Никога не би требало да изненади ако се унутрашња организација и међународна оријентација Српске цркве врло брзо промени. Властима у Београду одавно стижу сигнали из иностранства да њихов главни „партнер“ у Цркви треба да буде актуелни немачки епископ Григорије. Однедавно је и човек власти задужен у првом реду за „црквана питања“, Никола Селаковић, посредством једног прослављеног спортисте, започео преговоре са бискупом Гргуром.

Григоријева каријера је увек била на првом месту а његова оријентација права и доследна – глобалистичка, екуменистичка и либерална. Бискуп Гргур никад није крио да је западни човек и неко иза кога стоје Англосаксонци, као ни то да је амбициозан. Некад је био и кандидат за патријарха Бориса Тадића, Јеремића и Ђиласа. Сад је опет кандидат кога подржавају странци, који је искористио везе у опозицији за јаче позиционирање и присуство у медијима али који прави и дилове са влашћу. Уколико би Григорије постао патријарх или ако му не успе тај план  уколико би узео учешће у раду Синода са подршком амбасада и људи из окружења Вучића и Патријарха он би постао врло моћан, ако не и први човек СПЦ. Управо онако како је то његов колега бачки Иринеј данас – владар из сенке који поред марионете од патријарха о свему одлучује. То би за последицу имало да он као патријарх или сива еминенција неког бледог и слабог патријарха би потпуно променио цркву. СПЦ би била све мање српска и све мање православна а много више проевропска, глобалистичка, екуменистичка и либерална. То значи и подршка властима око поделе Косова и подршка уласку у НАТО и окретању леђа Русији. То значи и да би екуменизам, геј права и протестантска етика били обавезни предмети на богословијама. Једном речју СПЦ би пала потпуно под контролу глобалиста и сорошеваца чиме би се изнутра трансформисала у нешто сасвим друго и нама страно. 

У том смислу, Григорије жели да изврши додатни притисак на београдски режим организовањем антивладиних литија у Београду. По његовој рачуници, литијама би Вучић био дефинитивно принуђен да га прихвати као „партнера“. На ту тему пре неколико дана су разговарали Григоријев главни оперативац, председник Црквене општине Диселдорф, и незванична сива еминенција Патријаршије, Дејан Накић. Интересантан је однос Григорија и Накића. По одласку, премештају у Немачку, Накић је био тај који је у име Патријаршије требало да контролише пословање малверзацијама склоног владике. Временом, Накић је прихватио „лично учешће“ у „разрезу“ немачке епархије и успостављени су обострано поверљиви односи.

Сада је Накићу понуђено да настави своју улогу у црквеном животу, након смењивања или смрти патријарха Иринеја, а да заузврат преузме улогу главног Григоријевог оперативца у Србији, укључујући и организацију „литија притисака“. Накић је ту улогу прихватио и жртвовао верност још живом и активном патријарху, зарад својих пословних планова у будућности. Што се бискупа Гргура тиче, њему не би било први пут да тражи место патријарха поред још живог патријарха.

Накић је иначе познат као ловац на новац, као човек који се клања само мамону и који нема друге мотиве у животу. Накић је развио међународни црквени бизнис и контролише продају црквених продавница. Он је добио екстраповољне трговинске аранжмане у Грчкој и на тај начин су му се западњаци и фанариоти наметнули као тајни протежеи. Григорије је исто тако познат као склон новцу и луксузу па је савез њих двојице сасвим природан. Осим тога Накић жели да траје и после Патријарха Иринеја. Он то жели наравно уз помоћ тренутне власти али и Григорија који има западну подршку. Странци су искористили комешање у цркви око Васкрса да убаце у игру Григорија као „манџуријског кандидата“ са обећањем да са „јаким Григоријем“ нико неће имати проблема око договора око поделе Косова. Наравно да ће Григорије после добијања новог импулса моћи (позиција Патријарха или контрола над Синодом) окренути леђа овој власти и учествовати у њеном рушењу кад за то дође време то јест кад Американци одлуче да се Вучић мења неким ко је кооперативнији и мање компромитован у народу.

Нови троугао моћи у Београдској патријаршији је успостављен. Остаје мала нада да ће предстојећи Архијерејски Сабор моћи да се ишчупа из канџи опасне екипе или пак да ће доћи до раскидања овог тројног пакта који је дугорочно опасан и за цркву и за државу. Уколико ова тројка буде контролисала Цркву добићемо потпуно сорошевску, натовску и екуменистичку цркву која са светосавском црквом неће имати много везе. А то значи да ће остати без благослова Светог Саве и светих отаца хришћанства.