Догађаји светског значаја, који су често катастрофални, или најблаже речено судбоносни  по последицама, без обзира на узроке, увек се могу прогласити за међаше одређене епохе. Неки историчари су говорили о дугом 19 веку који је, по њима,  почео 1789 године, са Француском револуцијом, а који је окончан 1914 године, са почетком Великог рата. Неки историчари су говорили о кратком 20. веку који је по њима трајао од почетка Великог рата 1914 до пада Совјетског Савеза.

Пад совјетског комунизма могао у очима многих бити почетак 21 века.

Терористичи напади 11. септембра 2001. године су били догађај међаш епоха,  који је такође могао бити симболичан почетак 21. века, не само због календарске блискости.

Пандемија корона вируса, званично проглашена марта 2020 године је , по мишљењу писца ових редова,  по обиму катастрофичности као и текућим али  и  предвиђеним односно процењеним наступајућим последицама, краткорочним и дугорочним, догађај који је прави међаш епоха, али не као почетак 21. века него као крај доба и света Велике Јучерашњице. и почетак Доба Короне.

Слом нацистичке Немачке, маја 1945,  био је међаш, почетак Новог технолошког доба које се у деценијама друге половине 20. века  називала разним називима као на пример.: модерно доба, савремено доба, савремени свет. Ново технолошко доба после Другог Светског рата су обележили: Хладни Рат, информатичка револуција, напредак телекомуникација, светска експанзија секуларизма и индустрије забаве свих врста, пад Совјетског савеза, америчка постхладноратовска експанзија моћи, успон комунистичке Кине од краја седамдесетих година 20 века до доба короне, постххладноратовска убрзана глобализација, терористички наопади у САД,  11. септембра 2001, економска криза 2008, победа Доналда Трампа на америчким предсеничким изборима 2016 и рат Дубоке Државе белосветских моћника против председниак САД Трампа и суверенистичких снага широм света. То доба , до марта 2020 је, за писца ових редова доба Велике Јучерашњице.

И тако, по мишљењу писца ових редова , постоји Доба Велике Јучерашњице, период у историји од маја 1945 до марта 2020 , самим тиме и свет Велике Јучерашњице.

Аустријски писац Штефан Цвајг је написао аутобиографску књигу Јучерашњи свет, која је објављена 1942 године, где је објавио лична сећања на свет пре првог светског рата, који је доживљавао као лепо доба, у односу на потоње догађаје после Великог рата и нарочито после почетка Другог светског рата. Свакако је Други светски рат , такође био међаш , у односу на претходну велику јучерашњицу која је приближно обухватала свет после Бечког Конгреса до Првог Светског рата,уз додатак Версајског примирја 1918-1939 године. Свако има сећања на неки свет јучерашњице, после неког важног преломног живота у личном, друштвеном или националном животу. Али само су догађаји , светског значаја , они који представљају свеопште међаше које деле доба у којим се ти , обавезно драматични, судбоносни догађаји постављају као међаши у односу на велику јучерашњицу за све или за огромну већину савремених им људи. Такво доба је и Доба короне. Свет се у Доба Короне нашао под релативно уједначеним условима светске катастрофе , без обзира на разне регионалне, економске, политичке, културне, етничке, верске и националне разлике између, народа, нација, држава, региона и блокова, а које су постојале, до почетка Доба Короне.

Садржај и вредновање сећања су појединачна ствар сваког човека. Постојање личних слобода, код великог дела светског становништва , нарочито после слома совјетског комунизма, би , по мишљењу писца, могла бити преовлађујући заједнички чинилац неизмерног мноштва личних сећања људи, на претходно доба Велике Јучерашњице, у овом Добу Короне, у различитим условима кућних притвора и ограничења кретања.

