Ми Срби, где год се затекли, немамо разлога ни да жалимо. Неће нас гушити емоције. Можемо да се посветимо праћењу вектора кретања. Свет се мења

Коронавирус је серум истине овог тешко оболелог света. Односно, не пада корона да покрије брег него да свака зверка покаже траг. Тако ће, кад-тад до ових контузованих јавности стићи вест да COVID-19 није са рибље пијаце у Вухану него из америчке лабораторије за биолошко оружје у Форт Детрику, иначе званично затворене прошле године. И то озбиљни Кинези знају, јер су спровели истраживање на 100 узорака генома прикупљених у 12 земаља на четири континента.

И зна се да вирус за Иран и Италију није дошао из Кине – и да је вирус у Кини и Италији три пута смртоноснији него у другим земљама, али да је најсмртоноснији онај за Иран – са стопом смртности између 10 одсто и 25 одсто. Разумни Персијанци одлучно одбијају „америчку помоћ“ у рату против вируса.  У свету у коме се у економске утакмице уносе „вирусни аргументи“ неће ништа остати од међуљудског поверења.

Ових дана се неко сетио Гадафија у Уједињеним нацијама: „Они ће сами створити вирусе и продавати вам лекове. У том процесу ће се претварати да им треба времена да би пронашли вакцине које већ имају.“ Саркозија ће се сетити кад неко буде морао да одговора за хладнокрвна убиства лидера суверене земље. Хладни рат је за ово доба „дечја игра“.

Хиљаде америчких тенкова се враћа у Немачку а забринути Немци то снимају из аутомобила и са страхом разбацују по друштвеним мрежама. То се зове Defender-Europe 20, а као неупитни заштитници наступиће 30.000 америчких војника који ће се у ратном поретку „развити европском регијом“ и нормално неће поштовати превентивне прописе COVID-19 који се односе на цивиле, нити ће узимати у обзир затворене границе.

Њихов пасош је уверење команде америчке војске у Европи – „пратимо коронавирус (COVID-19)“ и образложење „наше снаге су у добром здрављу“. У то изузетно друштво пропустиће као помоћну посаду и 7.000 војника из 17 земаља чланица и партнера НАТО. „Шта у овој ситуацији раде ЕУ и националне владе? Шта ради Светска здравствена организација?“, усудио се да пита новинар италијанског Ил Манифеста. И да одговори: „Ставили су маску преко очију, као и преко уста и носа.“

Али, Европска унија ће, ипак, предузети нешто? Да, Европска централна банка ће одштампати 1.000 милијарди (то је 12 нула!) да залечи корона-ране. То је оправдање. А разлози су и дубљи и тежи. Уопште, можете мислити како изгледа састанак банкарског полусвета који доноси такве одлуке са тако округлим цифрама: прво један опрезан каже „да креирамо 100 милијарди?“, на шта неки храбрији каже „недовољно, хајде нека буде 500“, а онда најумнија празна глава каже, „хиљаду!“. И сви климају главом: Хиљаду!

Ко ће сад мислити о последицама? Па то ће бити питање тек после короне! Оздравила Кина и показује – солидарност! Људи су у невољи. Бели, жути, црни – људи су. Не љуте се ни што су ти бедни молиоци до јуче причали с презривим смешком како они, Кинези, једу слепе мишеве, змије, панголине а све то као последњи дивљаци купују на „влажним пијацама“, па ето откуд све невоље света. Не љуте се ни на помахнитали Волстрит. Мудри и моћни добијају битке откад је света и века. Самољубиви се гуше у сопственој гордости. Гордости, коју је њихова првотна вера хришћанска, прогласила смртним грехом.

Али, горди у Христа не верују. И горди су све док не бане нека корона и онда одједном почну да се понашају као њихови преци пред „црном смрћу“ у XIV веку. Само, разлика је, ипак, велика: пред пошасти званој куга човек у средњем веку се окретао Богу, а његов потомак данас се окреће Ангели Меркел или Емануелу Макрону. Страх Ангеле и Емануела је већи и од панике њихових поданика. А њихове обавезе према онима који су Defender-Europe 20 су веће него према свом слуђеном народу. До јуче тако моћни, а данас тако слуђени. У шта веровати кад се мора имати неко уточиште? У „европске вредности“ што би рекли наши професионални либерали! Али, њих нема. Као што их већ деценијама није било.

