header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Православна теологија против новотараца - хостијаша
Православна теологија против новотараца - хостијаша Штампај Е-пошта
четвртак, 21 мај 2020
          Здравко Пено
 
КО ЈЕ ХРИСТОС У ЛИТУРГИЈИ

            Господ Христос, предвечни Бог, Онај који одувек постоји и који никад није престао да постоји, пред крај свог земаљског живота је упитао своје ученике: Шта људи говоре ко сам ја? Не поводећи се за мишљењем оних који су били далеко од Господа и који су у Њему видели само једног од пророка, апостол Петар је, у име апостолског хора, тада рекао: Ти си Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16). За овакве речи Учитељ га је похвалио: Тијело и крв не открише ти то (Мт. 16, 17).

Исповедање апостола Петра уследило је након многих чуда које је Христос учинио, а пре Његовог спасоносног Распећа. На Тајној Вечери, која је објавила и чудо Новог завета и тајну саможртвеног Страдања, исти апостол се заклео на верност Господу, којој, показало се убрзо, није остао доследан.

На истој Вечери, „када се славни ученици просвећиваху“, у Јуду по залогају уђе сатана (Јн. 13, 27). По Васкрсењу, пак, ученицима се Христос јављаше у другом обличју (Мк. 16, 12), и свима им се отворише очи ума и срца и познаше га (упор. Лк. 24, 31), као Истину, Пут и Живот (Јн. 14, 6). Од тада, занавек, приступајући Господу у Причешћу верни исповедају да је Он „ваистину Христос Син Бога живога“. Целосни однос с Господом Христом подразумева веру у Његову целосност, веру у то да Он никада није престао бити то што јесте, да је  увек исти, јуче, данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). А од вере у то да ли је сачувао непроменљивим оно што је примио, зависи наше спасење, што потврђује св. Максим Исповедник говорећи да Он „чудима показује да остаје непроменљив као што je био и пре, а у Страдању показује да чува непроменљиво оно што je примио“.[1]

Због оних којима речи св. Максима нису довољно убедљиве, треба појаснити: како Логос, као предвечни Бог, постаје човек и ако постаје добровољно, да ли и страда добровољно? Потребно је одговорити и на следећа питања: да ли је морао да умре или је умро својевољно, будући да је блажене Ено­ха и Или­ју (1. Мојс. 5, 24; 4. Цар. 2, 11) „пре­нео у дру­гу вр­сту жи­во­та, другачијег од онога у трошноме телу, не ме­ња­ју­ћи њи­хо­ву при­ро­ду, него мењајући владање и управљање у складу са природом“?[2] Да ли је Логос своје тело оставио пошто је умро и да ли је дошло до Његовог „разоваплоћења“ или је и у гробу био са својим телом? Да ли га је сачувао нетљеним или је, супротно речима псалмопесника (Пс. 15, 10), Светац видео труљење? Како, напослетку, протумачити мисао св. Кирила Александријског да је „нестрадални Логос пострадао телом“[3] и богодолично прихватити тајну Христовог страдања?

Учење отаца Цркве о Страдању Христовом и Његовој живоначалној смрти јесте својеврсно распеће за људску логику, од кога ће многи, попут војника који су под Крстом Христовим, одустати тражећи очигледне доказе да је Он Син Божији. Римски војници су позивали Христа да сиђе са Крста (Мк. 15, 30), пошто су били „охоли разумом“ и нису се удубљивали у тајну Христовог Страдања, хотећи да приграбе само оно што је спољашње знање (његов хитон), али без Њега. Као „подсмевачи“ и „ругачи“ Распетог, они су хулили на Њега, јер за њих Христос има значај само ако им доноси „нечасни добитак“.

Међу оне који су се усколебали умом, јер нису могли да разапну своје рационалне моћи и да се свим бићем предају умном созерцању тајне Христове смрти, спадају и сви који су прекрили ум копреном страха (римског и јудејског), како не би телесним очима видели Бога распетог на Крсту, који иде у сусрет смрти и умире. Њима ће, помоћ стићи, када горким сузама, као апостол Петар, принесу жртву покајања и поверују не само умом, него и срцем, да је Христос заиста Син Божији. И постаће слични капетану Лонгину који се мислима уздигао до голготске висине распећа, одвојивши се од замки разума (војника њему подређених), и као целосан ум (над онима који су били под његовом влашћу), исповедио да је распети Логос, уистину Син Божији (Мт. 27, 54). Христа на Крсту „сотник познаде као Бога, иако је био умртвљен“,[4] и мада је видео Његове крваве ране, као спољашње знаке трулежности и наступ смрти, он се није поколебао, већ је поверовао у распетог као Сина Божијег, препознавши у Њему Победитеља смрти и трулежности.

Такав ум се покајањем (кога оличава распети разбојник који признаје свој грех) и љубављу (оличену у св. Јовану Богослову који остаје веран до краја), исповедајући премудрост и силу Распетог, присаједињује Христу. Тајна Крста јесте тајна савршене љубави Бога према човеку, оне љубави која је нашла одговор у потпуном састрадавању Његове Мајке, која, од почетка тајне Оваплоћења, у девственом срцу чуваше све ријечи новога живота (Лк. 2, 19), па и оне да ће јој мач пробости душу, да би се откриле помисли многих срца (Лк. 2, 35). Тајну Христовог Распећа сазнају они који ради љубави неизмерне, жртвују све што имају, све мисли које их везују за земно, који „своју тугу утапају у дубину своје вере“[5] који „ум приклањају Богу, а очи земљи“ и који с постојаном надом у „јутарњим бдењима“, излазе Сунцу правде у сусрет, као што су то учиниле жене мироносице, како би примили миро Божије благодати и обгрлили Христу ноге, приготовљујући мисли на пут Мира. У сенци Крста не остају, дакле, они који су испуњени непоколебљивом вером у Господа, јер целим бићем ходе за Јагњетом и Свештеником Новог завета, благовестећи тајну победе над смрћу, објављену Васкрсењем Његовим. Сјединивши ум и срце и пошто умом осећају, а срцем мисле, мистагози Христовог Страдања постају причасници благодати новог живота, тако што их Логос уводи у најприсније јединство са собом, у овом веку, и у тајну вечног постојања, у Будућем веку.