Оно што је за православне хришћане, када су у питању слободе,  било најдрагоценије, слобода одласка у Цркву на црквене службе и учествовање у светотајинском животу,  (слобода која је нарасла у годинама кризе и слома совјетског комунизма од 1985-1991.) је најдрагоценија успомена света и доба Велике јучерашњице. Доба короне је тегобно јер је веома нагло престало примирје и прећутна слобода допуштена од стране секуларних власти у званично демократским државама за окупљање и похађање служби у храмовима за православне хришћане, као и за припаднике других неправославних вероисповести, а још није наступило доба организованих катакомби. Православни верници на су брисаном простору: званични прогон Цркве од стране световних власти још није започео, али је почео незванични прогон, услед  званичног укидања слободе кретања као предуслова за одлазак на службу (полицијски час), услед увођења ограничења слободе окупљања у храмовима или потпуне забране окупљања, преко секуларне капање против Цркве у медијима, а све то под изговором борбе против пандемије корона вируса (а у будућности су могући и други изговори), а тренутно не постоје ( и није извесно да ли ће у неко ближе, догледно будуће време постојати) могућности катакомбног деловања,  услед изненадности настајања стања неслободе у Доба Короне и организационе неприпремљености за катакомбне услове, и услед свега тога одсуства постојања катакомби са катакомбним свештенством односно  јерархијом.

Доба Короне, је , због свеобухатности и брзини, изненадности, барем са становишта обичних људи, на заслуженом месту великог почетка и свих будућих предапокалиптичких и апокалиптичких догађаја , јер је дефинитивни крај доба и света Велике Јучерашњице.

Доба Короне је доба умирања од заразе корна вирусом  или њених последица, патње, страдања, бриге и неизвесности, саботирања и отворене забране црквених служби у православним храмовима од стране овосветских власти широм света.

Али Доба Короне је и величанствено доба заустављања активности  Холивуда, Лас Вегаса, спортских и музичких манифестација, филмске и музичке индустрије (које су достигле светско ширење у доба Велике Јучерашњице),  масовних политичких кампања на отвореном простору, путовања широм света ради таштине, а не ради корисног посла, и многих других веома често беспотребних и штетних ствари које су стекле статус идола. Присуствујемо и колапсу цена нафте а танкери  на отвореном мору чекају прилику да се усидре у лукама. Масовни локални и светски ваздушни саобраћај је стао. Путнички авиони су смештени на аеродромским пистама широм света, попут аутомобила на паркингу.

Обустављена је глобализација, слободан проток капитала и људи (пароле глобализације после пада Совјетског Савеза) светска трговина, ваздушни и водени саобраћај уз мале изузетке, а копнени саобраћај је значајно смањен.

Човечанство доживљава уклањање многих, донедавно уобичајених ствари и појава личног и друштвеног живота: слобода кретања, окупљања, путовања, одласка на службу у цркве.

Демократија и људска права, који су постојали као , у најбољем случају, делимично оставрена стања, а често само као привиди и пропаганда белосветских моћника и њима послушних белосветских влада, нестају у, преко ноћи   новоуспостављеним урбаним казаматима у земљама широм света. Изузетак су земље као на пример Белорусија и слободна Република Кина на Тајвану.

Али ако је доба Короне испуњено предапокалиптичним догађајима, као  отворена најава свим народима света и свим појединачним људима , блиског краја света,  оно је и могућа , ако Господ да благослов,  најава проповеди Еванђеља о Васкрслом Господу Исусу Христу свим народима света.

Свети преподобни отац ЈустиЋелијски је у трећем тому његове Догматике Православне Цркве , о проповед Еванђеља као знаку краја света написао:

„Проповед Eванђеља свима народима, и све што она буде изазвала међу њима, биће сигнал другог доласка Спаситељевог, по речи Његовој: Проповедаће се ово Еванђеље о Царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И онда ће доћи крај. То значи: Еванђеље ће постати познато свима народима, али не значи да ће га сви народи и усвојити. На то указују речи: за сведочанство свима народима. А оне значе: за сведочанство свима народима о љубави Божијој према њима, о искупитељском подвигу Јединородног Сина Божијег, о Цркви и о васцелом чудесном Богочовечанском домостроју спасења у њој, и у опште о свима вечним истинама Божијим у њој.“

