РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНЕ ПРИНЦЕЗЕ

Ексклузивно за наш часопис принцеза Љиљана Карађорђевић је изнела своја размишљања о актуелној ситуацији у нашем друштву, о српству и православљу. Принцези Љиљани се од срца захваљујемо.

 Разговор водио: Владимир П. Петровић

Љиљана Карађорђевић dipl. phil., сликар и дизајнер, наша српска принцеза, о себи не воли много да говори. Зато на овом месту цитирамо њене речи: „Не сматрам потребним говорити о себи, колико универзитетских диплома имам, о пословној каријери, мом приватном животу и осталом, јер све што јесам, мислим, осећам, како доживљавам свет око себе и пре свега, све што сам имала рећи и што сам могла од себе дати, налази се у мојим делима и само су она важна.“

 Принцеза Љиљана je дипломирала немачки језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Сем тога је студирала филозофију са психологијом. На пољу језика поставила је нову, знатно олакшану методу учења страног језика: „Страни језик као матерњи језик“, која се показала изузетно успешном у пракси. По завршетку факултета једно време ради за Уједињене нације, а затим прелази у дипломатску службу. Године 1992. напушта дипломатску службу из личних разлога и од тада се бави самосталним радом. Поред сталног хуманитарног рада о коме уопште не воли да прича, "јер се он подразумева", принцеза се заузима посебно за побољшање животних услова инвалида и за оболеле од Паркинсонове болести.

У друштвеном погледу тежиште ставља на теме:          

- борба против асимилације Срба у дијаспори

-борба за добробит српског народа

- борба против насиља у школама

- помоћ код насиља у породици

03. марта 2009. године оснива Задужбину „Востани Сербије“ са седиштем у Србији, у граду Смедереву, чији је рад у потпуности усмерен на добробит, развој и заштиту српског народа. У пословном погледу се у новијем периоду искључиво бави сликањем и дизајном. Сем тога принцеза Љиљана је издала и две збирке поезије:

- У пределима душе

- Срце од камена           

И даље редовно пише. Принцеза Љиљана је супруга Принца Николе, сина почившег Краљевића Томислава. Мајка је троје деце. А све остало је заиста у њеним делима.

Драга браћо Срби и сестре Сркиње,

Као поборник живе речи и непосредног контакта, веома жалим што нам није дато да у заједничком разговору поделимо наше мисли и учинимо их заједничким. Али дубоко верујем да ће драги Бог ускоро створити могућности и за наше сретање. Како по мом мишљењу треба поступати у овим тешким временима:  

• Никако не одступати од Православља како нам је Свети Сава оставио

• Бити свестан родољуб

• Држати се Завештања Стефана Немање

• Србија, Србин за Србина

У остварењу циља стварања једног света и „свенације“ силници овога света,  употребљавају сва могућа средства да се код људи и нација избрише свест о њиховом пореклу и националној припадности.

Вештим обманама и систематским испирањем мозга, учинили су да је реч национализам постала непристојна и непожељна. Када им неко од национално свесних Срба или организација засмета, и кога желе да дискредитују и онемогуће у деловању, једноставно их у штампи нападају као “националисту” или што је још модерније, прилепе етикету „профашистичког“ деловања и ширења „говора мржње“!

Колико су успели да залуде свет својом пропагандом види се по томе што је дошло дотле да данас бити националиста значи исто што и бити преступник, назадан, фашиста.

 Национализам не само да је дозвољен, већ је и пожељан и похвалан када су у питању Американци, Енглези, Французи, Мађари, Руси, Албанци у Албанији или на Косову и сви остали народи и племена на свету.

Енглези свој национализам јасно изражавају фразом, „Right or wrong - My country“ (Право или неправо - моја земља). Њима је то дозвољено, а шта би било ако би Срби употребили ту фразу?

А шта је заправо национализам? То је свест о припадности једном народу од кога се потиче. То је, да употребимо један савремени израз, свест о својим “коренима”, свест о својој вери, својој култури, својој историји. Насупрот шовинизму, који је изопачени национализам, национализам је природна, оправдана и вековима позната стварност. То је, како то изражава лепа и дубока српска реч родољубље. А родољубље је љубав за свој род, за своју веру и културу. То је припадност своме, али не и мржња према другима.