Страдање, животворна смрт Христова, а не разоваплоћење

„Сваки човек се освећује тачним исповедањем вере“,[6] којем је основ правилно разумевање Христовог Страдања, управо крајеугаони камен изворног благочешћа и литургијског служења, јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 26). Тајна Христове смрти је, с друге стране, камен спотицања за неутврђене у вери, зато што је одувек било и биће „хришћана“ који су Христову смрт схватили као Његово разоваплоћење, као одступање Логоса од Његовог тела, не и од Његове душе.[7] У Лепоријевом Томосу исправљења (Libellus emendationis seu retractionis) стоји да je „приликом (Христове) крсне смрти земно тело, Бог по неопходности, привремено оставио, и не само Бог, него чак и сопствена душа, која je била сједињена са Богом“.[8] Учење о Христовом тренутном разоваплоћењу прихватили су писци тзв. Карлових књига (Libri Carolini).[9] При оваквом уверењу у вези с Христовом смрћу остали су до данас протестанти који не прихватају Господа Христа за истинског, него благодатног Сина Божијег, сматрајући и себе равним Њему.

Учење о разоваплоћењу Логоса имплицитно води до тезе да Христово тело не може бити спасоносно, баш као што ни тело обичног човека, од Бога остављеног,  не може бити носилац живота. Супротно томе, сходно литургијском Предању знамо да, „није само Господња душа била задржана у аду, као душе других светаца”,[10] који су сишли у ад пре Његовог доласка, него ни тело никада није било одвојено од Логоса. Тајна смрти Христове у Литургији је овако исказана: „У гробу телесно, у аду душом као Бог, у Рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неограничени“.[11] Никада, па ни у смрти, дакле, не долази до разоваплоћења Логоса, јер Црква, сећајући се Његове животворне смрти, пева за тридневно положеног Христа у гроб да је „Жизан во гробје“. Душа Христова је, према учењу св. Јована Дамаскина, упркос томе што је по месту била одвојена од тела, „ипостасно уједињена са Богом посредством Логоса“.[12]

Следујући оваквој вери, у Причешћу примамо целог и живог Христа, а то потврђује и пракса додавања топле воде („топлоте“) у евхаристијску чашу пред Причешће. Православно објашњење овог чина састоји се у томе да „топлота“ представља присуство Духа Светог у Христовом телу у сваком тренутку Његовог живота, па и у смрти. Расправи у вези с овом темом била је вођена још у 11. веку и постала је камен о који су се спотакли представници римске катедре,[13] што је, између осталог, био један од разлога отцепљења римске епископије од православне Цркве, уједно и један од узрочника раскола.[14]

Криптоплатонизам на плану христологије подразумева извитоперена поимања у домену антропологије. Конкретно, учење о разоваплоћењу Христовом води идеји о разоваплоћењу човека, те отуда није нимало случајно што је Тома Аквински тврдио да је учешће верних у Богу могуће „кроз божанску суштину, која се уједињује са њиховим интелектом“,[15] те да ће остварење јединства с Богом бити могуће тек после смрти, када се душа одвоји од тела.[16]

Због погрешног поистовећења Божије енергије и суштине, којим се одбацује постојање и деловање божанских енергија према свету, учење Аквинског искључује удео верних у божанској енергији, те преостаје само њихово учешће у „створеном подобију“, тј. у тварним енергијама.[17] Таквим приступом тајни јединства Бога и човека оспорава се благодатни енергијски однос између њих, чиме се доводи у питање и смисао Христовог Оваплоћења, које није остварено створеним енергијама, већ бесемено, не од жеље телесне, не од жеље мужевљеве (Јн. 1, 13). Јединство Божанске и људске природе у Логосу догодило се на надприродан начин – силом Вишњег (Лк. 1, 35), Духом Светим. То су исте божанске енергије којим је Логос у гробу био у заједници са својим телом, а у којима имају удела сви који се причешћују Његовим Телом.

 

Западни теолози, нарочито у доба схоластике, нису могли да појме како две различите суштине или природе (нетварна и тварна) имају заједнички начин постојања, као ни како тварна природа задобија божански начин постојања у Евхаристији у којој се одвија тајна ипостасног јединства верних с Христом. Божанска и људска природа у Христу постоје несливено и нераздељиво, тако да Логос, примајући људску природу остаје Бог, а човек примајући благодатне енергије у јединству с Њим, иако обожен, остаје човек. У Богочовеку Христу, савршеном Богу и савршеном Човеку, због савршеног јединства двеју природа, остварена је размена својстава, па је могуће рећи да Син Човечији сиђе са неба  (Јн. 3, 13), и би распет Господ славе  (1. Кор. 2, 8). Верни се, другим речима, примајући Христово Тело и Крв, у Литургији причешћују живим Богом, али то не значи Божијом суштином, него божанским енергијама. Хришћани се, дакле, не причешћују тварним енергијама, „контемплацијом Бога посредством тварних енергија“, пошто у Евхаристији не примају тело и крв обичног човека, што би била својеврсна антропофагија, него Тело и Крв Сина Божијег.

