Невоља је дошла да нас врати себи, да нам укаже без чега смо све могли док смо даноноћно журили да постигнемо све оно што се од нас очекивало.

Сада се изнова потврђује истинитост оне изреке „да није богат онај који много има, већ онај коме мало треба“. Браћа са Далеког Истока кажу да су човјеку, за срећу, потребне само три ствари: кров који не прокишњава, шака риже и срце које воли!

Дух потрошачког друштва одавно је ушао у сваку пору нашег постојања, начинио нас робовима новца, произвођачима и потрошачима, бришући оно човјечно у нама.

Вредновали смо једни друге по томе ко колико зарађује и троши, како се облачи и гдје љетује, какав аутомобил вози и с ким се дружи.

Јели смо храну, не знајући ко је и гдје производи, како расте и како се прави. Ништа нам то није било битно јер смо се поодавно удаљили од самих себе, мислећи да ипак постојимо као људи. Али, варали смо се!

Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. Тек сад видимо да су нам животни обрасци били лоши, да смо живјели у свијету недостојном човјека и његове слободе, по матрици коју су нам одредили други, а не по обрасцу којег бисмо сами требали створити. Наше је слобода заправо била наше добровољно ропство, у којем смо себе оковали очекивањима свијета који нас је заслијепио својом варљивом свјетлошћу.

Каквог ли апсурда: у вријеме технолошког успона на Гору Посрнућа, данас људи опсједају трговине тражећи брашно.

Заборавили смо на зимовања, љетовања, на пријеме и дочеке, јер човјек садашњег тренутка само жели да (пре)живи. Данас је задовољан ако је сит и здрав. Јуче тиме није био задовољан. Шта се промијенило? Околности или човјек?

Данас је вриједнија колиба на селу него стан на петом спрату у срцу метрополе, јер у колиби је слобода, а у стану ропство. А тако лако смо се одрекли села и његових благодати, хрлећи у градове да будемо туђе робље, да живимо од милости послодаваца, а могли смо на селу бити слободни људи, истинска господа; да живимо на своме и од свога рада, да нас не дотичу свјетски економски и политички токови, да не осјетимо кризу у кризним временима.

Још су Свети Оци давно рекли да је првобитни окус гријеха преиспуњен сладошћу, а тек касније, својом горчином, покаже нам своје истинско лице, али и дубину нашег суноврата.

Нама остаје да се молимо, да чувајући ближње од самих себе покажемо колико нам је стало до других, али исто тако да у времену физичке раздвојености у молитви загрлимо једни друге, радујући се поновном сусрету, до којег требамо свима опростити све, у име Христово!

Пјесник је рекао:

„Некад бјеше добро, кажу наши стари,

Вољели се људи, користиле ствари.

А за вријеме ово Бог ће да нам суди,

Јер се воле ствари, а користе људи!“

Зато, ако из овог данашњег тренутка ништа не научимо, узалуд страдамо!

https://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-pismo-iz-rmnja/