Главни рабин у Русији Берл Лазар

Друго годишње меморијално предавање „Џозеф Грејам“ представља главног рабина у Русији Берла Лазара

Уводна реч: рабин Ели Бракман, директор „Хабад друштва“ при Универзитету Оксфорд

27. фебруар 2008. године

Oживљавање и успех јеврејског народа у Русији имамо захваљујући председнику Русије господину Путину

   Добро вече!

   Желео бих да пожелим добродошлицу свима на друго по реду годишње меморијално предавање „Џозеф Грејам“ у организацији „Хабад друштва“ Универзитета Оксфорд. Вечерашње предавање се одржава у част Џозефа Грејама, деде Елиота Шира. Ми смо веома захвални Елиоту и његовим родитељима што су нам се придружили вечерас, као и због спонзорства вечерашњег предавања.

   Џозеф Грејам је човек који је дошао у Енглеску из Немачке 1939. године, остављајући у Немачкој целу породицу која је настрадала у холокаусту. Ово је део серије предавања које организујемо у знак сећања на људе који су усмрћени у холокаусту. Управо преко тих предавања и уопште сећању и овековећењу јеврејског народа живи успомена на те људе. Зато вечерашње предавање посвећујемо Џозефу Грејаму.

   Вечерашње предавање одржаће главни рабин у Русији Берл Лазар. Почаствовани смо што можемо да га угостимо и захваљујемо му се зато што је дошао у Оксфорд упркос свом поприлично густом распореду. Његово предавање је друго по реду  меморијално предавање „Џозеф Грејам”, које се надовезује на предавање које је одржао  главни рабин у Израелу, Израел Меир Лау.

   Вечерас нам је такође част што можемо да угостимо и уваженог Натанијела Ротшилда, који је вечерас овде са нама као почасни гост. Захваљујемо му се на доласку.

   Част нам је да угостимо и шефа „Центра за руске студије“ на колеџу Св. Антона и професора руских студија на Универзитету Оксфорд Роберта Сервиса.

   Такође смо угостили и уваженог председника „Хабад друштва“ при Универзитету Оксфорд, Мелису Фридман, баш као и све остале цењене госте који су са нама вечерас.

   Тема вечерашњег предавања је: „Јеврејски живот у Русији: јуче и данас“. Почећемо са уводом професора руских студија Роберта Сервиса, који је пристао да изнесе нека уводна запажања у име универзитета.

Увод: Професор Роберт Сервис, директор „Центра за руске студије“ на колеџу Св. Антона

   Велика ми је част што сам позван да представим главног рабина Русије, рабина Берла Лазара.

   Није могуће разумети историју Русије, СССР и Русије поново, без разумевања односа између Руса и Јевреја, Руса и Украјинаца и Украјинаца и Јевреја. Тај однос је био сложен и мучан. Поготово у двадесетом веку који је био изузетно мучан.

   Често мислимо о тридесетим годинама двадесетог века као годинама у којима је јеврејски верски живот, али и хришћански, муслимански и сви други верски животи,   достигао најнижу тачку. Али, заправо, један од највећих прогонитеља религије у СССР-у је био Стаљинов наследник, Никита Хрушчов.

   Другим речима, деценије верског прогона и покушаја да се искорени религијско веровање, верске организације и верске праксе, биле су заиста веома дуге и увелико су надживеле Јосифа Стаљина.

   Говоримо о теми о којој сада можемо да причамо као о историјској. У Русији тренутно постоји нешто налик верској толеранцији, али је то поприлично спорна верска толеранција. Није једноставно питање како бити верник у Руској федерацији данас. Зато су укључене све врсте политичких, културних, друштвених, као и верских питања у вечерашњем предавању. Задовољство ми је што ћу вечерас представити говорника. Он је главни рабин Русије, признат од стране председника Владимира Путина. Велика ми је част што ћу имати задовољство да представим рабина Лазара, нашег вечерашњег говорника.

Почасни гост: уважени господин Натанијел Ротшилд

Натан Ротшилд

фото: http://caballerodelainmaculada.blogspot.com

   Моја једина квалификација за говор вечерас је то што сам веома добар пријатељ рабина Лазара. Захваљујем се Елиоту Ширу на спонзорисању овог догађаја и захваљујем се мом пријатељу и пословном сараднику Дејвиду Слагеру на спозорисању овог центра.

   Русију посећујем од 1992. године, када сам још увек био студент на Оксфорду. У тренутку када сам почео да редовно посећујем Русију око 2001. године, нисам имао појма о поновном порасту јеврејског живота. Међутим, срео сам рабина Лазара у Швајцарској на Светском економском форуму у Давосу и задивљено сам гледао ове цифре. Том приликом смо се коначно повезали и започели разговор, након чега је започело наше пријатељство. Почео сам да посећујем његов центар у Русији много пута годишње.

   За мене је било невероватно искуство гледати како центар расте, али и његов труд у томе. Тај центар има преко 140.000 чланова, сервира преко 1.000 оброка дневно и помаже 15.000 старијих људи. То је место које посећују Јевреји и нејевреји. Има синагогу и базен, а у току је рад на изградњи јеврејског музеја. У исто време, рабин Лазар је велика уједињујућа снага у Русији. У његовом центру сам упознао неке важне људе, укључујући водећег муслиманског бизнисмена из Русије, који ми је сада близак пријатељ.

   О њему могу само дивне ствари да кажем и велика ми је част што ћу га вечерас представити овде.