Учење о разоваплоћењу Христа неминовно води идеји разоваплоћења Његове Цркве и светотајинског живота у њој. Одвајање тела Христовог од Логоса подразумева и одвајање верних, као Тела Његовог, од Његове Главе. Црква постоји само тамо где веза између Главе и Тела није прекинута и где су верни у јединству са Богом преко благодатних и живоносних енергија. Супституција нетварних енергија тварним онтолошки није могућа, јер се на тај начин Бог посматра као биће лишено живота. Ако Бог нема нестворене енергије којима делује у свету, онда је и непостојећи. То је почетак атеизма. Говорећи о односу суштине и енергије, св. Максим Исповедник је нагласио да и Божанској и људској природи сапостоји дејство, јер „без њега нема ни природе“.[18] Богословље усмерено против божанских енергија довело је свет до амбиса огољеног хуманизма. Оно је узрок настанка свих теолошких „изама“, почев од деизама, па до свих савремених варијанти антитеизма.

Нетрулежност и трулежност

Поред учења о разоваплоћењу Христовом, угрожавању истинског доживљаја целовитости Христа допринело је и учење о трулежности тела Логоса. Питање страдалности и трулежности Христове људске природе поставили cу најпре монофизити, следбеници Севира Антиохијског. Јулијан Халикарнаски, вођа екстремних монофизита, био je зачетник тзв. афтартодокетске јереси чија je основна идеја била да je тело Христово непропадљиво (ἄφθαρτον), да не подлеже трулежности, штавише, ни непорочним страстима (ἀδιάβλητα πάθη). Назив афтартодокети су добили од севиријанаца који су сматрали да учењем о непропадљивости Христове људске природе присталице Јулијана обнављају докетизам.[19] Заузврат, јулијанисти су севиријанце називали фтартолатри (φθαρτολάτροι), јер су били у убеђењу да ce присталице Севира клањају трулежној материји, тј. пропадљивој природи Христовој.[20] Победа над труљењем, према афтартодокетској теорији, није задобијена у неком тренутку Христовог живота, него je унапред дата у самом Оваплоћењу.[21]

Целокупно библијско Предање и учење отаца Цркве наглашава нетрулежност Христовог тела као услов обнове првосазданог Адама и васцелог људског рода, као и спасења целог света. Она је разлог због којег је Господ саздао људски род, јер Бог створи човјека за нетрулежност u сазда га сликом сопствене вјечности (Прем. Сол. 2, 23). Ово је назначени циљ стварања твари, која се после пада нашла под дејством трулежности, тако да жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији (Римљ. 8, 19) да је ослободе од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Римљ. 8, 21).

Велики Александринци, св. Атанасије и св. Кирило, усмерили су своје богословске напоре у правцу помирења онога што je наизглед било непомирљиво – нетрулежности и смрти. За разлику од докета, који су све оно што je Христос заиста доживео, све Његове људске „непорочне страсти“ (глад, жеђ, умор и др.), схватили само као привид или фантазију, оци Цркве су их разумели као потврду реалности Христовог тела и као Његово вољно примање последица греха првих људи. Св. Атанасије, неприкосновени богословски ауторитет и за православне и за монофизите, у делу О Очовечењу Логоса, објаснио је да „Логос који je бесмртан и Син Очев, није могао да умре. Да би могао умрети, узео је на Себе тело како би оно, поставши заједничар Логоса Који je над свима, постало способно и да умре за све и да остане непропадљиво, управо због Логоса који у њему обитава“.[22] Св. Максим je истоветну идеју исказао на следећи начин: „Христос пo ипостаси није смртан ни бесмртан, нити je немоћан или свемоћан, видљив или невидљив, створен или нестворен, већ je Он ово прво no природи, a друго no ипостаси“.[23]

Пројаву пропадљивости и смрти, св. Атанасије доводи у везу с ипостасном одлуком, са преступом, указујући да су прародитељи „у самом почетку изумели злобу и навукли на себе смрт и пропадљивост“.[24] Људи су, дакле, грехом и одвајањем од Бога пројавили да су „по својој природи пропадљиви“, али су, „благодарећи заједници са Логосом, надвладали оно што je пo природи“.[25] Позивајући се на већ наведено библијско сведочанство (Прем. Сол. 2, 23), св. Атанасије је тврдио да је људској природи, иако сазданој ни из чега, намењена непропадљивост, да je човек предодређен за божански начин постојања у заједници с Новим Адамом – Христом, који cвe ново твори (Откр. 21, 5). Сличност између првог и Новог Адама јесте управо у нетрулежности – предназначеном обрасцу постојања, а разлика међу њима je у томе што je Адаму, сазданом у својој ипостаси, била својствена благодатна непропадљивост, a Христу је својствена нетрулежност због Логоса који у Њему обитава, с којим je истоветан пo ипостаси. Ипак, реч je о истом својству, с тим да je код Адама оно, због слабе ипостасне везе с Логосом, изгубљено, с обзиром на то да оно што je било потенцијално (ἐν δυνάμει), није (п)остало делатно (ἐν ἐνεργεία). Адам je могао сачувати непропадљивост, која му je дата, да je сачувао делатну благодатну заједницу с Богом. To што он није учинио, учинио је Нови Адам, који никада није нарушио целовитост своје људске природе, јер je увек у јединству с Оцем. Непропадљивост Христове људске природе долази до пуног израза у тренутку Његове смрти. Управо ce тада, према тумачењу св. Кирила Александријског, испуњава псаламско пророчанство: нећеш дamu дa Светац Твој види труљење (Пс. 15, 10).[26] „Тело Христово, сјединивши ce пo ипостаси са самим Логосом, иако ce није одвојило од природне смртности, ипак je, у ипостасном јединству са Логосом, било животворно”.[27] Христова људска природа пo домостроју спасења била je страдална, али никада, ни у гробу,[28] нити пo Васкрсењу, није била пропадљива и таква je остала у све векове.

