Епископ др Никодим Милаш

ОСМИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР¹

Преглед

Приступ

I.

II.

Број васељенских сабора. Васељенски карактер једног сабора објављује сабор који му слиједи, а по саставу је васељенски. Потање о ратификацији VII. васељенског сабора. Овај VII. васељенски био је ратификован од цариградског сабора године, који је био по саставу своме васељенски сабор. Радња и значај овога сабора

III.

Суђење римокатоличке цркве о цариградском сабору 879-880. године. Оцјена тога суђења

IV.

Осми васељенски сабор по бројању римокатоличких писаца. Преглед радње овога сабора. Оцјена тога сабора

V.

Цариградски сабор 879-880. године, то је прави VIII. васељенски сабор

* * * * *

Приступ

Прошлога љета један руски архијепископ, доказујући у једноме чланку, да епископ мора бити безбрачан, јер да то канони наређују, напомиње, како се канони не смију нарушавати, "пока сама церковь на восьмомъ вселенскомъ соборе, аще Господь изволитъ сему быть, не пересмотритъ ихъ и не изменить, если cie признаетъ благопотребнымъ." О новом васељенском сабору чује се у посљедње вријеме често спомињати, кад се год покрене питање о потреби измјене једног или другог канона. Не казују, да би требало сазвати васељенски сабор ради каквог вјерског питања, него само ради питања црквене дисциплине, и по томе за измјену једног дисциплинарног канона требао би васельенски сабор.

Кад сам ја читао ово што казују и пишу о новом васељенском сабору, учинило ми се све то врло чудноватим, да не кажем шта друго о лицима, која то истину, јер наука канонскога права Православне Цркве сасвијем друго говори о таквом сабору и о сазиву његовом. А шта та наука о томе говори, хоћу да сада овдје кажем.

I.

Васељенски је сабор скуп пастира и учитеља цркве, сабраних по могућности из свих крајева хришћанскога свијета, да заједнички вијећају о питањима, која се тичу суштине вјере и темељних хришћанских истина, а што је дужна да прима и признаје сва црква, или краће, да се заједничким гласом утврде и објаве Богом установљени хришћански догмати вјере. Питања вјере дакле састављају главни предмет васељенског сабора. Кад се једно такво питање истакне, тада васељенски сабор има да гласом и свједоџбом свих пастира и учитеља цркве установи право и тачно учење о томе питању. Први васељенски имао је да утврди догмат о једносушности другог лица Св. Тројице противу аријанства, други о божанству Духа Светога противу духобораца, трећи противу несторијанства, четврти противу монофизитства, пети противу јеретичке три главе, шести противу монотелитства, седми да утврди догмат о поштовању светих икона противу иконоборства. Ради вјерскога питања био је још један сабор, а то је цариградски сабор 879-880. године, о којем немо ниже говорити. Вјерска дакле питања била су главни посао свих тих сабора, а сврха њихова, да се засвједочи у име све цркве и да се утврди истина, коју је Христос проповиједио, да се вијерно и неповријеђено сачува вјерски и морални аманет, који је Христос предао својим апостолима, како би тај аманет тада чувала сва црква. Ради тих вјерских питања искључиво су и били сазвани сви они сабори.

Поред радње о тим питањима и утврђења односног догмата вјере, ми видимо, да су се васељенски сабори бавили и питањима црквене дисциплине и ријешавањем разних питања личнога карактера, те издавали односне каноне. Али ово је био такорећи споредни посао на тим саборима, којим су се послом они могли и не бавити, као што нам показују пети и шести васељенски сабор, који су се ограничили pијешењем само односног вјерског питања. Нити је ради оваквог посла сазван икоји васељенски сабор. Трулски сабор зове се васељенски; али он није био никакав нарочити сазвани сабор, него они исти оци, који су били на шестом сабору противу монотелитске јереси, сакупили су се опет да издаду неколике каноне према тадашњим потребама. Ради питања црквене дисциплине, строго говорећи, не треба васељенски сабор, јер та питања, осим оних која потичу из божанскога, имају уопште карактер мјесни и прелазни, док напротив догматичке истине, које мора црква да на васељенском сабору засвједочи и објави, карактера су васељенско и неизмјенљиве. Сви канони, који су издани били и на васељенским и на опће признатим помјесним саборима, или oj светих отаца, сви су они изазвани били приликама и потре бама цркве односнога доба, и морају важити све дотле, до постоје исте прилике и потребе; наступе ли у црквеном животу друге прилике, тада наступају и други закони, који им одговарају. Васељенског је сабора сврха, да засвједочи гласом све Цркве и формулише хришћанске догмате, кад лажно какво учење хоће да поколеба божанску основу једне или друге хришћанске истине. Он је зато васељенски, што засвједочава васељенску истину цркве, истину вјечну и никад неизмјенљиву. Је ли један такав сабор на окупу, он ће тада, поред главног свога посла, ради којега је био сазван, одредити у питањима црквене дисциплине оно што потреба његовога времена иште, и издаће односне каноне; није ли на окупу, у таквом ће случају, ако је пријека нужда, одредити о дотичном питању оно што треба помјесни сабор једне или друге цркве, којему је законодавна власт у питањима доброга реда и мира црквеног зајамчена самим Основатељем цркве (Мт. 18, 17-20). Потврђују ово четири помјесна сабора, који су били у времену између првог и другог васељенског сабора, сабор картагенски, који је био послије другог васељенског, и два сабора, који су били послије седмог васељенског сабора, а који су сабори издали самостално многе каноне. Ово што сада рекосмо, потврђено је историјом црквеног законодавства. Али морамо још да говоримо о канонима црквене дисциплине, о којима се много код нас пише у новија времена.