Ево, на крају је и Шпигл дигао руке од Европске уније. „Италијани ће сигурно заувек памтити тај авион којим је долетело медицинско особље и потрепштине из Кине, као и то да ниједан такав авион није послат из Франкфурта, Париза или Брисела. Европа је, заиста, највеће разочарење у овој кризи за сада.“ Какав закључак, али писац одмах креће да набацује гомиле љутитих примедби на бирократију и бирократије. На Брисел и европске престонице. А Шпигл је мера ствари у том царству неискрености. Кад они прекину омерту, ћутање ће се претворити у свађу и хватање за вратове. Наравно, као и увек кад се дојучерашњи слеповидци суоче са оним што се види деценијама, наврат-нанос, прво се траже – кривци.

Добра је ЕУ, али подривају је зли атоми! Уништавају је мангупи из њених редова. Типична одбрана за већ виђену сигурну пропаст. Социјализам је, пре него што је отишао на сметлиште историје, већ прошао то посртање. Јер, неће бити да су због недостатка фронта одбране криве тек бирократије, проблем је Европе. Народи нагурани у Унију нису постали Европљани (као што Јужни Словени нису постали Југословени). И неће Унију, сем као краву музару. И ту не помажу никава галуп-истраживања евростата у којима се резултати могу штимовати а лажна стања чинити – путем у вечност.

Да Шпигл није и већи произвођач магли од те бриселске бирократије, труст мозгова у Хамбургу није морао чекати COVID-19. Ти оштровиди момци могли су све видети кад су марширали са својим политичарима у операцији разбијању СФРЈ – једне мање уније а са искуством распадања. Од које се свашта могло научити, ако је некога заиста занимало шта су муке мултинационалних заједница. У тој држави која је направљена као и Унија из потреба прекоокеонаског „победника“ – она после Првог а Унија после Другог светског рата – могло се јасно видети: шта су проблеми културно и религијских хетерогених конструкта.

Али франко-германску Европу нису занимала никаква знања, јер она зна све. Наравно, док им се не јаве англосаксонци, који по природи западног реда, знају још више. Највише! Каквих смо се предавања и савета наслушали у време оно. А сад ће њима ваљати наша знања о распаду. Могли би доћи у Београд на семинаре. Некима не би било на одмет и да се обучавају у Сарајеву или Скопљу, а богами и у Приштини. Нема солидарности међу народима у Унији!? Изненађени су сви. Ма, да ли је могуће? Како се ту уопште замишља солидарност? Као кад су Меркел и онај Шојбле из колица помагали Грчкој?

Сад сво то сумануто лудило може да стане у неколико реченица Улриха Бека (1944-2015), Немца, једног од најважнијих европских социолога на крају XX века: „’Данас немачки Бундестаг одлучује о судбини Грчке’. Била је то вест коју сам чуо на радију крајем фебруара 2012. Тог дана се гласало за други пакет помоћи, повезан с додатним мерама штедње и условом да Грчка прихвати даље резове сопственог буџета. Чујем у себи глас који каже: ‘Јасно, тако се то ради,’ Други глас пита с неверицом: ‘Како је тако нешто могуће? Како то да једна демократска држава одлучује о судбини друге демократске државе?’ Схватам да је Грцима потребан новац од немачких пореских обвезника, али прописане мере штедње личе на подривање аутономије грчке нације“.

Оно што је тада било иритантно није била само објава на вестима, већ чињеница да је то прихваћено у Немачкој као најприроднија ствар на свету. Послушајмо је још једном: „Немачки парламент – не грчки – одлучиће о судбини Грчке. Како такав став може уопште имати смисла?“ Ове речи су јаче сведочанство од свих драматичних бројки и дугова којима овакава Европска унија једино барата. Као искрени еврофил Бек, ипак, није могао да превали преко усана: Како таква заједница може уопште имати смисла? Тако здрав организам увек стигне нека корона!

