих година, веома практичан и способан за руковођење једнога оваквог домаћинства. Међутим, он је био само формално старешина манастира, јер су Немци поставили за управника манастирском економијом једнога Немца из села Војловице.

Немци су „новодоведене станаре“ Војловице сместили у манастирском конаку на спрату овако: У собу са јужне стране конака био јс смештен епископ Николај. Соба је била велика и светла. До његове собе била је једна празна соба, па онда соба др Василија Костића. Затим је долазила велика сала за свечане пријеме и ручкове, па онда према северу две собе у које су Немци сместили мене. Такав распоред је остао све до доласка у Војловицу патријарха Гаврила, а онда су мене иселили у собу Василијеву, а Патријарха уселили у собе где сам ја био.

У Војловици је заведен режим сасвим другачији него у Љубостињи. Овде је био прави затвор: са сталном стражом, са закључаним вратима и прозорима, без права да се примају посете, па и пошта. Никоме нисмо могли писати и нико се нама није могао јавити. У почетку стражу су сачињавали један немачки војник и један агент (цивил) београдске полиције. Доцније су агента заменили немачким војницима, јер нису имали вере да агенти врше посао добро. После тога стража је била састављена од три немачка војника, и тако је остало све до краја апса у Војловици. Сва врата која из соба воде у ходник била су закључана, те се у ходник могло изаћи само кроз салу у којој је била стража. Прозори на свим собама су закључани са катанцима и само један сат дневно су их стражари отварали да се собе проветре, па их понова закључавали. Доносили су нам окупаторске београдске новине, а понекада су немачки војници доносили и листове из Рајха. Једаред месечно долазио је немачки капетан Мајер да обиђе затворенике. Овај капетан Мајер је био задужен за верске послове и био је у контакту са Патријаршијом, када се радило о неком проблему у вези са Црквом и вером.

Свакодневна богослужења, Вечерњу и Јутрењу, вршили смо у соби владике Николаја, а недељом и празником Немци су нам откључавали цркву и дозвољавали да у њој одслужимо Свету литургију. Иначе, црква је била стално закључана и кључ су држали немачки стражари. Пред наш улазак у цркву они су је откључавали и по савршетку Службе и нашега изласка из цркве закључавали је. Тако је било све време боравка у Војловици: црква је била затворена за све осим за затворенике.

Затвореницима је било дозвољено да могу један сат дневно шетати испред манастирског конака, у малом манастирском парку, који је некада био лепо уређен и засађен дрвећем и цвећем. Владика Николај није користио ово право. а Василије и ја смо се скоро свакодневно шетали, наравно под надзором страже.

Живот у Војловици је био једноличан, па и досадан. Владика Николај се латио једнога великога и пипавога посла, на који се годинама накањивао, да исправи превод Новог Завета Вука Стефановића Караџића. Успео је да добави све главне преводе на страним језицима и са др Василијем, као са зналцем грчкога језика, почне исправку. За све то време, од скоро две године, он је са Василијем радио на томе. И завршили су исправку целог Новог Завета.

Епископ Николај је говорио да он не жели да то буде неки његов оригинални превод, него да у основи остане превод Вука Караџића са његовим исправкама. Владика је замишљао да те његове исправке прегледа и усвоји или корегира једна комисија Светог архијерејског синода, па да се онда штампа као званично издање Светог Писма Новог Завета. Јер до данас Српска црква нема званичнога текста Светога Писма Новога Завета. Уосталом, он је ту своју жељу доставио и писмено из Америке Светом архијерејском синоду, а своје исправке текста послао је преко проте Алексе из Минхена. Годинама Свети архијерејски синод ради на утврђивању коначног текста Новог Завета, а до сада је издато као пробно издање сва четири Јеванђеља и Јеванђелистар за богослужбену употребу. Два издања Јеванђелистара издао је епископ Браничевски Хризостом, и он је примљен скоро у свим храмовима као званични текст и чита се по црквама.