Кажу, да сваки дисциплинарни канон, који je издан од jедног васељенског сабора, мора безусловно важити с тога, што га је издао васељенски сабор; а ако важе исто тако канони извјесних помјесних и неких светих отаца, да то тако бива, јер су тим канонима дали васељенску санкцију трулски и седми васељенски сабор; и по томе, да ниједан од свих тих канона не смије бити измијењен, него само новим васељенским сабором. Овако данас неки кажу, па то нам често понављају у разним публикацијама. Али ми не можемо вјеровати да су дотични и освједочени о томе што кажу. Јер, кад би се то усвојило, тада, између многог другог, слиједило би и то, да имају обвезне снаге у православној цркви они канони, који су издани на два цариградска сабора, који су послије васељенског сабора, исто тако и једна канонска посланица противу симоније, која је такође послије оног сабора издана, и то с тога не би могли да важе ни ти канони, ни та посланица, јер их није санкционисао никакав васељенски сабор. Ово је логички закључак, ако се устврди, да сваки дисциплинарни канон, да би могао важити, мора бити санкционисан једним васељенским сабором. Међутим свак зна, да се поменути канони и она канонска посланица налазе у опћепризнатом канонском зборнику православне цркве, која те каноне и ту посланицу прима и уважава данас једнако као и каноне васељенских сабора. Кад је то тако, тада значи, да обавезна снага једнога канона сасвијем је независна од тога, да ли је исти канон издао или санкционисао један васељенски сабор. Та снага дотичнога канона (разумије се, дисциплинарног својства) зависи од законодавне власти дотичне у управи самосталне помјесне цркве, која својим потребама и приликама примјењује постојећи канон, или издаје и нови. Примјер је у овоме цариградски (прво-други) сабор 861. године у храму св. Апостола. Канони овога сабора сви су дисциплинарнога својства, и представљају већином модификације постојећих дотле, и изданих или санкционисаних од васељенских сабора канона. А тај је сабор био помјесни, и канони његови тичу се тадашњих црквених прилика у епархијама цариградске патријаршије. Нико није никада осудио тај сабор што је измијенио неке одредбе васељенских сабора, јер је свак то сматрао као посао надлежности дотичног сабора једне автокефалне цркве, и по томе дјело сасвијем канонски нормално. Чињеница пак, што су канони истога сабора примиле, затијем, као законске норме за себе, остале помјесне цркве, без икакве санкције тих канона од стране једног васељенског сабора, показују, да свака помјесна црква самостално има право да усваја неке норме, које одговарају њеним приликама, и досљедно, да при потреби изда и сама нужне јој законске норме.

Ово је посљедње изложено било и у теорији источног црквеног права још при издању Номоканона XIV титула за вријеме цариградскога патријарха Фотија, и по томе морало је и може то само тако и да буде, а не друкчије. Црквена пракса, послије издања тог Номоканона и кроз све даље вијекове, вијерна је историји. Много канона, не само признатих помјесних сабора и светих отаца, него и истих васељенских сабора, данас век у појединим автокефалним црквама немају законске снаге, на примјер, о доби за ступање у клир или у калуђерство, о оставкама и премјештајима епископа, о калуђерству епископа, о дијецезалним и епархијским саборима, о забрањеним браковима у крвном и духовном сродству, о диспензацијама итд. итд. Сва ова и друга још питања црквене дисциплине, за која постоје изрични канони, данас су сасвијем друкчије нормисана у разним автокефалним црквама, него што канони прописују. За ово није никоме пало икада на ум, да објави дотичне цркве као расколничке, нити би се то смјело било догодити, да се она санкција васељенских сабора вјерских опредељења сматрала неопходном и за дисциплинарна питања. Санкција васељенског сабора неопходна је за вјерска опредјељења, јер се то тиче основе хришћанске вјере и јединства у тој вјери васељенске цркве. Канони се тичу само тога, како треба живјети у тој основаној на јединству вјере цркви, у томе дому Божјем, који је црква Бога живога, као што апостол каже. Канони то и установљују, и обзиром на потребе црквеног живота и на услове времена наређују оно што те потребе и ти друштвени услови изискују. Основе хришћанске вјере вјечне су и по томе независне од услова времена и мјеста, а дисциплинарни канони сви су карактера мјесног и прелазни, и по томе измјенљиви. Ту измјенљивост таквих канона засвједочава законодавство црквено свих времена. На примјер, у питању безбрачности епископа важила је до VII вијека норма да епископ буде ожењен; друштвени назори тога вијека изазвали су потребу, да се та норма измијени, и била је измјењена у смислу, да епископ не смије бити ожењен, исто као што би друштвени назори данашњега вијека могли изазвати потребу, да се то питање опет друкчије уреди. Опаска на ово, да је ову измјену у овоме питању извео васељенски сабор, не вриједи; јер ми имамо примјер у једној врло важној наредби једног васељенског сабора, да никакав епископ не смије подносити оставку на своју епархију, за коју је био хиротонисан, а међутијем један помјесни сабор првих година друге половине IX вијека признаје епископима, да могу добровољно поднијети оставку на своју епархију; и у свој Православној Цркви важи данас ово, што је тај помјесни сабор установио покрај свега тога, што није то санкционисао никакав васељенски сабор. Поменути карактер и измјенљивост дисциплинарних канона показује, да старање о томе, како ће вијерни живјети у цркви, онако исто као што је апостол повјерио епископима за поједине Цркве помјесне, тако је исто то повјерено данас епископским синодима дотичних Цркава, који чувајући јединство вјере и темељно устројство Цркве, руководе се у томе оним основним правилима, која се садрже у св. Писму, као и правилима црквене икономије. Канонско учење о самосталности помјесних автокефалних Цркава у питању црквене управе, и о законодавном праву епископских синода тих цркава, познато је, нити ми имамо потребе да то сада и овдје понављамо.