Православни богослови, дакле, трулежност доводе у везу са тварношћу, a нетрулежност с учешћем у нетварној благодати. „Пропадљивост има двојаки смисао; означава све људске страсти: глад, жеђ, напор, ране од клинова, смрт, другим речима, раздвајање душе од тела. У том смислу, Христово тело називамо трулежним, јер je све поменуто својевољно узео на себе. Пропадљивост, међутим, подразумева растављање тела на елементе из којих je састављено, као и његово ишчезавање, што многи називају труљењем. Такву врсту пропадљивости тело Господње није искусило“.[29] Сходно учењу св. Прокла Цариградског, „Сам (Емануил), који je Бог, постао je човек и спасао нас оним што je био, а страдао оним што je постао“.[30] Коначни резултат и једног и другог јесте наше ослобођење и обожење. На тај начин св. Прокло стоји на линији исповедања Христа потврђеног на Петом васељенском сабору 553. године, које je било уперено против свакога који „каже да je једно Бог Логос који je чинио чуда, а друго Христос који je страдао“.[31]

Према учењу Цркве исказаном у Синаксару на јутрењу Велике Суботе, Христос Спаситељ „горе на престолу, и доле у гробу“[32] телесно се уселио у гроб, „с Божанством које је било тесно сједињено са телом“, али пошто „натприродно беше са Оцем и Духом, као Бог неограничен, а беше свуда“, нимало „Божанство не страдаше у гробу, као ни на Крсту“. И „тљеније (φθορά) Господње тело претрпе, то јест раздвајање душе од тела; али никако трулежност (растљеније, διαφθορά), тј. распадање тела и удова, тј. њихово потпуно губљење“.[33] Црква пева и ове стихове: „Смрћу смртно и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмрћујући што си примио, јер тело Твоје не виде трулежи, Владико, нити душа Твоја чудесним начином у Аду би остављена“.[34]

 Тајна новог живота у Царству Божијем извире из нетљеног животворног Тела Христовог. Она се даје већ сада, у овоме веку, тако што Бог прославља оне који су настојали да се целим својим бићем посвете Богу. Као што смрт није могла Господа Христа да држи у својој власти (Дап. 2, 24), тако није могла да разруши тела неких светитеља, који су због изразитог богоугодног начина живота, остварили врло висок степен личног јединства с Христом. Они су свој начин постојања у великој мери усагласили с Божијом вољом (логосом бића), тако да су до те мере задржали божанске енергије Причешћа у себи, да су поред њихових душа које су у близини Божијој и њихова тела сачувана, поставши благовесници бесмртног живота. На преображеним телима светих, већ се сада може видети како Бог дејствује у сили, будући да се нетрулежност не може ничим другим објаснити до присуством божанских енергија (моћи или мошти). Нетљена тела сведоче о Божијој намери да цео свет учини непропадљивим, јер га је с тим циљем саздао. Некима, као св. Василију Острошком код нас, али и многим другим светитељима диљем Православља, Бог је дао да буду и покретни, не само душом, него и телом. Постоје многа сведочанства јављања светих у „другом обличју“, после њихове блажене кончине, а нама су посебно блиска јављања Острошког чудотворца, великог човека Божијег, дивног међу светима (Пс. 67, 36).

 

Тајна Вечера – Литургија која не престаје

При сједињењу Бога и човека, божанске силе преовладају и дејствују у човеку, као што у природи снажније силе не дозвољавају слабијима дејство, него с њима у јединству овладавају. „Пошто није било могуће да се ми успнемо на небо и да постанемо заједничари онога што је Његово, сишао је Он к нама поставши причасник свега што је наше; тако се у потпуности сјединио с оним што је примио на Себе: узвраћајући нам оним што је од нас примио; Он нама Себе дарује, а ми, учествујући у човечанском телу и крви, примамо у своје душе Самога Бога, а исто тако примамо и Тело Божије, и Његову Крв, и душу Божију, и ум, и вољу, и то ништа мање него што примамо човечанску“.[35]

У Литургији се, дакле, верни причешћују целим Христом, не само Његовим Телом и Крвљу, него и самим Богом, а то значи не само васкрслим Христом, него и оваплоћеним Логосом, не само есхатолошким, него и историјским Христом, јер се историја сагледава у светлу есхатологије, а не одвојено од ње. Деоба на Христа пре Васкрсења и после Васкрсења у колизији је с речима апостола Павла да је Он исти, у прошлости, као и у садашњости, и у вечности (Јевр. 13, 8). Тајна Вечера јесте била историјски догађај, и није само есхатолошка Трпеза. На њој се, према речима о. Георгија Флоровског, открива сакраментални смисао смрти на Крсту, будући да је и пре ње, „у Сионској горњој одаји Сам Спаситељ дао ученицима Своје Тело и Крв“.[36] Христос се тајинствено жртвује, ломи Своје Тело (Мт. 26, 26) и излива Своју Крв (Мт. 26, 28), али Тајна Вечера „није била праобраз, нити само пророчки символ – као што ни Евхаристија није била символичко спомињање“, него истинска тајна коју Христос „савршава као Првосвештеник Новог завета“.[37] То је тајна „неизрецивог преображења, промене тела у храну духовну и прослављену, тела које се ломи, умирући, али које је у самој смрти васкрсавајуће“[38]

На Велики Четвртак Господ тајанствено уводи апостоле у тајну своје смрти и Васкрсења, и то чини добровољно, идући у сусрет догађајима, а не невољно, повинујући се некаквој неминовности; „не чека принуду од издајника, ни разбојнички напад јудејаца, ни безакони суд Пилата; не чека да њихова злоба буде почетак и узрок општег спасења људи“.[39] „Својим домостројем Он предухитрује њихов напад посредством неизрецивог и необичног свештенодејства, Он самог себе приноси као принос и жртву за нас будући истовремено Свештеник и Јагње Божије које узима грехе света… Понудивши Тело своје за храну, Он је јасно показао да се жртвоприношење Јагњета већ извршило… Јер жртвено тело не би било погодно за јело када би још било живо… Према томе, када је давао ученицима Тело за јело и Крв за пиће, онда је слободном вољом Домостројитеља тајне Тело Његово неизрециво и невидљиво већ било принесено на жртву, а душа је била у оним местима куда ју је пренела власт Домостројитеља, заједно са Божанском силом која је са њом сједињена“.[40]

Пошто Христово приношење жртве Оцу подразумева победу над смрћу и Васкрсење, то значи да на Велики Четвртак апостоли већ учествују у тајни Крста Христовог и Васкрсења. Премда им није било до краја јасно шта се дешава, када су видели васкрслог Христа, када су им се отвориле очи, као и Христовим сапутницима на путу за Емаус (Лк. 24, 31), схватили су везу између Христове Жртве, Васкрсења и Евхаристије. То искуство и Предање исказује апостол Павле, указујући на смисао евхаристијских сабрања. Он, наиме, подсећа на Христове речи установљења Завета и неопходност њиховог испуњења: кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 26).