Принудни боравак владике Николаја у манастиру Љубостињи испуњен је сталним Владичиним радом на писању нових дела, која смо набројали, говорећи о животу у Љубостињи. Овде у Војловици целокупни Владичин рад се усредсредио око исправке текста Вуковог превода Новог Завета. Владика је још исписивао читаве свеске разним поукама, изрекама, песмицама и посвећивао их сестринствима појединих манастира или игуманијама, или другим личностима које су му биле миле и драге и којих се са љубављу сећао. Београдско Ново време је сваки дан објављивало читуље умрлих, илуструјући их фотографијама. Владика је исецао тај део новина и ређао по столу, називајући те слике својим најмилијим иконостасом, а за све се непрекидно молио Богу за упокојење њихових душа.

Храну смо добијали из кухиње манастирске, коју је водио игуман Данило. Куварица је била нека Деса, сирота жена из једног банатског села, која нас је понекада обавештавала о новостима, било ту у манастиру, било о новостима о којима се прича изван манастира. Она је то што је хтела да нам каже исписивала на парчету хартије, па је ту хартију стављала у тесто погаче, пекла погачу и слала нам као хлебац за ручак. Храну нам је доносио момак манастирски Илија (не знам му презиме), који се, у ствари, склонио у манастир да би преживео окупацију. Колико смо могли да сазнамо, Илија је био свршени ученик гимназије и одавао је врло бистрог и паметног младића. Знао је да се пред Немцима прави прост и да изиграва глупог младића. Пред крај рата, колико смо после чули, придружио се једној партизанској јединици у Банату и у борби погинуо. Илија је својим услугама нама олакшавао боравак у Војловици и мени је заиста задовољство да се сетим и његовога лика и поменем га у контексту нашега боравка у Војловици.

Манастир Војловица је имао доста добру библиотеку. Нарочито су била добро заступљена издања бивше Карловачке митрополије: издања Матице српске, издања појединих књижара или појединих издавача, сви партијски органи политичких партија, нарочито Милетићева Застава итд. Било је и доста београдских издања. Манастирска библиотека је имала и неколико рукописник Минеја, који су изгледа пренети из некадањег манастира Винче. Ја сам имао тачан попис библитеке, али ми је после одласка из Војловице и честог сељакања тај списак нестао. Књиге из те библиотеке су нам много користиле, и, заправо, биле једина разонода у тим монотоним затворским данима.

Заиста, нема теже казне и осуде него здравог човека затворити и не дати му да ма шта ради. То је убиствено. То разара и организам и нерве. Доктор Василије и ја смо то на себи осетили у потпуности, па смо једнога дана тражили од управе манастира да нам дозволи да неколико сати дневно копамо или плевимо башту, бесплатно, у корист манастира. Одбили су нас. С друге стране, човек и људски организам уопште навикава се на једну ситуацију, мири се са стањем које не може да промени и време тече аутоматски. Владика Николај је навикао на седење из раније. Он целога века, такорећи, проводи у седењу и писању. Па и ово садашње седење он је лакше подносио него ми. Када му је једнога дана капетан Мајер говорио да треба да шета, Владика је разговор окретао на шалу, па је рекао: „Ако бих ја, после толико времена, изашао и почео да шетам, ја бих се толико обрадовао да бих почео да трчим. Ваши стражари би схватили да сам решио да бежим, па би отворили ватру из оружја и мене убили. И тако бих ја погинуо без кривице, омашком“.

Долазак владике Николаја у Војловицу, односно пребацивање Владичино из Љубостиње у Банат, одјекнуло је надалеко. Али нико ту ситуацију није могао изменити, јер то је била воља немачкога окупатора. Вршачки епископ у то време, Дамаскин, живо се интересовао ситуацијом у Војловици, али није смео доћи и ма шта изменити. Срби из Панчева и околних села покушавали су да се приближе манастиру, нарочито да дођу у цркву на молитву, али стража их је увек враћала назад.

