У новијој историји наше Свете Цркве, историјска и правна прекретница се догодила одлуком Пећског Патријарха српског Арсенија III Чарнојевића, да пресели административно седиште Пећске Патријаршије у хришћански свет из Отоманске империје, са поробљених простора Србије у Хабсбуршку монархију која је у то време окупљала остале хришћанске државе Европе у Свето Римско Царство.

Патријаршија је прво пресељена у Крушедол,  касније у Сремске Карловце где , поред Београда , столује Српски патријарх до данашњих дана   .

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је   рођен у Бајицама које су сада предграђе Цетиња.

Арсеније III Чарнојевић, знајући за намере да се црногорски слободни део европске хришћанске територије потчини Скадарским везирима а у духовном погледу стави под јурисдикцију Васељенске патријаршије – фанариота који су били у служби турскога султана, доноси Грамату ( синђелију, повељу  ) која је  темељ и историјски стуб,  савремене суверене Црне Горе.

У повељи, која је издата сагласношћу  цара Леополда  1700 године, Арсеније III Чарнојевић, је означио територију владичанства  Цетињског.

Патријарх пећски Арсеније је граматом поставио првог митрополита из породице Петровића, Данила I ,кога је хиротонисао у Сечују на територији данашње Мађарске.  Од тога тренутка 1700.године до данас, Цетињска митрополија је под духовном јурисдикцијом и у органском саставу Српске православне цркве- Пећске патријаршије, у континуитету ван фанариотске јурисдикције Васељенског патријаха, и као таква је након ослободилачких ратова и Првог светског рата заједно са осталим црквеним србским областима ушла у Уједињену СПЦ 1920, године, чију стогодишњицу славимо септембра ове године.

Као што је бератом султана Махмуда из године 1731. године, потврђено право Пећском Патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти право вршења световне власти над српским православним народом у Босни, тако је и цар Леополд потписујући раније Привилегије , које су касније потврђене XXXVII зак.чл., дао  грађанска права српском народу, признате су владарске прерогативе Православној Јерархији ( клиру ), Цркви и Вери, које се могу вршити у пословима вере,  заклада, наука, и одгајивања омладине, као и свих повластица која нису противна основном уставу Краљевине, све под вођством Патријарха српског. Посебне привилегије су биле у праву неограниченог поседа имовине Цркве, која је имала заштиту и карактер приватне имовине, признавана је светост, неповредивост, ослобођење од пореза итсл.

То се називало Црквено народном аутономијом  и Карловачки патријарси су та права преносили свим црквеним обласним организацијама под својом духовном јурисдикцијом, међу првима  Митрополији цетињској у време док није била под формалном управом Аустроугарске монархије.

Теократска владавина владика из породице Петровића и стварање независне теократске Црне Горе кроз историјски развој је имао правне корене и духовни надзор Аустроугарске монархије и СПЦ ( карловачке  ) као врховне Патријаршије која је окупљала православни живаљ на просторима хришћанске Европе тога времена.

Захваљујући духовној јурисдикцији Карловачке патријаршије, и храбром прегнућу црногорских владика,  народ Црне Горе је био нераскидиво прикључен хришћанској Европи , није  подпао под османску власт, имали су међународно правну заштиту и обезбедили опстанак народа, Цркве, Вере, језика и писма, опстанак на историјској територији  на чему требају бити захвални својој Цркви.

За читаоце може бити интересантан текст грамате ( синђелије ), па га наводимо :

"Арсеније Чарнојевић

 
Божјом милошћу, архиепископ пећки и патријарх свим Србима и Бугарима, Приморју, Далмацији, Травунији, Вретанијским острвима и осталима. 

( Интересантно је навођење у титули патријарха и јурисдикција над Британским острвима, то ћемо елаборирати неком другом приликом ).

Неизречивим божанским даром избавитеља Спаса нашега Бога прими сва земља истинску и живоносну проповијед, а слушањем онога који је њу посијао, људи, налазећи се у тами незнања, видјеше велику свјетлост знања. Од заблуде избависмо се и царству небеском придружисмо се. Јер од првобитне Свјетлости због гордости човјек оступи и би изгнан из раја. Поново, нови човјек Христос, својим оваплоћењем, Адама на првобитну част уздиже и човјека обожи и свуда испуни тајним службама (мистагогијама) а међу људе положи љубав. Свете храмове испуни благодаћу и славом, и тајнама освети, и храну рајску свима понуди. Јер све старо прође и све постаде ново. 