Са оживотворењем светосавља у народном бићу, национални препород може да започне. Његов исход биће уклањање подела међу Србима и започињање развоја модерне, стабилне и просперитетне Србије на темељима поново оживљене традиције. Када наша елита схвати да се стабилан развој и модернизација може спровести само на основама врлина и вредности наше традиције и историјског искуства онда ће се створити шанса за истински преображај Србије. До тада остаје само нада.

А у каквом стању се сада налази нас народ? Без снаге за покрет – куда и где? Без снаге за промене - са ким и како? Драги моји, не гајимо очај, који је на радост непријатеља, који паралише снагу и убија сваку вољу у нама! Немамо ми себи ништа пребацити, српски народ за ово стање није крив! Српски народ је вековима тлачен, и изузимајући један веома кратак период, већ вековима није свој на своме!

Али Српски народ је по својим могућностима и особинама редак народ, духовно снажан, пун блиставих искри и многих врлина. Када Србин има циљ, он је немогуће у стању да оствари.

Зато вас молим пријатељи моји, да не дозволимо безнађу да се шири и овлада нама! За почетак је довољно да схватимо, ми ћемо наћи решења, вратити достојанство и остварити здраве услове за живот. Одакле ово знам? Зато што тврдо и непоколебљиво верујем у снагу и луцидност Србина, и свој народ гледам очима бескрајне љубави. Дакле, престанимо да судимо једни другима, већ почнимо гајити љубав, престанимо тражити разлике већ нађимо и негујмо оно што нам је заједничко. То нам је први корак на путу у здраву будућност. Ко данас да нас измири? Ко да стиша страсти и укроти деобе? Ко да спасе српство од нечистих разједињујућих сила? Ко да опомене све нас да се не свађамо над амбисом и да нам је дужност да негујемо узајамну љубав и јединство. Ко сад да нас врати исконској истини, чистој вери и оном узвишеном моралу, које је уграђивао у своје савременике Свети Сава, желећи да Србе уздигне међу, духом и срцем, најплеменитије народе? Ко? Ако не сви ми заједно!

Носећи у свести, као и толика поколења наших предака, светосавске завете и бесмртни дух тог нашег „почетка свих почетака“ - свако од нас је позван, и дужан, да се понаша и да дејствује онако како би му први српски Светитељ саветовао. Светосавско начело је у нама - то значи вера, нада и љубав су у нама; то значи свесрпско јединство је дубоко у нама. У том знаку, једино у том знаку заједништва, биће могућ опстанак и напредак српског народа!"

У питању је заиста голи опстанак!  Одбранимо српски национални идентитет и интерес једном заувек и поставимо смернице за развој здраве и стабилне Србије. Ми Срби, смо конституционални народ Србије а не само неки њени „грађани“. Одбранимо наше светосавље, које нас је водило кроз мрак и тешкоће вековима. Рецимо не свим продатим душама, који од нас траже да одступимо од свих наших светиња, који нам криве спознају и свакодневно испирају мозак, само да би њима било боље! Рецимо не распродаји Србије и почнимо правити озбиљан програм привредног развоја, базиран на чињеницама а не на празним обећањима! Рецимо не свим манипулацијама наше свести! Нађимо свој властити пут!

Читајући из дана у дан новине и пратећи разне изјаве „бивших родољуба а садашњих родомрзаца“ и осведочених србомрзаца, које данас треба да сматрамо својим пријатељима, наметнуло ми се много питања а увек само један одговор: - немају љубави! И тако почех размишљати о појму љубав, а највише о љубави према своме роду, својој крви, наслеђу, према свему оном што чини мене, јер како себе да се одрекнем? И ево мој одговор свима, који кажу да је љубав слепа, који тврде да је Србија пропала и да нема правих Срба: Љубав браћо моја, сестре моје, љубав није слепа већ визионарска, она продире у само биће онога што воли и види право лице иза свих слабости и недостатака. Радо бих многима дала моје очи да њима виде сву лепоту Српства и Србије! Свако време очаја и малодушности је уједно и време највеће наде, а време пропасти је једно и време обнове, оно рађа нове могућности! И зато дигнимо поносно главе, братски сабијмо редове, са вером у крв наших предака у сво искуство претходних генерација, које тече нашим венама, не дајмо се слудити нити одступити од свог права да одлучујемо о властитој судбини! Јер Србија је сваки појединац, Србија смо ми!

Глас са Цера, бр. 10, 1. јули 2009.