Проповед Еванђеља свима , са становишта православних хришћана  значи проповед у складу са учењем Православне Цркве, а самим тиме значи проповед од старне православних мисионара. Блаженопочивши епископ будимски Данило (Крстић)  је писао о мисији  у последња времена, искључиво као мисији Православне Цркве следеће:

„Универсалност, као својство Божије, одражава се најпре у истинитости (православности) Цркве, а затим и у њеној распрострањености по целоме свету. Само је истинита Црква Божја - Православна Црква - и универсална или свеобухватна у есхатолошкој  перспективи, без  обзира има ли она велики или мали број верника широм васељене.

И Сам Господ је био више песимиста кад је поставио питање: да ли ће наћи људе од вере када се поново врати на Земљу… Значи, Христос не предвиђа да ће Његова православна Црква бити већинска међу религијама последњих дана овога света.

У то име треба да се развије „свето такмичење" међу православним нацијама и њиховим аутокефалним црквама - које ће од њих бити најплодније у апостолском мисионарењу и које ће очувати универсалну истину Православља чак и пред лицем Антихриста, све до Другог Доласка Цара Славе.“  (Теолошки погледи“ 3/72)

У интервјуу листу Блиц,( 9.2.2000)  Епископ Данило будимски је говорио о смаку света и рекао између осталог :

„Постоје, у ствари, два менталитета код људи: једни су “песимисти” који виде све црно, и крај света као блиску катастрофу еколошку и политичку. А други су “оптимисти” који виде будућност човечанства у сјајним бојама и историју Хришћанства као дуговечну.

Христос је открио два знака за Крај света.Први знак је да ће Његово Евангелије бити проповедано свима народима. А други знак је да на крају историје неће бити рата. То значи да ће бити једна планетарна држава. Председник или Цар Сједињених држава света биће лажни Месија, антихрист који ће обновити Соломонов разорени Храм у Јерусалиму.“

„Прва “песимистичка” школа мисли да ће Савет безбедности ускоро довести на престо тог лажног Месију, и према томе крај света је веома близу.“

“Оптимисти” мисле да има још да се обнови руско Православно царство и да ће из њега кренути нови мисионари, налик на Кирила и Методија који ће покрстити Кину, Јапан, Индију…“

Могућност наступања доба последње проповеди Еванђеља свима народима је извор наде да Доба Короне, иако наговештај доласка Антихриста, није и доба његовог коронисања и владавине. Са друге стране , треба узети у обзир да је и у претходним деценијама, Православна Црква имала развијену мисионарску делатност у свету, упркос прогонима, тако да се предвиђање о проповеди Еванђеља  свима народима може односити и на мисионарење Православне Цркве у годинама и деценијама пре Доба Короне. Без обзира да ли ће исход Доба Короне бити последња проповед Еванђеља свим народима или коронисање Антихриста, православни хришћани су позвани на подвиг савладавања страха.

Страх се шири светом, по налогу светских моћника, али страх шире и коментатори и аналитичари догађаја , без обзира да ли су опредељени за политику моћника или против ње. Предвиђа се нови тоталитаризам, свеопшта контрола, присилна вакцинација и чиповање, одржавање и пооштравање контроле кретања , без обзира на постојање пандемије  и економски крах.

Господ Исус Христос, када је апостолима говорио о догађајима последњих времена је рекао:

„Гледајте да се не уплашите.“ (Матеј, 24,6)

Одбацивање страха је од Господа благословен подвиг хришћана свих времена, дакле и у ово Доба Короне. А Господ је дао и свеопште охрабрење апостолима и свима вернима:

“ Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Матеј, 28,20)

Са православне хришћане је она и позив на нове еванђељске подвиге, у новим и тешким животним условима, међу којима је и одбацивање страха и јачање наде у Господа Исуса Христа који је са свима православним хришћанима који Га призивају у молитвама и које Он неће оставити без старања и помоћи.

Извор: https://zeljkosimovic.tumblr.com/