Васељенски дакле сабор састаје се само ради вјерског питања. Данас у Православној Цркви, Богу хвала, нема никаквог вјерског питања, дакле не треба ни нови васељенски сабор. А да би ради модификације неких од постојећих дисциплинарних канона, или издања нових таквих канона, требао нови васељенски сабор, то могу доказивати само они, који немају јасан појам о васељенском сабору и његовој задаћи.

II.

Поред доказивања дотичних писаца, да би се морао сазвати васељенски сабор, ако би се хтио измјенити један дисциплинарни канон, руски онај архијепископ, који дијели то мнијење, каже нам да би то био осми васељенски сабор. Да кажем и о томе.

Обично се код нас данас спомиње седам васељенских сабора, који су били од 325. до 787. године. Да је предмет, ради кога су ти сабори били сазвани, био васељенског карактера, то стоји. Али по саставу своме, само пет између тих сабора јесу васељенски, јер су на њима били представници свих пет патријархата; а два, тј. први цариградски (381.) и други цариградски (553. године) не би се могли по своме саставу назвати васељенски, јер на њима није било представника римскога патријархата, него само представници источна четири патријархата. Ипак и ова два сабора признају се за васељенска с тога, што су догматичке одлуке њихове усвојиле накнадно све помјесне цркве, и што је васељенски њихов карактер и наслов био ратификован на васељенском сабору, који је непосредно послије њих био. Опће је правило било, да васељенски сабор, који се састане послије дотичнога сабора, мора ратификовати и објавити васељенским сабор, који је такав по радњи и по саставу своме био прије њега. О овоме се у нашим богословским књигама мало шта говори, те мало који знаде, кад је ратификован седми васељенски сабор, а што је за наше питање веома важио.

Поштовање светих икона, које је тај седми васељенски сабор утврдио као хришћански догмат вјере, наишло је на противност неких помјесних цркава, најприје на западу а затијем и на истоку. На западу, на једном сабору у Франкфурту 797. године био је одбачен догмат о поштовању икона и осуђен други никејски сабор, који је објавио тај догмат. То се исто догодило 825. године на једном сабору галских епископа у Паризу. Римски легати, који су били на оном никејском сабору, нијесу били у стању да савладају противност истом сабору, као што нијесу могли да то учине ни тадашњи римски папе, те се та противност повлачила кроз сав IX вијек. На истоку у почетку била је примљена радосно одлука сабора о поштовању икона, јер је тиме положен био крај дотадашњим трзавицама, особито у области цариградског патријархата. Мир је трајао до првих година IX вијека, кад опет иконоборство оживљава. Византијски царски двор јавља се опет његовим штитником. Године 815. састаје се један епископски сабор у Цариграду, који под упливом цара Лава V одбацује све, што је други никејски сабор установио о светим иконама, и тада буду прогнани из државе сви православни епископи. Тек 842. године био је успостављен мир; али иконоборски епископи нијесу престали да и даље раде противу одлуке никејскога сабора, тако да је било још много противности томе сабору у византијској царевини. Требало је свему овоме положити крај и учинити, да све помјесне цркве признаду у безусловном смислу догмат другог никејског сабора и утврдити васељенски карактер тога сабора. То је учињено било на свеопћем сабору у Цариграду 879-880. године.

За новембар 879. године сазван је био тај сабор, да утврди догмат о исхођењу Духа Светога од Оца. Овај догмат био је објављен на другом васељенском сабору и тада установљен никео-цариградски символ. Али већ у VI вијеку почели су били на западу учити противно томе и доказивати, да Дух Свети исходи од Оца "и од Сина", Filioque, и према томе уметати ово посљедње у символ. Ово је почело у Шпанији, и у току времена то усвојише и неке друге цркве на западу. Римска црква била је посљедња, која је то примила. Али у половини IX вијека није се ни она већ противила оном уметку у символу. У то исто вријеме западни мисионари унесоше то у Бугарску. Пријетило је да зараза захвати сву хришћанску Цркву. Поводом унесења тог новог учења у Бугарску, цариградски патријарх Фотије издао је 857. године једну окружну посланицу свима патријарсима у заштиту неповријеђености никео-цариградског символа. Рим није хтио да одобри ту посланицу, ради тадашњих црквено-политичких својих рачуна, и услијед тога нађоше се источна и западна црква раздијељене у вјеровању. Ово је трајало, док није постао папом Јован VIII (872-882). Овај папа, који је осуђивао онај уметак, споразумије се са патријархом Фотијем и договорно установе, да се саборно осуди исти уметак, и тијем успостави јединство вјере између источне и западне цркве. И ово је имао да учини поменути сабор у Цариграду 870. године.