За све време заједничког живота у Војловици патријарх Гаврило и владика Николај састајали су се сваки дан откада им је састајање дозвољено и разговарали некада и по читаве сате. Обично се седело у соби Василија Костића, која је била на средини спрата. Од ослобођења до данас појавили су се у разним београдским листовима фељтони или систематски чланци: у Вечерњим новостима, Илустрованој политиици, у којима се карикирају односи Патријарха и владике Николаја. И обично све су симпатије на страни Патријарха, а све антипатије на страни владике Николаја. Владика Николај је представљен као човек крајње нетрпељив према патријарху Гаврилу и незадовољан што се у Војловици нашао и патријарх Гаврило. То своје незадовољство Николај није крио од немачких официра који су посећивали затворенике, и, наводно, о томе подносили извештаје својим командама. Ја не знам шта су Немци писали, односно какве су извештаје подносили, али ми од Немаца нисмо ни могли ни смели очекивати да они пишу похвално о онима које су држали затворене. Оно што смо ми видели у Војловици потпуно одудара од онога што је београдска штампа писала и тврдила као истину из војловичког сужањства. Такво писање Вечерњих новости и Илустроване политике јесте потпуна дезинформација јавности, која ће свакако једнога дана сазнати праву истину.

Патријарх Гаврило и владика Николај су стари пријатељи и другови. Познају се још из онога времена када је Гаврило Дожић био митрополит у Пећи. Доцније, са преласком Гавриловим из Пећи на Цетиње пријатељство ове двојице архијереја је годинама било непомућено, коректно, срдачно. Нарочито се оно пројавило после преноса Његоша са Цетиња на Ловћен 1925. године, када је митрополит Гаврило задржао владику Николаја после свечаности и провео га кроз целу Црну Гору. Тај пут Николајев и Гаврилов био је тријумфалан и много допринео смирењу прилика у Црној Гори. Врло често је митрополит Гаврило, враћајући се са Сабора у Црну Гору преко Ваљева и Ужица, навраћао са Николајем у његово село Лелић. Први пут су ти односи напукли у борби конкордатској и једно време и достигли критичну тачку. То је оно време када је Николај напустио Свети архијерејески сабор и није долазио на седнице. Међутим, ни патријарх Гаврило ни епископ Николај нису губили нерве нити су прешли дозвољену границу. И један и други су водили рачуна да не потпадну под утицај гомиле и да не поцепају Цркву, па су се заустављали често у захукталости да размисле, да процене ситуацију. Владика Николај је кочио своје радикално крило, а Гаврило своје. Добронамерни људи су посредовали и ова два пријатеља су се срела 27. августа 1940. године, уочи Велике Госпојине, у манастиру Каленићу. Ту је нзглађен неспоразум и углављен споразум, који више никада није нарушен. Као последица овога споразума дошло је одмах заједничко путовање Патријарха и Николаја у Сарајево, на освећење цркве у Новом Сарајеву. Овај пут, назван пут мира, био је тријумфалан и тада се говорило да је овако нешто Сарајево доживело само кад је Војвода Степа ушао у Сарајево. Патријарх Гаврило и владика Николај никада у Војловици нису повисили тон у разговору, а поготову да су се оштро препирали или свађали. Дешавало се да им се не подударе гледишта о неком питању, али то није изазивало нетрпељивост или разилажења. Сећам се да се Патријарх само једаред наљутио на владику Владимира, када је овај тврдио, по учењу руских катихизиса, да циљ брака није рађање деце него верско-морално усавршавање супружника. Патријарх је тврдио да је првенствени циљ брака рађање деце, па када је владика Владимир остао упоран у својим тврдњама Патријарх се наљутио и запретио Владимиру да ће то изнети пред Свети архијерејски сабор. Иначе, сви остали разговори вођени су у братском духу, без љутње и на равној нози. Уосталом, о добрим односима између Патријарха и Владике говори и цео један велики одељак Патријархових Мемоара, штампаних у Паризу после рата. Ти Мемоари су оспорени од београдске штампе да их је писао патријарх Гаврило. Можда их није писао целе патријарх Гаврило, али је истина да их је Патријарх диктирао Митру Џаковићу, своме великом пријатељу и поштоваоцу, који их је и издао. Ја сам те Мемоаре имао у рукама када су били у рукопису, али су они били откуцани на машини и није се видео ничији рукопис. Уосталом Патријарх је имао веома нечитак рукопис који је ретко ко могао да чита. Дакле, лоши односи Патријарха и владике Николаја су исконструисани и некоме су били потребни у датом моменту. Пошто се Патријарх вратио у Београд, он ми је надугачко причао о његовом и Владичином боравку у Дахау, о мучењима, понижењима, патњама, па ми је рекао: „Да ми није било онога твога Монгола (тако је Патријарх звао Николаја због његове црне боје), ја бих умро гладан. Он ти се одлично сналазио и просто ме неговао у Дахау“. Владичина је била још предност и у томе што је добро говорио немачки језик, који Патријарх није знао.