Тога ради и наша смјерност са Сабором све тачно разумјесмо и нађосмо законом Светих отаца и хрисовуљама даровницама правовјерних царева - које су митрополије и епископије под Светом великом црквом, Преосвештеном архиепископијом пећком и Патријаршијом управљајућом свим Србима и Бугарима, западним Приморјем и горњим Подунављем, и сјеверним странама.

(атрибут Света велика црква , означава СПЦ као Апостолску древну цркву, што је тачно назначење) 

Божанским старањем, тако, састависмо свечасни и свештени Сабор у богоспасаваном градићу који се зове Сечуј. На том сабору су били, прво, свеосвећени митрополит господин Саватије захумски, митрополит господин Јевтимије будимски, митрополит господин Стефан сремски, богољубни епископ господин Јевтимије бачки, епископ господин Исаија јованопољски, епископ господин Спиридон вршачки, епископ господин Герасим зворнички и најпреподобнији архимандрит господин Јоаким Ђурђевац (из Ђурђевих Стубова); и од други страна не мало калуђера и властеле с осталим клиром и свештенством црквеним. И свечасни и богољубни Сабор сачинисмо и у Богом спасавану Епархију скендеријску - која је остала без пастира послије смрти покојног владике Саве - божанским судом и црквеном провјером изабрасмо најчаснијег јеромонаха свога Данила, пострижника цетињског; и призивањем Светога и Животворног Духа постависмо њега на богољубни степен архијерејски да прими више именовану Епархију звану Скендеријску у којој су ова мјеста: најприје Црна Гора и племе Грбаљ, Паштројевићи, Кртоле, Луштице, и град Бар, град Скадар и град Улцињ, и град Подогорица и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима, селима и парохијама. Богу да служи марљиво и стадо своје да чува са сваком пажњом. Да рукополаже свештенике, чтеце, подђаконе и ђаконе, и да поучава свештенике, као и игумане по манастирским правилима, а и духовним оцима да пружи науку за спасење душе; цркве Божје да освећује, које нијесу освећене, а све архијерејске дужности да испуњава по закону Божијем и по, правилу Светих апостола и по предању Светих отаца; да учи народ хришћански корисном спасењу душе, да спасе повјерене њему душе, да спасе повјерене њему душе колико је могуће све. 

( у овом делу грамате патријарх наводи да је специјално за ову прилику сазвао Црквено народни сабор у Сечују, да је решавано о трону Скендеријске епархије , како је тада називана садашња Цетињска, те да је на трон постављен и хиротонисан Данило, пострижник Цетињски. ).

Па и ви, христољубиви саборе, свештеноиноци (јеромонаси) и свештеници, властело и сви хришћани - који се налазите у више реченој Епархији - послушајте њега и закону Божијем повинујте се и поштујте њега на мјесто лика самога Христа и у име наше смјерности јер к архијереју част на самога Христа прелази. И ако се ко нађе напрасан и непокоран овом нашем писму (грамати) тај ће бити проклет и одстрањен из Цркве Божије и од закона хришћанскога. И што буде хтио по закону да благослови - нека је благословљено; и што буде хтио разријешити - нека је разријешено; и што буде хтио по закону свезати - нека је свезано. 

И написа се ова Синђелија на свако чување и утврђење. И даде се благољубивом епископу господину Данилу. У години од постанка свијета 7208, а од рођења Христовог 1700, мјесеца јуна. 

Смјерни богомољац Арсеније Чарнојевић архиепископ пећки и патријарх српски"

( Чињеница да је за Митрополита постављен пострижник манастира Цетињског је чин континуитета и тим актом су трајно отклоњене фанариотске амбиције на територију Црне Горе, који су извесно време успели да под своју јурисдикцију ставе подручје Спича, што је касније такође канонски решено , када је тај црногорски простор стављен под  јурисдикцију Которске епархије СПЦ. ).

Грамата која је том приликом уручена првом Митрополиту из куће Петровића је део канонског права Српске православне цркве, истовремено и део религијског правног система Аустроугарске монархије, и она не може од стране данашњих световних власти да се мења или укида.

Патријарх  Арсеније је изрекао и санкцију у виду проклетства и одстрањивања од Цркве Божије и закона хришћанског. То је истовремено и одговор онима који данас траже од садашњих часних епископа у Црној Гори да  изричу екскомуникације и анатеме, за тим нема потребе. Санкција је изречена и веома озбиљна, о томе треба да воде рачуна сви они који би да по својој вољи, или вољи окупатора  мењају канонске прописе Српске православне цркве.

Стеван Зивлак,

правник, стручњак за религијска питања