На томе сабору, коме је предсједавао патријарх Фотије била су три папина легата:. кардинал Петар, епископ Павао анконски и епископ Евгеније остијски, легати источних патријараха и 383 епископа. Сабор је имао седам јавних седница, од којих посљедња је била 13. марта 880. године. Поред предсједника, главну је ријеч водио на свима тим сједницама римски легат, кардинал Петар. Ток радње на тим сједницама нема се узрока сада овдје излагати. Привешћемо главне закључке сабора.

Повод ради кога је сазван овај сабор, био је, да се осуди учење о исхођењу "Духа Светога од Оца" "и од Сина", исто и да се осуди повриједа никео-цариградског символа уметком "и од Сина", Filioque. О томе је на сједници, која је била у царевом двору и у присуству цара Василија и његова два сина, а послије него што је свечано прочитан био никео-цариградски символ, једногласно сабор објавио: "Ми примамо божанствену науку Исуса Христа и светих апостола, исто тако и одлуке седам васељенских сабора. Ми одбацујемо све оне, које су ти сабори осудили, и примамо све оно, што су они одобрили. Ради тога ми примамо опредјељење вјере, коју смо добили од наших отаца, не дирајући у исту, нити јој ишта додавајући, и дакле без сваке измјене или повриједе, да не би како осудили наше оце, или им нанели какву неопростиву увриједу." Послије овога сабор још објави: "Ми сви тако вјерујемо, јер смо у тој вјери били крштени, и признајемо за наше оце и за нашу браћу свакога, који тако вјерује. Ако се нађе ко толико дрзак, да састави друго исповиједање вјере, и пружи га вијернима, или онима који се из јереси обратише, или да ту вјеру повриједи каквим туђим ријечима, каквим додатцима или измјенама, ми га свргавамо, ако је клирик, и анатемишемо га, ако је свјетовњак."

Ово су могли римски легати тим свечаније примити, што се то слагало са изјавом самога папе Јована VIII, који је у односној својој посланици патријарху Фотију рекао: "А да вас увјеримо у погледу члана у символу, који је члан проузроковао онолику саблазан у црквама, ми изјављујемо, да не само што не усвајамо односну ону ријеч (Filioque), него оне, који су се први усудили да је приме, ми сматрамо за скврнитеље Божје ријечи и за повриједиоце науке Исуса Христа, апостола и отаца, који су нам предали символ. Ми их стављамо уз Јуду, јер су растргли Христово тијело.²

Утврдивши јединство вјере у васељенској цркви, која се разјединила била и која је услијед тог разједињења створила била непријатељство између бившега римскога папе и цариградског патријарха, да би се тим јединством вјере успоставило и јединство цркве, сабор објави слиједећи свој канон: "Свети и васељенски сабор овај наређује, да ако су који клирици, или свјетовњаци, или епископи из Италије, који бораве у Азији, или Европи, или Ливији, били одлучени, или свргнути, или анатемисани од најсветијега папе Јована, исти ће бити сматрани на том ступњу казне и код Фотија, најсветијега патријарха цариградскога, то јест, или свргнути, или анатемисани, или одлучени. И које клирике, или свјетовњаке, или архијерејског и јерејског чина, Фотије, најсветији наш патријарх, ма у каквој области било подвргне или одлучењу или свргнућу, или анатеми, нека дакле призна под истом осудом казне и најсветији папа Јован и с њиме света Божја црква римска. Нити се ишта новога има уводити у повластице, које има најсветији пријесто римске цркве или њезин предстојник, нити сада, нити унапред."

Није био, као што смо видјели, још утврђен од све цркве васељенски карактер другог никејског сабора противу иконоборства. Ово је имао да учини овај цариградски сабор. Предсједник сабора рече о овоме предмету: "Други васељенски сабор у Никеји, који је био за вријема папе Адријана и патријарха Тарасија, наша црква признаје за седми васељенски и ставља га на степен осталих шест васељенских сабора. Римска црква и источни патријаршески пријестоли примају као и ми одлуке тога сабора. Али пошто има неких, који још сумњају, да ли треба тај сабор стављати на степен васељенских сабора, и пошто је то јавно, да се и до данас није утврдила истина, то сада, ако је по вољи свој брави, заједнички установимо, да се тај сабор броји као седми васељенски и да се призна једнак осталим шест саборима." На то кардинал Петар рече: "Ми желимо нагласити вам, да света римска црква, налазећи се у сагласности са свима другим црквама, одавна је примила одлуке онога сабора, који је био при папи Адријану и патријарху Тарасију поводом питања о светим иконама, и називље га и данас седмим сабором, стављајући га у реду осталих шест. Према томе, ко не буде то исто чинио, нека је анатема." Сав сабор тада рече: "Ко не признаје други никејски сабор за седми васељенски, нека је анатема."