***

Свакодневно читали смо Ново време, а највише су нас занимали извештаји са руског фронта. Наравно да су немачки извештаји били дотеривани како њима одговара, али се и из таквих извештаја видело да Немци губе и да се нагло повлаче. Обично пред ручак дође Патријарх и владика Николај у Василијеву собу, седну и онда се почне дневни коментар стања на ратишту и црта се фронт на мапи. Василије је био најревноснији у обележавању линије фронта. Чим би Руси ма где напредовали владика Николај је говорио: Иде Руја ко олуја. Прекрстио је и три велика савезничка председника: Стаљина у Челиковића, Рузвелта у Ружичића, а Черчила у Црквењаковића. Ми смо се, заиста, радовали успесима Руса као својим успесима, јер, на крају крајева, у њиховој победи ми смо видели ако ништа друго а оно крај нашем затвору и чамовању у Војловици. Тако је расположење било код свих нас у Војловици. Када су Руси потисли Немце дубоко у Украјину, према румунској граници, почели су се помало осећати и руски апетити. Тада је владика Николај рекао једнога дана: „Бојим се да се Руси неће знати умерити на крају рата и пројавити сувише велике апетите и тиме раздражити Америку. А није добро имати Америку као непријатеља. Овај рат јесте само трка за базе за нови рат. А нови рат биће рат за Азију“. Да ли ове речи Владике Николаја не добијају оправдање у догађајима који се одигравају у Азији у наше дане? Да ли, заправо, ове речи владике Николаја немају пророчанску ноту? Ја сам се ових речи увек сећао када год је искрсла нека криза у Азији. А хвала Богу, у Азији стално кључа, стално траје нека ратна авантура.

***

Испричавши детаљно о чему је све разговарао са Миланом Недићем и шта је Недић планирао и предлагао за „оздрављење“ тешке ситуације, Патријарх је прочитао епископу Николају и своју скицу одговора Недићу, коју је набацио на хартију одмах по одласку Милана Недића, још док му је разговор био у свежем сећању. У тој својој скици Патријарх се трудио да избегне сваки одређени одговор; избегавао да заузме јасне и одлучне ставове изговарајући се да му није познато право стање ствари, пошто се он од почетка окупације налази заточен и нема прилике да проблеме упозна потпуно и у правој светлости. Патријархов одговор је био опширан, а свака опширност крије у себи опасности да се каже више него што треба, да се погреши.

Патрајарху излазак из Војловице није био неприхватљив. Чак могло би се рећи да му се радовао, јер му је досадило чамовање у четири зида и стални живот под стражом. Због тога је цео његов реферат одисао веселошћу, лице му је зрачило ведрином.

Епископ Николај је за све време Патријарховог причања и читања ћутао, нервозно грицкао браду, што је код њега био знак лошег расположења и слушао. Када је Патријарх све завршио, упитао је Владику:

   – Ето, ја испричах што сам имао, а сада ти реци шта мислиш о свему овоме. Слажеш ли се са овим што сам ја рекао и написао Недићу? – рече Патријарх.

–        Ја немам шта овде да кажем, одговорио је Владика Николај, јер је Недић био код тебе, са тобом водио разговоре и од тебе тражи одговор. Ја сам необавезан да се мешам у туђе разговоре.