Зато је, према сведочењу св. Јована Златоустог, свака Евхаристија она иста, прва, вечера која се збила на Велики Четвртак пред Христово Страдање.[41] За хришћане то није историјски последња, већ прва Вечера, која никада не престаје и која ће бити у средишту живота Будућег века. У оној Евхаристији имамо, дакле, све што задобијамо на свакој Литургији у овом времену до Другог Христовог доласка, али и оно што ће бити садржај вечне Евхаристије.

Православном литургијском богословљу су посве страни доживљај и из њега проистекло уверење својствено тумачењу мисе с полазишта тридентске теологије, сходно којем је у њој присутан читав Христос, уистину, стварно и битно (vere, realiter et substantialiter), али није присутан „у видљивости“ историјски Исус Христос. Такво учење трасирао је Тома Аквински тврдећи да је у Евхаристији Христос присутан in specie sacramenti (у виду сакрамента), али не in propria specie (у личном виду):[42] „присутан је цијели Крист, његова супстанција, али не Исус Крист у својој видљивој и прослављеној тјелесности“.[43] За разлику од схоластичке поделе на сакраменталног и историјског Христа, која је у западној теологији опстала до данас, источни оци су наглашавали да је Тело којим се причешћују верни Христос примио од Свете Дјеве, а да је настало Духом Светим.[44] У Литургији св. Јована Златоустог и св. Василија Великог, ова истина исказана је следећим речима: „Ти, који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама удостој нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело своје и пречасну Крв, а преко нас и свему народу“.[45]

Следбеници Томе Аквинског и Тридентског концила нису у Евхаристији видели егзистенцијални догађај оприсутњења Христовог живота, које врхуни у победи над смрћу и Васкрсењу, у коме верни имају удела причешћујући се Телом и Крвљу Христовом. Схоластици су тајну Литургије објашњавали на аристотеловски начин; тумачили су је као објекат састављен из материје и облика, а Христове речи установљења (узмите једите, ово је Тијело моје… и пијте из ње сви, ово је Крв моја) разумели су као формулу којом се одређује врста, начин на који материја добија облик, узвисујући се у натприродно стање и задобијајући својство тајне.

Литургија – Тајна свеукупног Божијег домостроја

 

У Оваплоћењу Логос је примио не само једно савршено тело (Јн. 1, 3), него је „примио тело Цркве (τῆς Ἐκκλησίας σάρκα ἀνέλαβε)“.[46] Када је на Тајној вечери на Велики Четвртак установио нови и вечни Завет, објавио је Царство које је већ дошло са Њим, а које ће у пуноти заблистати када поново дође у слави на крају историје (Мт. 3, 2; 4, 17). У молитви Анамнезе сећамо се и у Духу Светом доживљавамо оно што се збило (Крст, гроб, тридневно Васкрсење…), али и оно што се још није десило – Други Христов Долазак.

На служби у спомен Христов (Лк. 22, 19),  у великој тајни доласка и присуства Царства Божијег у сили, увек се и изнова задобијају плодови новог живота. Јаз између времена у којем је Христос живео, садашњег и Будућег века премошћује Дух Свети. Да је установљење Евхаристије на Велики Четвртак представљало искључиво историјски догађај и да је засновано на пуком људском сећању, без удела Духа Светог, она би давно или нестала или би била сведена на својеврсну комеморацију, а сећање на њу би избледело, као што је, чињеница је, ишчезла из памћења многих обездуховљених, који себе сматрају хришћанима. Све у вези с Литургијом јесте у садејству с Духом Светим, који се не даје на меру, нити на неко (не)одређено време. Живети Духом Светим са Христом значи доживљавати све што је Логос Божији чинио у Духу Светом, почев од зачећа, рођења, свих чуда, па и чуда промене хлеба и вина у Његово Тело и Крв.

У светој Литургији се превазилази сваки вид раздељености Бога и човека. Пошто су људи од почетка били одвојени од Бога природом, а, после пада, и грехом и смрћу, желећи да избави човека и са њим целу творевину, Господ Исус Христос је, према учењу св. Николе Кавасиле, одвојеност по природи савладао Оваплоћењем, грех је победио својом смрћу на Крсту, а „последњи преградни зид, односно тиранију смрти (1. Кор. 15, 26), изагнао је потпуно из људске природе својим Васкрсењем“.[47] Ради тога, Евхаристија је незамислива без подсећања на догађај Оваплоћења, будући да Он као Глава Цркве не постоји ни једног трена без Свог Тела. То је логика нове богочовечанске реалности којој је почетак у Оваплоћењу Христовом.