Поред овог главнога посла, сабор се бавио још са два питања, која су тадашње црквене прилике изазвале, и то: о односу између архијерејског достојанства и калуђерског чина, и о поступању полицијских власти са епископима, те су о томе била издана два канона.

И овијем ми смо сада приказали сву радњу цариградског сабора 879-880. године. То смо приказали на основу онога што је о тој радњи у доста опширном изводу штампано у Беверегија³ и у Кардуина⁴, уз оно, што је о истој привео Флери у својој црквеној историји на основу једнога списка, о радњи истога сабора, који се списак налазио у оригиналу у Риму.⁵ Акти овога сабора, који су штампани у Беверегија у грчком оригиналу уз латински пријевод, имају латински овај завршетак: In his finem habuenmt quae a sancta et oecumenica octava Synodo acta sunt et decreta, ad orthodoxam quidem fidem instaurandam et irreprehensibilis Christianorum Ecclesiae pacem et concordiam stabiliendaro.

Ако погледамо сада радњу тога цариградског сабора и састав његов, шта видимо?

Видимо прво, да је тај сабор сазван ради вјерског питања, које се било истакло у IX вијеку, и због којега се тада било догодило разједињење у вјери и цркви васељенској. Био је дакле по врсти својој такав узрок, какви су били узроци сазива првих седам васељенских сабора. Па као што је на тим саборима опредјељено било право учење о дотичном питању вјере и утврђено јединство вјере и цркве, тако је то исто учињено и на овом цариградском сабору. Видимо затијем, да је на овоме сабору заступљена била сва васељенска црква кроз изасланике свега хришћанског истока и запада, и дакле свих помјесних тадашњих цркава. Видимо на посљетку, да су сви саборски закључци усвојени били сложно и једногласно од свих саборских чланова, и сви поткрепљени потписима истих чланова, те дакле исти закључци примљени од све васељенске цркве.

Кад је све то тако, и кад се овај цариградски сабор 879-880. године у ничему не разликује од бивших седам васељенских сабора, тада слиједи, да се тај сабор по карактеру своме мора признати за сабор васељенски једнако као и пређашњи васељенски сабори; а пошто је тај сабор са таквим карактером први послије бивших седам, то је по броју осми васељенски сабор. Васељенски карактер признаје себи и објављује сами сабор. Свој канон о јединству цркве сабор започиње ријечима: Statuit sancta et oecumenica Synodus. По истоме предмету сабор установљује, да буде анатема, qui non incedit juxta ea, quae a sancta hac et oecumenica Synodus. Кардинал Петар и друга она два римска епископа пристајући на односне предлоге и закључке употребљују ријечи sancta oecumenica Synodus. Исто тако зове сабор sancta et oecumenica цар Василије и син му Лав у потписима на саборским актима. А да сами записник саборске радње зове сабор sancta oecumenica octava Synodus, то смо већ видјели.

Послије овога цариградскога сабора 879-880. године није било никаквог васељенског сабора, који би тај сабор и формално објавио за осми васељенски, као што је то овај сабор учинио за други никејски, објавивши га седмим. Али као што је у свијести цркве важио овај посљедњи за седми васељенски за близу стотину година, без формалне објаве о томе, тако је то исто било и за осми овај наш васељенски сабор у свој источној од времена, кад је био тај сабор, па кроз сва даља времена. Антиохијски патријарх Теодор Валсамон у ХII. вијеку у коментару свом 1. канона овога сабора спомиње га васељенским, као обично суђење источне цркве о истоме сабору.⁶ На флорентинском сабору у XV. вијеку познати ефески митрополит Марко Евгеник изјављује, да православни примају, осим првих седам васељенских сабора, такође и сабор, који је био за вријеме цара Василија и патријарха Фотија, и који сабор они признају за осми васељенски.⁷ У XVII. вијеку живио је учени јерусалимски патријарх Доситеј, чија се дјела високо цијене и до данашњега дана. Тај патријарх у неколико својих књига приводи сабор 879-880. године као осми васељенски, упоредо по важности као и првих седам васељенских сабора.⁸ Ако се у новијим богословским књигама словенским спомиње само седам првих васељенских сабора, а не спомиње и осми, то зависи просто од оне спољашње околности, коју смо у почетку споменули, да новог васељенског сабора није било, који би формално објавио исти сабор за осми васељенски. Ни у грчким канонским зборницама, због истог разлога, не ставља се овај сабор међу васељенске, али се не ставља ни међу признате помјесне саборе, него се тај сабор са својим канонима ставља уз васељенске, и тек под особитом рубриком почињу се тада ређати помјесни сабори у хронолошком реду.⁹

III.

Покрај свега тога што су на цариградском сабору 879-880. године били легати римскога папе (један кардинал и два епископа) и што постоји посланица папе Јована VIII цариградском патријарху Фотију о главном предмету сабора, ипак римокатоличка црква не прима и не признаје тај сабор. Много и премного је написано било на западу о томе сабору. Између римокатоличких писаца, једни му поричу сваки значај и авторитет, и у страствености се својој толико заборављају, да га зову чак погрдним именима, а други долазе до тога, да поричу да је тај сабор икада и био, него да су акти тога сабора све само измишљени.