–        Недић је хтео да и ти учествујеш у разговорима, али ето Мајер то није дозволио. Недић заиста није тражио посебно одобрење да може и са тобом разговарати, сматрајући да се то разуме само по себи, али се он изненадио таквом ставу капетана Мајера. У питању је неспоразум, а не нешто друго колико сам ја видео. Уосталом, ја те молим да заједнички све ово расмотримо и заједнички Недићу одговоримо, јер се ради о општој и заједничкој ствари Цркве, рекао је патријарх Гаврило.

   – Ако желиш да изнесем моје право мишљење и расположење, оно је овако. Ја не желим да мојим изласком из Војловице само променим место моме кревету: место досадањег у Војловици да ми сутра буде место у Патријаршији у Београду. Ако ја не могу да одем у Жичу и на моју Епархију, онда шта ћу ја у Београду? Да дођем на тај будући Сабор? Ако се тај планирани Сабор и сазове и ја на њега дођем, ја морам са болом и револтом да жигошем недела немачке војске у Жичкој епархији. Побили су ми пола Краљева, попалили Горњи Милановац, побили многе монахе и монахиње и свештенике по читавој Епархији, порушили цркве, манастире. А ја то не смем да урадим, него треба да правим лицемерно, насмејано лице.
Народ би с правом могао да ме каменује на Теразијама. Ја то нећу. Ти иди, теби враћају на управу твоју Епархију, а мене остави овде до бољих дана. Уосталом, ми нисмо заједно овде ни дошли, па не морамо заједно ни изаћи. То ти је мој став што се тиче изласка из Војловице.       Што се тиче одговора Милану Недићу, који си ти скицирао и овде прочитао, ја бих приметио следеће: Не смеш Недића нипошто назвати председником владе, јер ми имамо свога легалнога председника владе у Лондону. Ако би га ти као Патријарх Српске цркве назвао председником, онда га ти у име Цркве легализујеш на том положају, а ми од тога морамо бежати. Него Недића назови: господине министре, или господине ђенерале, дакле, назови га оним што је он био, ослови га титулом коју је имао у бившој Југославији и нећеш погрешити.

И, треће, што се тиче онога, чини ми се, најглавнијега захтева Недића, да сазовеш Сабор архијереја Српске цркве и да тај Сабор изда проглас против Комунистичке партије, сматрам да би и једно и друго био велики промашај и твоја неопростива грешка. Врло је опасно да Црква издаје прогласе против једне политичке партије, па у овом случају против Комунистичке партије. Цркве се не тичу партије и партијски програми, Цркве се тиче само то да ли партије проповедају безбоштво или не. Ми смо, дакле, против безбоштва, па било да оно долази с лева или с десна, односно, ми смо и против Хитлерових безбожника исто као и против совјетских. И уколико издајемо проглас можемо да издамо проглас против безбожништва, а не против комуниста. Јер ако сутра комунизам, као што има изгледа, призна веру и одрекне се безбоштва у своме партијском програму, ми немамо ништа против комунизма и његовога економског програма и уопште против његовога политичкога програма. То је мој став и то би био мој одговор Милану Недићу.

Таквим својим ставом Епископ Николај је не само одбио све захтеве Милана Недића, него је и покопао све наде патријарха Гаврила да би могао убрзо бити ослобођен затвора и пребачен у слободу. То се јасно видело на расположењу патријарха Гаврила после Николајевога излагања. Видео је да су Николајеви аргументи необориви, па је после дужега ћутања рекао: „Све што си приметио прихватам и одобравам. Молим те, узми овај мој одговор који сам скицирао, па напиши други онако како ти сматраш да треба написати, а ја ћу потписати. И владика Николај је узео обавезу да веома кратко, што је могуће краће, напише одговор. Мени је стављено у задатак да пронађем машину и откуцам, који је Патријарх требало да преда Милану Недићу, што сам ја и учинио. Како се један примерак тога одговора и налази код мене. Жао ми је што нисам замолио патријарха Гаврила да ми да и Недићево писмо Пов. Бр. 1343. од 20. децембра 1943. године, а које се писмо помиње на почетку одговора Милану Недићу.

Одговор који је написао епископ Николај и који је Патријарх предао Милану Недићу гласи:

Ман. Војловица 22/9. ХII 1943. год.