Оваплоћење Христово води ка Стра­да­њу, јер и сам Господ каже: зато дођох за овај час (Јн. 12, 27), а Страдање и уводи у тајну Васкрсења.[48] Та веза се види и у песмама посвећеним Христовом погребењу на Велику Суботу: „Од Очевих недара остао си неодвојив, Милосрдни и изволео си да постанеш човек, и у Ад сишао си, Христе“.[49] У Евхаристији се у ипо­ста­сном сје­ди­ње­њу оваплоћеног Ло­го­са и човека испуњује Бо­жи­ји Про­ми­сао, а Бо­жи­ји Суд се по­ка­зу­је у тај­ни Христових жи­во­твор­ног Стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао у животима верних се огледа у њиховом при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом.[50]

Он Који је, према учењу св. Максима Исповедника, пре свог Оваплоћења по­сред­ством ло­го­са би­ћа, у ко­ји­ма се на не­из­ре­цив на­чин скри­ва, живео у свету као у неком великом телу,[51] примио је наше тело да бисмо ми имали удела у Његовом Телу. Христос је и „пострадао ради нас, исцељујући наше страсти; ради нас je и васкрсао и вазнео се, припремајући наше Васкрсење у бесконачном веку“.[52] Учествујући у Евхаристији, верни показују да целим својим бићем састрадавају с Господом, односно с ближњима (Мт 25, 35–40).

Уко­ли­ко би  у При­че­шћу не­до­ста­ја­ло, би­ло Те­ло Го­спод­ње било Ње­го­ва Крв, то би зна­чи­ло да у Ев­ха­ри­сти­ји ни­је при­сут­на це­ло­куп­на бо­жан­ска Ико­но­ми­ја. Тајна надумног ипостасног јединства Божанства и човечанства јесте блажени циљ према којем је усмерено свеукупно Божије стварање и назначење света, „јер ради Христа, односно ради тајне по Христу, сви векови и све што је у тим вековима садржано, примили су и почетак и свршетак свога постојања. Пре векова замишљено је јединство […] Творца и творевине […] а то јединство, остварено у Христу, пројавило се на концу времена“.[53] Пошто Оваплоћење Христово ничим није могло бити условљено, па ни прародитељским грехом,[54] то је и Причешће незамисливо без Тела Христовог.

Немогућа је супституција Тела Крвљу, и обрнуто, Крви Телом, јер Божија Икономија укључује и Промисао и Суд. Св. Максим Исповедник говори да се логос Промисла и логос Суда допуњују, али и да се тајна Причешћа не може до краја исказати, она остаје недоступна људском уму. Логос – Творац свих бића је приликом Оваплоћења „донео природне логосе свих и видљивих и умом појмивих бића, заједно с непостиживим појмовима Свог Божанства“ […] „Тело Логоса је истинска врлина, Крв је незаборавно знање, а кост је непричасно богословље“.[55] То значи да се причешћујемо „само“ Телом и Крвљу,[56] и да у Причешћу Христос „не даје кости, односно надумне логосе о Божанству, који су постојано бесконачно далеко од сваке створене природе, пошто природа бића не поседује никакву могућност остваривања заједништва са њима“.[57] Ове речи великог Исповедника у складу су с библијским поимањем Христовог Страдања, о коме сведочи св. Јован Богослов (Јн. 19, 36) у свом опису Исусовог Распећа: Кост његова неће се преломити (Јн. 19, 36; Упор. 2. Мојс. 12, 46; Пс. 34, 20). Тајна Христовог Божанства, дакле, остаје изван људског расуђивања, нарочито изнад домашаја непосвећених у тајну Његовог Страдања.

Свођење Причешћа само на Тело или на Крв, представља умањивање присуства Логоса у животима верних. При­че­шћи­ва­ње Те­лом Го­спод­њим, ко­је би ис­кљу­чи­ва­ло при­че­шћи­ва­ње Кр­вљу Хри­сто­вом, значило би од­ла­га­ње и не­ис­пу­ње­ње ло­го­са Су­да и за­не­ма­ри­ва­ње Хри­сто­вих ре­чи: Са­да је суд ово­ме сви­је­ту (Јн. 12, 31). Спа­се­ње се не може од­лагати, не­го се од­ви­ја не­пре­ста­но у Цр­кви, ов­де и са­да: Ево сад је нај­по­год­ни­је ври­је­ме, ево сад је дан спа­се­ња (2. Кор. 6, 2). Оно се не од­но­си на не­ку бу­ду­ћу по­де­лу на­гра­да и ка­зни, о че­му го­во­ри западна „те­о­ло­ги­ја су­да“, ко­ја је као каква пошаст преплавила и наш „убоги пук“. По­ла­зећи с ју­ри­дич­ких по­зи­ци­ја, њени заступници спа­се­ње доживљавају одво­јеним од сва­ко­днев­ног му­ко­трп­ног уми­ра­ња ста­рог чо­ве­ка и ра­ђа­ња но­вог, одвојеним од ев­ха­ри­стиј­ско-аскет­ског на­чи­на жи­во­та.

Тајна Вечера, као суштина новог и вечног Завета између Господа Христа и оних који верују у Њега јесте тајна нетљеног и бесмртног живота у оваплоћеном и страдалном Богу, Који је ради нашег спасења испунио целокупни Божији домострој спасења. Он, кога смрт није могла држати под својом влашћу, даровао је избављење од трулежности своме роду (Дап. 17, 28). Као зрно пшенично, зашавши у недра земље, Христос је узвратио пребогат клас, васкрснувши људе који су од Адама,[58] а све који су се родили у Њему као Новом Адаму, увео је у заједницу са Собом, која ce никада неће завршити, јер, како каже св. Никола Кавасила, од Евхаристије, као најузвишеније тајне овог и Будућег века, „немамо куда даље да идемо – ту треба да се зауставимо и да покушамо да потражимо средства помоћу којих ћемо бити у стању да до краја очувамо Ризницу добара“.[59] Тако се показује да све што има почетак у Христу нема краја.

Бити у јединству с Господом који је Алфа и Омега (Откр. 1, 8; 21, 6; 22, 13) значи постојано држати вечни Завет установљен у Његовом Телу и Крви и сећати се Христових речи: Ово чините за мој спомен (Лк. 22, 19). У духу ове Христове заповести треба се изнова подсећати речи апостола Павла: Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај. Јер ако ми гријешимо хотимице и после примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијег, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу свом. Страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 25–31).