Од куда се овака противност могла јавити у Риму, није тешко растумачити. Папа Јован VIII био је сасвијем других мисли, него ли његова два предшасника, особито Никола I, о главенству у цркви; а у питању о неизменљивости никео-цариградског символа био је вијерни слиједбеник папе Лава III, који, као што се добро зна, није хтио ни да чује за онај дометак (Filioque) у символу. Папа Јован, желећи да отклони све што би могло помутити мир и јединство васељенске цркве, задовољавао се оним првенством части у цркви, које су канони признавали римском патријарху, поштујући права и повластице у црквеној управи других патријараха. А ово је већ било противно римској курији, која је од времена папе Николе проникнута била мишљу, да римски папа мора имати у цркви и првенство власти, и по томе зловољно је гледала, што и папа Јован не истиче такво првенство. Није одобравала иста курија ни то, што тај папа не брани онај дометак у символу него одобрава источној цркви, која је осуђивала тај дометак, и тијем, по мишљењу курије, као да папа понижава авторитет римске цркве у питањима вјере. Међутим, уз одобрење римских папиних легата на оном цариградском сабору, призната је била једнакост у правима и повластицама између свих пет патријаршеских пријестола и утврђена неизменљивост никео-цариградског символа. И од туда ето противност и поменутом сабору, који је то гласом Васељенске Цркве утврдио. Душом те противности био је архидјакон римске цркве Марин, који је у своје вријеме, као легат папе Адријана, потписао био акт свргнућа патријарха Фотија, и који је послије папе Јована постао римски папа. Док је живио папа Јован (до децембра 882. године), јавно није смио нико у Риму да дигне глас противу онога сабора. Свједоче о томе двије посланице папе Јована цару Василију и патријарху Фотију, које је он послао у Цариград, кад су се са сабора повратили у Рим његови легати. А о оној басни, да је 881 године папа Јован са амвона у цркви св. Петра у Риму са јеванђелијем у руци при мноштву сакупљенога народа анатемисао патријарха Фотија, могу говорити само људи, који су засљепљени фанатизмом и мржњом према томе патријарху. Кад је ступио на папски пријесто онај Марин, који је био лично непријатељ патријарха Фотија, да би се ваљда показао кохерентан своме пређашњем поступку са тим патријархом, почео је отворено радити противу онога сабора и осуђивати га. И то се послије продужило све до наших дана.

Између римокатоличких писаца, који признају да је онај сабор био радио поменутих година, највише је написао противу тога сабора бивши професор у вирцбуршком универзитету, а послије кардинал Dr. Ј. Hengenrother. Он је издао три дебела тома о патријарху Фотију, и у другом тому тог његовог дјела он је посветио читаву шесту књигу "der Photianischen Synode von 879-880". Ту ми налазимо на дуго и на широко расплетену причу о лукавштини патријарха Фотија, о подмићености папских легата, о фалсификацији и интерполацији у бесједама и актима сабора, о фалсификацији посланице папе Јована патријарху Фотију, и још много других сличних работа и као епилог свега, да се тај сабор не може друкчије назвати, него разбојнички сабор. Слично томе писали су и пишу о томе сабору сви остали римокатолички писци. Обични је код свих назив за тај сабор: Pseudosynodus Photiana, Unwurtiges conciliabulum, Concile de Constaninople faux huitieme, brigandage de Constantinople, Raubersynode, Aftersynode etc. etc.. Али грчки унијат Leo Akatius није се ни тијем задовољио, него просто на просто доказује, да тога сабора није никада ни било, и да је све акте тога сабора измислио и саставио патријарх Фотије, како би тијем уништио радњу једног сабора цариградског од прије десет година, који је био противу њега. У тој намјери овај Akatius саставио је на латинском језику и издао 1662. године у Риму нарочиту књигу са насловом: De octava Synodo Photiana. Работа ова тог грчког унијата остала је осамљена у опширној литератури о томе сабору, нити је икакав римокатолички писац усвојио то његово мнијење, него сви признају да је сабор био, али да је то само разбојнички сабор.

Ово суђење римокатоличких писаца о осмом васељенском сабору цариградском ми смо споменули, јер нам то само доказује важност и значење његово, кад су нашли да су се за вијекове морали њим бавити и толико се упињати, да му некако смање авторитет. За православне ово може само да служи утјехом и да им докаже, колико морају високо цијенити и уважавати овај сабор. На томе сабору постигнуто је било сједињење хришћана у јединству вјере. O томе се православна црква свагда молила, као што се моли и данас, да би се опет постигло онакво сједињење, какво се установило било на ономе сабору.

IV.

Али и римокатоличка црква има свој осми васељенски сабор, Synodus octava oecumenica, који је био такође у Цариграду и у истоме храму св. Софије, и то 869-870 године, дакле десет година прије но што је био прави осми васељенски сабор. Тај сабор римокатолички писци уздижу и славе у оноликој мјери, у коликој понижавају и грде овај последњи. А пошто га стављају у везу са правим сабором 879-880. године, то морамо да се укратко зауставимо на тај сабор, да се види значење његово упоредо са нашим сабором.