Господину Милану Недићу, армијском ђенералу и министру

Београд

Уважени господине Ђенерале,

На Ваше цењено писмо од 20. XII 1943 год. Пов. Бр. 1343, а после две Ваше посете и дугих разговора од 18/5 и 21/8 тек. м. част ми је одговорити следеће:

Човек који је лишен слободе и свих права, који се од назад тридесет и два пуна месеца налази у строгом затвору, лишен свих могућности да општи са спољним светом и да прати јавни живот и бурне догађаје садашњег времена, као што је случај са мном, који из затвора не могу имати ни слободне воље ни несметане енергије, није у стању да званично општи и да носи одговорност у званичним пословима.

Но, ипак ја могу рећи моје лично мишљење и чврсто уверење да је Српска православна црква вазда била, јесте и биће најодлучније против сваке разорне акције, која у атеистичком бесу насрће на српски народ с намером да га упропасти морално и физички.

И Српска православна црква готова је да, у складу са својим карактером, задатком и достојанством, помогне и Ваше напоре, као и напоре свих родољубивих Срба у заштити и спасавању свог благочестивог српског парода.

Али Српска православна црква моћи ће се прихватити с пуном снагом, а с Божјом помоћи, оба ова задатка само онда – како сам имао част усмено Вам изложити – када јој се потпуно поврати и несметано омогући правилно канонско-законско функционисање, прекраћено пре две и по године.

Бог нека Вам је на помоћи.

Шаљући Вам топли благослов, одани Вам

АЕМ Патријарх Српски Гаврило, с.р“.

После два Недићева доласка, дугих разговора и предаје Патријарховог писменог одговора настало је затишје. Оно што се збило почело се полако заборављати и живот у Војловици вратио се својој ранијој монотонији. И тако, дан за даном, протекла је цела година дана и дошао је 14. септембар 1944. године. Тога дана, мала апсеничка колонија доживела је најтежи удар, јер је саопштено да ће истога дана, после подне у четири сата, бити покрет у правцу Бечкерека.

Тачно у 12 сати свакога дана радио Пешта је после објављивања тачнога времена емитовао звона са цркве Светог Стефана. То су прекра-сна звона, каква ја до тада нисам чуо. Због тога сам сваки дан у 12 сати ишао у салу немачке страже, где је био радио апарат, да слушам звона са цркве у Пешти, а после звона химну Христу, коју је певао неки величанствени хор, опет нечувен за мене до тада. Четрнаестог септембра пред објаву тачнога времена, звона и химне Христу, ја сам био поред радио апарата. Стража то није забрањивала. Одједаред у салу је ушао један немачки пуковник. Стража је у ставу „мирно“ поздравила пуковника, овај је отпоздравио и без иједне речи упутио се у собу патријарха Гаврила. Мене је нешто заледило. Осетио сам махинално да ова посета није пријатна и сав сам се сневеселио. Сви су ћутали: и стражари и ја. Пуковник је остао код Патријарха врло кратко, можда свега неколико минута, па је изашао из собе Патријархове и брзим корацима отишао у собу владике Николаја. Сада је ово мене потпуно уверило да се ради о покрету, јер су се такве вести преносиле око манастира у то време. Пуковник се, исто тако, вратио из собе епископа Николаја брзо, опет поздрављен од страже и отишао. Ја сам, веома невесео, вратио се у собу. Тамо су већ били владика Николај и отац Василије и разговарали о крупној новости – сеоби из манастира Војловице. У том истом моменту, ушао је у собу и патријарх Гаврило, и улазећи обрати се право мени речии.ма: Професоре, ето, Немци нас воде у Немачку.