На дан св. апостола и јеванђелиста Јована Богослова, 2020. године

Здравко Пено

[1] Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, ’Επιστολή 16, PG 91, 577 C.

[2] Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама, 111, Беседа, Нови Сад 2017, 334. Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Περὶ διαφόρων ἀποριῶν, ЕПЕ, 14 Е΄, Θεσσαλονίκη 1993, 52–54.

[3] У 12. анатематизму св. Кирило Александријски каже: „Ако неко не исповеда да je Бог Логос страдао телом и распет телом и да je смрт окусио телом те да je постао првенац из мртвих, тако да je Он Живот и Творац живота и Бог, нека буде анатема (проклет)“. Упор. Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, Ἐπίλυσις τῶν δώδεκα κεφαλαίων, PG 76, 312 ВС.

[4] Друга статија на Јутрењу Велике Суботе (стих 108).

[5] Беседа еп. Јоаникија на Благовести 2013. године.

[6] Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Περὶ τῶν πραχθέντων ἐν τῇ πρώτῃ αὐτοῦ ἐξορίᾳ, PG 90, 165 A: „Πᾶς ἄνθρωπος ἁγιάζεται διά τῆς ἀκριβοῦς ὁμολογίας τῆς πίστεως“.

[7] На Картагинском сабору, 426. године, на коме су били окупљени епископи западне Африке, међу њима и Августин Хипонски, прихваћено је учење о разоваплоћењу Христовом.

[8] В. М. Лурје, Историја византијске философије, Сремски Карловци – Нови Сад 2010, 184.

[9] Мисли се на теологе окупљене око Карла Великог (768–814) на његовом двору у Ахену.

[10] Синаксар на Велику Суботу.

[11] Видети: Служебник, Свети архијерејски синод СПЦ, Београд 2008,  86.

[12] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 3, 27 (71), Београд–Никшић 2001, 294.

[13] У полемици у вези с употребом „топлоте“ учествовали су св. Никита Ститат и римски кардинал Хумберт, који ниje разумео, па ни прихватао литургијско Предање Истока.

[14] Видети: Здравко Пено, Кратко изложење православне вере – Христологија, књ. 2, Београд 2013, 248.  О овој теми опширније видети: З. Пено, нав. дело, 234–249.

[15] Упор. Thomas Aquinas, Summa Theologiae, I, 12, 9.

[16] Тома је, заједно с другим схоластицима, веровао да човек не може остварити потпуну заједницу с Богом у овом веку. „Створена бића не могу видети Бога у Његовој суштини, осим ако се то биће не одвоји од смртног живота“. Упор. Summa Theologiae, I, 12, 11.

[17] Упор. Summa Theologiae, I, 12, 2; I, 12, 7. Блаженство, према Томи Аквинском, je „нешто створено у блаженим бићима, али je у Богу…нестворено“. Упор. I, 26, 3.

[18] Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама, 27.  Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Περὶ διαφόρων ἀποριῶν, PG 91, 1052 B.

[19] Јулијанове присталице су назване фантастици, јер су, слично докетима, сматрали да je Христос страдао само „по фантазији“, „по замисли“, привидно.

[20] Особеност Севировог учења je у његовом схватању трулежности као неопходног својства људске природе, без кога ce људско не може сматрати људским, a плот Христова не може сматрати једносуштном нама. Видети: В. М. Лурје, нав. дело 178.

[21] В. М. Лурје, нав. дело 179. Један огранак афтартодокета je добио назив актистити (ἀκτιστίτες), јер су сматрали да je Христово тело нетварно. Тумачећи речи апостола Павла да je Христос постао човјек у свему осим у гријеху (Јевр. 4, 15), Јулијан Халикарнаски био је уверен да je прародитељски грех својство људске природе, a пошто Богочовек није имао греха, због тога Он није примио пропадљиву људску природу. Нетрулежност Христовог тела Јулијан je објашњавао безгрешношћу Сина Божијег од тренутка Оваплоћења, a не чињеницом сједињења Његове плоти са Божанством. Упор. Β. Μ. Лурје, нав. дело 179–180. Из овога је следио закључак да су сви они који су трулежни од часа зачећа уједно и грешни. Међутим, општеприхваћени став отаца Цркве јесте да je грех лични акт (καθ’ αἵρεσιν γνωμικῶς, ἀλλ’ οὐ φυσικῶς; Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Εἰς τὴν προσευχήν τοῦ Πάτερ ἡμῶν, PG 90, 905 А. Видети и: Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Ἑρμηνεία εἰς τὴν πρὸς Ρωμαίους ἐπιστολὴν, 10, PG 60, 474.), а наслеђивање греха није могуће, јер је већ у Књи­зи по­но­вље­них за­ко­на за­пи­са­но: Не­ка не ги­ну оче­ви за си­но­ве, ни си­но­ви за оче­ве; сва­ки за свој гри­јех не­ка ги­не (5. Мојс. 24, 16). Не наслеђује се прародитељски грех, него његове последице. Библијско и светоотачко учење потврђује чињеницу да je грех увек везан за личност, a не за природу. Св. Фотије чак иде тако далеко да каже да je веровање у грех природе јерес; Φωτίου Κωνσταντινουπόλεως, Βιβλιοθήκη, Β. L. R Непгу, Paris 1960, 177.

[22] Свети Атансије Велики, О Очовечењу Логоса, Беседа, Нови Сад 2003, 138. Упор. Μ. Ἀθανασίου, Перὶ ἐνανθρωπήσεως το Λόγου, 9, ΕΠΕ 1, Θεσσαλονίκη 1973, 246. Ову мисао св. Атанасија понавља Севир у Беседи на Вазнесење: „Тело (Христово) било je природно способно за труљење, али будући да je припадало Ономе који je no природи нетрулежан, оно такође није искусило грех и, чак окусивши смрт, није видјело труљење (Пс. 15, 10). Упор. Β. М. Лурје, нав. дело, 175.