Изворни акти тог сабора 869-870. године не постоје. Кажу римокатолички писци за оригинал тих аката, који су римски легати на сабору понијели са собом из Цариграда и имали уручити папи, да су морски гусари отели легатима, кад су путовали за Рим, те да ти легати дођоше у Рим празних руку. Али, кажу, срећом абат Анастасије библиотекар, римског папиног двора, налазио се у Цариграду, кад се свршавао сабор, и он је тада преписао за себе акта сабора, и тај пријепис донио затијем у Рим и превео га на латински језик, снабдјевши тај свој пријевод уводом и односним разјашњењима. За овај Анастасијев пријевод професор Hengenrother каже, да га "треба сматрати за потпуно вјеродостојан и као аутентични егземплар сабора", и додаје, да су у таквом суду о томе пријеводу прилично сложни сви бољи писци. Постоји још један скраћени списак аката на грчком језику, који је списак неко некада приредио, а који није друго него извод из Анастасијевог егземплара.¹⁰ За овог Анастасија зна се, да је он био прије у великој немилости при папском двору ради неких личних питања, и да је послије, да би задобио себи тај двор, много писао у интересу папства и о томе износио многе ствари, о којима савременици му нијесу знали.¹¹ Ако је Leo Akatius могао да каже, да је све акте цариградског сабора 879-880. године измислио и саставио патријарх Фотије и да тога сабора није никада било; зар се не би могло то исто рећи и за акте овог сабора 869-870. године, да их је измислио и саставио тај Анастасије, и по томе да овога сабора није никада ни било? Ја нећу да на ово питање сада одговарам; али не може да не падне у очи мучање о томе сабору оних папских легата, за које веле да су били на томе сабору, који ништа о томе не проговорише у Риму на своме повратку из Цариграда, и који, кад су им већ, како веле, украли гусари оригиналне саборске акте, не постараше се да саставе какав писмени извјештај папи о саборској радњи по ономе, што су памтили и у чему су, како веле, били онако активни. Римокатолички писци хоће, да онај Анастасијев пријевод представља аутентични огземплар сабора, и да је сабор заиста био; па нека тако и буде.

По ономе, што је објављено у штампи о томе сабору, сабор је сазвао папа Адријан II у договору са царем Василијем Македонцем; а сазван је био ради тога, да се анатемише патријарх Фотије и његови приврженици. Фотије није био већ од септембра 867. године на патријаршеском пријестолу цариградском, те правога узрока није више имао Рим да сазива противу њега опет посебни сабор; али Фотије је, у одговор на анатему, што је бацио био на њега папа Никола, анатемисао био саборно тога папу, те насљедник Николин папа Адријан сматрао је да мора и он саборно да анатемише Фотија. Али тешко се даје разумјети, зашто је на то пристао цар Василије, кад се зна, да су добри увијек односи постојали између њега и патријарха Фотија и кад се уз то зна, као што смо видјели, да је на осмом васељенском сабору, десет година послије, исти цар онако благосклоно се држао према Фотију и признавао му одлучни глас у питању односа између источне и западне цркве. О овом питању ми нијесмо могли наћи, ни код папског библиотекара Анастасија, а ни код осталих римокатоличких писаца, никаквогосмисленог и документованог разјашњења. Али и Анастасије и сви ти писци хоће, да је сабор тај 869. године сазван при волом цара Василија и да је исти цар био чак и активан на сабору при осуди патријарха Фотија, па кад хоће, нека буде и то. Тај сабор дакле састао се 5. октобра 869. године; имао је десет сједница од којих посљедња да је била 28. фебруара 870. године. На првој је сједници било 18 лица: три папина легата, патријарх Игњатије, архијепископ тирски Тома, дванаест епископа цариградске патријаршије и јерусалимски неки синђел, Исаија. Ради оволиког броја чланова на сабору том, један француски историк зове га Le Concile des Dix-Huit, сабор осамнаесторице. Предсједавали су сабору папини легати, који су на сједницама водили главну ријеч и управљали радњом сабора. По актима, то је исто чинио и царев комесар, неки Bahanes. Патријарх Игњатије био је готово пасиван. На седмој сједници изречена је била анатема патријарху Фотију, који је назван: "отмичар, новокрштеник, тирјанин, шизматик, блудник, оцоубица, ковач лажних догмата, нови Максим циник, Нови Диоскор, нови Јуда"! Кажу, да чланови сабора ту анатему нијесу потписали мастилом, него умочивши перо "у путир у којем је била крв Господња"!¹² Иста анатема била је поновљена опет на осмој сједници. На посљедњој сједници издано је било неколико канона, којима се не зна прави број, јер по латинској редакцији има их 27, а по грчкој само 14, а који су непосредно или посредно готово сви противу патријарха Фотија и његове управе. На истој сједници закључено је било, да се сабор овај објави за осми васељенски сабор. Кажу, да се сабор бавио и са питањем о духовној јурисдикцији у Бугарској, коме ће да та јурисдикција припадне, папи или цариградском патријарху, и да ријешењем тога питања легати папини нијесу били задовољни. - И то је све, што би било рађено на том цариградском сабору 869-870 године, судећи по актима истога сабора како их је приказао библиотекар Анастасије, и по уводу и биљешкама његовима на те акте. Ако се сада осврнемо на радњу тога сабора, а у претпоставци да је исти фактички био, види се, да се сабор састао само и искључиво ради личнога питања о патријарху Фотију, који оних година није ни сједио на цариградском патријаршеском пријестолу, али на кога је био озлојеђен папа Адријан и његов двор ради тога, што за вријеме свог првог патријаршества Фотике није хтио, прво, да призна папи римском првенство власти у васељенској цркви, друго, што није хтио да уступи папи црквену Јурисдикцију над Бугарском, а треће, што је осудио као јерес западно учење о исхођењу Духа Светога од Оца и Сина.