И наравно, велики Шпигл, као ни једне „велике новине“ са западног „либералног двора“ неће се сада забринути што је индустрија коронавируса, коју предводи Бил Гејтс, медицинар-аматер, усмерена на то да произведе глобалну популацију којој неће сметати „ограничавање грађанских, културних и социјалних права и слобода, што је суштински важно за владаре света одговорне за енормно и све веће сиромаштво народа и појединаца“. Они ту очигледност не виде. Најгоре за једно друштво је кад не види очигледности. И тоне у живо блато аутолагарија.

Грмеће се против фашизма, али ће се надфашистички либерални мрак описивати као цивилизацијска светлост. Признаваће се чињеница да Кина, у такмичењу где Запад себе држи недостижним, постаје водећа економија света, али се неће поверовати да је оно што се дешава могуће. „Финансијска криза из 2008. није довела до поновног преиспитивања. Сасвим супротно“, признаће некадашња уредница политичке рубрике шведског Афтонбладета, данас експерт за комуникације и медије, Карин Петерсон. Рекло би се разумна и забринута грађанка која је уверена да ће после овог корона-распада „2020. година дефинисати нашу еру“.

Јасно јој је да „ситуација захтева личну одговорност, осећај дужности, бригу за ближњега“. Јасно јој је и да тога нема, јер је то „недостатке нашег кратковидог, експлоатативног, хипер-индивидуалистичког времена“ учинило владајућим. Разуме да корона-драма показује да се мора имати „јака држава“, одана народу. Цитира Фајненшел тајмс да је „ово велика, баш велика криза“. А шта је закључак: „Питам се да ли ће можда млади помислити да се ауторитарна Кина с кризом суочила боље него САД – земља слободних“.

Госпођи Петерсон, дакле, не може да падне на памет, да би ти млади били обичне будале кад то не би помислили. Односно кад то не би знали! Кад су већ то видели. То је сада највећи проблем Запада. Ни они који знају и који мисле да се ваља суочити с реалношћу, не верују да је реалност оно што су они коначно спознали. Чињенице су и у актуелном фармако-бизнису сурове: најмање 80 одсто лекова или састојака за лекове, као и за медицинску опрему на Запад долази из Кине. Зависност Запада од Кине код антибиотика је још већа, око 90 одсто. Кад уведу санкције Кини директно подривају своје здравље .

У јеку епидемије COVID-19 (што, како си Кинези објавили, спада у био-рат који је нека сила са северноамеричког континента покренула у Вухану) кинеска производња била је сурово гушена. За испоруке које су још увек извршаване, кинески бродови са робом категорично су враћани из многих лука широм света. Типични бумеранг – како пуцаш у „жутаћа“ тако се то врати и грубо те звекне у главу. А ти водиш „економски рат“ против Кине. У томе је, наравно, најсмешнија Европа.

Као што је Александар Зиновјев објаснио још пре две деценије „распирујући рат у Југославији, земље Западне Европе су повеле рат против саме себе… Унутар Европе постоје снаге које су способне да је натерају да ради против себе саме.“ Зиновјевљев тадашњи поглед је говорио све о будућности: „Србију су изабрали јер се супротстављала све већем притиску глобализације. Русија може бити следећа на списку. После Кина…“ Данас смо стигли до „обрачуна код корона-корала“. Згрчили смо се ми мали. Али грч хвата и оне који су веровали да могу све.

Исповеда се помињана Карин Петерсон: „Ноћу лежим будна а у глави ми разни сценарији. Људи у препуним болничким ходницима, урушавају се берзе. Али, углавном мислим на своје родитеље и пријатеље из ризичне групе – људе до којих ми је баш стало… Нико не зна које ћемо закључке овог пута извући на индивидуалном и колективном нивоу… Јер, новац мора стално да тече, из квартала у квартал. Све до слома.“

Ако је овим забринутим људима за утеху, тако увек у историји настаје нови светски поредак. Не може их се утешити што то неће остати њихово гумно. Ми Срби, где год се затекли, немамо разлога ни да жалимо. Неће нас гушити емоције. Можемо да се посветимо праћењу вектора кретања. Свет се мења. Ми и Кинези смо се с тим морали суочити још пре четврт века. Њима је морала да дође корона.

Извор: sveosrpskoj.com