Патријарх Гаврило је врло тешко примио вест о покрету. Иако се о томе говорило и те вести допирале до манастира, па и до нас, ипак је саопштење немачког пуковника Патријарху да ће после подне у четири сата бити покрет у правцу Бечкерека тешко пало. Он је искористио прилику и томе немачком пуковнику протестовао зашто га болесног и старог покрећу на пут, али пуковник није хтео о томе уопште да разговара са Патријархом, само му је одговорио: Ви ћете имати прилике да своје жеље изразите нашем команданту у Бечкереку. Окренуо се и отишао. На Патријарха је толико утицала ова вест да је он променио боју лица, постао нервозан и само је шетао по соби. Владика Николај је мирније примио вест о покрету. Имао се утисак као да је владика Николај очекивао да ће бити некуда одведени из Војловице, па је увек имао спреман свој мали коферчић са најнужнијим стварима. Говорио нам је понекад о томе. Истина, није ни Николају била пријатна ова најновија вест, али ју је примио мирније и са много мање нервозе.

Патријарх се није тада дуже задржао код нас, него се вратио у своју собу, а владика Николај ће рећи мени: Иди, иди код Патријарха и настани да га развеселиш и насмејеш, јер видиш колико је нервозан и љут, може шлог да га удари. Владика је знао колико је Патријарх мене волео и радо са мном заподевао шале и разговоре. Отишао сам код Патријарха и нашао сам га како седи за столом, хуче и пуши неке дугачке цигаре.

   – Немојте бити забринути, Ваша Светости, рекох му ја. Ви идете у
најбоље друштво. Колико се зна у Немачкој ћете бити са Ериоом, Реганом
и другим великим људима Европе.

   – А теби игра торбица, игра. Ти би радо ишао у то твоје најбоље
друштво.

– Ја бих радо ишао, али ето Немци неће мене да воде.

И тако у шали ја успем заиста да Патријарха развеселим, а нарочито када сам успео да спакујем кофер и Патријарху скувам једну добру кафу. Толико се расположио да се слатко смејао и рекао ми: Ако Бог да живота и здравља, скупо ћу ти платити ову каву.

Василије и ја смо спаковали све ствари које смо сматрали да треба да понесу. Када смо били готови стигла је вест да се покрет одлаже за сутра ујутру у четири сата. Сутрадан у четири сата пред вратима манастира стајала су двоја коњска кола: у једна су стављени кофери, а у друга се сели Патријарх и Владика. Испратили смо их Василије, ја, Десимир (Душан), момак Патријархов, игуман Даннло, две манастирске куварице и неколико радознале послуге. Сели су у кола и отишли за Панчево, а одатле возом за Бечкерек. Тако смо се растали са Патријархом и владиком Николајем, онога дана када су Партизани заузели Ваљево.

Доцније сам слушао од владике Никанора, који је тада био професор гимназије у Бечкереку, да су Патријарх и владика Николај дошли у Бечкерек возом и одсели у једном хотелу у коме су и преноћили, а сутрадан отпутовали даље у правцу Будимпеште. Он их је, тј. Никанор са неким свештеницима и цивилима, посетио у хотелу и са њима разговарао, а за пут су им спремили и нешто хране.

На пут су пошли и Патријарх и владика Николај са нешто мало новаца, не знам да ли су имали по 100.000 Недићевих динара. То није представљало никакву суму, поготову у страном свету. Патријарх је још имао нешто наполеона (о томе сам напред говорио), а ја сам владици Николају спремио једне скупоцене бројанице од топаза, које му је некада поклонио у Америци Михаило Пупин, да му се у нужди нађу. После рата чуо сам, али то нисам могао проверити, да су Владици те бројанице присвојили, однели неки „поштени“ Срби. Дакле, на пут су кренули Патријарх и владика Николај потпуно материјално необезбеђени.

После Патријархова повратка у земљу причао ми је једном приликом како су, да ли у Пешти или Бечу, сишли са воза да ручају у хотелу. Када је требало да плате они су понудили динаре. Келнер није хтео да прими динаре и настало је међу њима објашњење. За суседним столом седео је један Србин који је слушао разговор, па је пришао Патријарху и замолио да он плати цех, да се не би објашњавали са келнером. Патријарх се захвалио непознатом господину и рекао му: Пошто је таква ситуација, ја морам да прихватим Вашу љубазну понуду, то изволите платити. Али, знате ли коме сте платили ручак и ко Вам је дужник? Нико други него Патријарх Српски и Владика Жички. Ако Бог да да се видимо, вратићемо Вам поштено дуг“.