Ми се уздржавамо од сваке оцјене тога и таквога сабора. Читалац сам може о томе свој суд изрећи, ако сравни радњу овога сабора, састав његов и ради чега је он био сазван са радњом нашег осмог васељенског сабора 879-880. године, са саставом овог сабора и са предметом, ради кога је он сазван био.

У римокатоличкој цркви онај сабор "осамнаесторице" броји се као осми васељенски сабор, и као о таквоме говоре сви римокатолички писци; требало је да још само кажу, ко је тај сабор, осим непосредно заитересоване дотичним предметом сабора римске курије, ратификовао исти сабор и објавио га осмим васељенским, и да ли су и све помјесне цркве примиле га за таквог. Јер зна се, да је на такозваном "седамнаестом“ васељенском сабору у Флоренци 1439. године, дакле за преко пет вијекова кашње, од најприврженијих папскоме пријестолу лица са истока изнесено било, да се тај флоренцијски сабор објави "осмим васаљенским", игноришући сасвијем онај по опћем римском рачунању "осми" васељенски сабор, као да га није никада ни било.¹³

V.

Завршујемо, осврћући се на повод, ради кога смо се латили да напишемо ово о осмом васељенском сабору.

Видјели смо, какав је био по саставу своме и по својој радњи цариградски сабор у храму св. Софије 879-880. године, и да се по томе не разликује од признатих седам васељенских сабора, видјели смо, да исти сабор сам себе по праву називље васељенским и да му тај карактер признаје сва Православна Црква на истоку, као што смо видјели и то да га најјачи поборници те Цркве признају за осми васељенски. Кад то знамо, тада нам је јасно, шта морамо ми православни нашега вијека мислити и како судити и како примати тај сабор. Тај је сабор за сваког свјесног православног хришћанина осми васељенски сабор. Ко друкчије мисли и суди о томе сабору, тај гријеши противу Духа Светог, који је надахњивао Оце истога сабора.

Ово морају добро да памте сви они новији православни писци, које смо споменули у почетку, и који онако олако говоре о неком новом и то осмом васељенском сабору, који би по њиховој памети требало сазвати, кад би се имао измијенити један или други дисциплинарни црквени закон.

НАПОМЕНЕ:

¹Овај рад нађен је међу радовима пок. Еп. Милаша, који су означени као готови за штампу. Изгледа да је писан 1914. године. Добротом родбине пок. Милаша уступљен је за штампу "Хришћанском Животу".

²Оригинални текст ове посланице у мојој књизи "Кирил и Методије и истина Православља," Задар, 1881. стр. 70-72.

³G. Beveregius. Σονόδικον sive Pandectae canonum. Oxonii, 1672. Tom. II. P. II. pag. 273-307.

⁴I. Harduini, Conciliorum Collectio regia maxima. Parisiis, 1715. Tom. VI. P. I. pag. 214. sq.

⁵Abbе Fleury, Hisioire ecclosiastique. Paris, 1856. Tom. III. p. 519. sq.

⁶Ράλλης καἰ Πότλης, Σύνταγμα τῶν κανόνων. 1852. Tom. II. σελ 706.

⁷Πηδάλιον. Έν Ζακύνϑω., 1864. σελ. 361. Ct Fleury, Op. cit. VI. 403.

⁸Κ. Σάϑας, Νεοελληνιικὴ φιλολογία. Έν Αθήναις, 1868. σελ. 381.

⁹Κανόνες τῶν οικουμενικών συνόδων. Σύνταγμα II, 705. κτλ. Πηδάλιον. σελ. 361—366, Ја сам, не размисливши добро, а слиједећи руској "Книга Правиль," ставио у своме Зборнику овај сабор међу помјесне саборе. Ово ћу исправити, ако будем приређивао треће издање зборника

¹⁰Cl Fleury, Op. cit. III, 470-471

¹¹Cf D J. Hergenrother, Photius Patriarch von ConstantinopeJ. Regensburg, 1867. II, 230-240

¹²Henry (Op. cit III, 468), спомињући ово светогрдно дијело, пише: "Les actes n'en disent rien, mais la chose n'étoit pas sans exаmple; l'historien Theophane dit du pape Theodore qu'il mela du sang de Jésus Christ a l'envre don't il ecrivoit la desposition de Pyrrhus" и по томе се може мислити, да он држи, да су заиста чланови оног несретног сабора умочили перо у крв Христову да прокуну Фотија.

¹³Cf. Sylv. Sgtsropulum, Vera historia unionis non verae inter Graecos et Latinos, Hagae, 1660. Sect. IX. cap. 4. (pag. 254).