[23] Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Πρὸς Μαρίνον, PG 91, 268 Β.

[24] Β. Μ. Лурје, нав. дело, 133.

[25] Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Логоса, 132.

[26] Κυρίλλου ’Αλεξανδρείας, Επιστολή 41, PG, 77, 212 Β.

[27] Упор. Ίωάννου Δαμασκηνού,”Εκδοσης ἀκριβής τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, 3, 21, (65), PG 94, 1084 Β-1085Α.

[28] „Kao живоносан, од Раја дивнији, истински ce као блиставији од сваке царске одаје показа Христе, гроб Твој, извор нашег Васкрсења“. Видети: Служебник, 120.

[29] Свети Јован Дамаскин, Тачно иложење православне вере, 3, 72, 294–295.

[30] Упор. Πρόκλου Κωνσταντινουπόλεως, Εἰς τὴν ἐνανθρώπησιν τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ, PG 65, 698 Β. Видети: Τ. Ј. Šagi-Bunić, Kristologija Prokla Carigradskog, Zagreb 2009, 88.

[31] Упор. Mansi IX, 377.

[32] Велика Субота: Јутрење, Стихови на Другу песму.

[33] Синаксар на Велику Суботу. Συναξάριον Μέγα Σάββατον, Τριώδιον, ἐν Ἀθήναις 1994, 981: „φθορὰν μὲν τὸ Κυριακὸν Σῶμα ὑπέστη, ἥτις ἐστὶ διάζευξις ψυχῆς ἀπὸ σώματος, διαφθορὰν δέ, ἤτοι διάλυσιν σαρκός, καὶ μελῶν τελείαν ἀφάνισιν, οὐδαμῶς“.

[34] Велика Субота: Јутрење, Стихови на Пету песму.

[35] Свети Никола Кавасила, О животу у Христу, Беседа, Нови Сад 2002, 130. Упор. Νικολάου Καβασίλα, Перὶ τῆς ἐv Χριστῷ ζωῆς, 4, PG 150, 593 АВ.

[36] Протојереј Георгије Флоровски, „О смрти на Крсту“, Теолошки погледи, 1–3, 90, 81.

[37] Исто.

[38] Исто.

[39] Γρηγορίου Νύσσης,  Λόγοι  εἰς τὸ ἅγιον Πάσχα, 1, PG 46, 612 С.

[40] Γρηγορίου Νύσσης,  Λόγοι  εἰς τὸ ἅγιον Πάσχα, 1, PG 46, 612 СD.

[41] „Верујте стога да је чак и данас то та иста Вечера, за којом седи Он Сам. Јер ова вечера ни у ком смислу није различита од оне прве“. Упор. Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Ὑπόμνημα εἰς τὸν ἅγιον Ματθαῖον τὸν Εὐαγγελιστὴν, 50, 3, PG 58, 508.

[42] Thomas Aquinas, Summa Theologiae III, 73, 5.

[43] Ivica Raguž, „O teologiji štovanja relikvije Predragocjene Krvi Kristove“, Obnovljeni život, 71, 2, (2016), 211–212.

[44] „Господ је за себе и у себи Духом Светим саздао тело од Свете Богородице“. Упор. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, IV, 86, Никшић 1997, 315–316.

[45] Служебник, САС, Београд 1986, 112 и 171.

[46] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Ὁμιλία πρὸ τῆς ἐξορίας, 2, PG 52, 429.

[47] Свети Никола Кавасила, О животу у Христу, 3, Беседа, Нови Сад 2002, 107. Упор. Νικολάου Καβασίλα, Перὶ τῆς ἐv Χριστῷ ζωῆς, 3, PG 150, 572 D.

[48]  Νικολάου Λουδοβίκου, Εὐχαριστιακή ὀντολογία, Δόμος, Ἀθήνα 1992, 145. Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Περὶ διαφόρων ἀποριῶν, PG 91, 1149 B.

[49] Друга статија на Јутрењу Велике  Суботе (стих 117).

[50] Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Πρὸς Θαλάσσιον, PG 90, 681 D.

[51]  Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Περὶ διαφόρων ἀποριῶν, PG 91, 1285 C–1288 A, по­себ­но PG 91, 1285 CD.

[52] Γρηγορίου Παλαμᾶ, Ὁμιλία 21, PG 151, 277 AB.

[53] Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 60, Бесесда, Нови Сад 2018, 133. Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Πρὸς Θαλάσσιον, 60, PG 90, 621 ВС; Видети и: Одговори Таласију, 54, 49: „У слову о божанственом Оваплоћењу садржан је постанак векова и свега што векови садрже и продужавање надвечног благодатног живота до неодређености“. Упор. PG 90, 532 ВС.

[54] Теологију условљености Оваплоћења, заступао је блажени Августин, о чему говори његов став: „Да се човек није изгубио, Син Човечији не би дошао“. Упор. Aurelii Augustini, Sermo CLXXIV, 2, PL 38, 940.

[55] Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 35, Беседа, Нови Сад 2018, 163. Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Πρός Θαλάσσιον, 35, ΕΠΕ 14 Β΄, 226.

[56] Када се верни причешћују Телом, имају удела у логосима чулног, а када примају Крв Христову, имају удела у логосима умног, али се не причешћују и костима, јер оне указују на надумно и неистраживо поимање божанства Христовог.  Упор. Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 35, 163–164.

[57] Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 35, 164. Упор. Μαξίμου Ὁμολογητοῦ, Πρός Θαλάσσιον, 35, ΕΠΕ 14 Β΄, 226.

[58] Прва статија на јутрењу Велике Суботе (29. стих).

[59] Свети Никола Кавасила, О животу у Христу, 4, 118. Упор. Νικολάου Καβασίλα, Перὶ τῆς ἐv Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 581 Β.

 

 Извор: "Видовдан"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 21 мај 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.