Предавање: Главни рабин у Русији, Берл Лазар

   Разлог зашто сам ја познат је заправо у томе што сам пријатељ господина Ротшилда. Задовољство ми је што могу да одам почаст господину Ротшилду и Дејвиду Слагеру за оно што су учинили овде у Окфорду, за „Хабад друштво“ Универзитета Оксфорд и за отварање Слагеровог „Хабад центра“ под вођством рабина Бракмана. То би требала бити поука за многе од нас да не забораве оне Алма-Ате. Да се не заборави оно што смо добили и да се сетимо да дамо нешто заузврат. Други разлог због којег сам овде је да одам почаст Елиоту Ширу који је вечерас спонзорисао предавање у знак сећања на свог деду Џозефа Грејама.

   За неколико недеља прослављаћемо празник Пурим када се чита „Књига о Јестири“. Прича почиње великом гозбом, разводом од старе жене и новом женидбом. Наставља се све док не дође до тренутка у ком су Јевреји спасени од злог Хамана током прогонства јеврејског народа у Персију у петом веку пре нове ере. Већи део приповедања, међутим, нема много везе са стварном поентом приче. Многи људи су се питали зашто су потребни сви ови детаљи, осим чињенице да су Јевреји добри приповедачи.

Млади руски дечак

Председник Русије Владимир Путин и Берл Лазар

фото: "Википедија"

   Испричаћу вам кратку причу која се одиграва у Санкт Петербургу пре око педесет година. Млади нејеврејски дечак одрастао је у веома сиромашној породици. У то време, већина људи живела је у заједничким становима, који су имали различите собе за породице, а делили су кухињу и дневни простор.

   Овај дечак је имао сиромашне родитеље који су ретко били код куће. Имао је среће што је комшијска породица из друге собе у стану почела да га позива код себе. Отац је био професор који је дечаку помагао око домаћих задатака. Пошто је био мали дечак, они су га чували. Та породица, која је била јеврејска, га је позивала на оброке поводом шабата петком увече. Тај дечак се сећа тренутка када су они вадили стару књигу и читале из ње након оброка.

   У то време дечак је говорио: „Погледај, како су импресивни ови људи. Никада се не свађају. Постоји поштовање између мужа и жене, и ово је заиста лепа породица за пример другима.”

   Много, много година касније, тај дечак је порастао и постао заменик градоначелника Санкт Петербурга. Пре петнаест година је постојао проблем са отварањем јеврејске школе у Санкт Петербургу. Градска власт није давала дозволу да се та школа отвори и заменик градоначелника је за то чуо.

   Отишао је код заменика министра за образовање и питао га зашто не жели да одобри отварање јеврејске школе. Рекао је: „Зато што сам ја Јеврејин и сви ће помислити да сам због тога отворио јеврејску школу. Мислио сам да је боље да се остави статус кво. Не постоји јеврејска школа и оставићемо стање такво какво јесте, па ће то бити боље за све.“

   Тај дечак, у том тренутку заменик градоначелника Санкт Петербурга, узео је папире и сам их потписао. Иако није био овлашћен да их потпише, то није био његов сектор рада, он их је ипак потписао. Тако је прва јеврејска школа отворена у Санкт Петербургу. Тај дечак био је Владимир Владимирович Путин.

   Данас је њему остало још неколико дана мандата као председнику Русије. У недељу су избори и то само показује како Господ унапред планира наше животе, а да ми то ни не схватамо.

   Пре педесет година младом дечаку је помогла јеврејска породица, а данас оживљавање и успех јеврејског народа у Русији имамо захваљујући том дечаку,  председнику Русије господину Путину.

   Недавно је објављен чланак у „Њујорк Тајмсу“ који је написао професор Универзитета Мериленд под насловом: „Аномалије председника Русије и јеврејске заједнице“.

   Ипак, оно што смо видели у последњих осам година председавања господина Путина јесте велика подршка у борби за јеврејску заједницу и борба против антисемитизма. Ниједан други председник на свету није наступио тако снажно и на тако радикалан начин против антисемитизма.

   Чуо сам се са Елиотом Широм пре сат времена поводом планиране гозбе у Бакингемској палати коју приређује војвода од Единбурга у част званичне посете израелског председника Шимона Переса Уједињеном краљевству.

   Када је господин Шарон дошао у Русију имао је много дугих састанака са господином Путином. Сваки пут када би изашао са таквог састанка рекао би, као што су и господин Олмерт и Нетањаху, да имамо блиске пријатеље Израела у Кремљу.

   Једном када се господин Шарон састајао са господином Путином, састанак је трајао много дуже него што је планирано. Сваког часа неко би ушетао на састанак са малим парчетом папира. Господин Путин би рекао неколико речи на руском и особа би изашла. После неколико минута неко други би ушао са другим парчетом папира. Председник нешто каже и особа изађе. Трећи пут господин Шерон се окренуо ка председнику Путину и рекао да у Израелу ако неко уђе током важног састанка са парчетом папира, то је знак да се нешто страшно десило у земљи. Да ли се нешто десило и треба ли да се скрати састанак?

   Председник је рекао: „Моје особље је схватило да састанак траје дуже него што је очекивано, па су понудили да имамо ручак. Рекао сам им да ћете Ви вероватно јести кошер и дао сам им упутство како да припреме кошер оброк.“

   Господин Путин је онда рекао господину Шерону: „Посматрајући Вас сигуран сам да нећете одбити јело. Срећан сам што могу да кажем да кошер јело за Вас стиже за неколико минута.“

   То није први пут да је припреман кошер оброк у Кремљу. Када је председник Катсав долазио у Русију пријем је био потпуно кошер. Цела кухиња у Кремљу је била кошер. У то време био је чланак у „Њујорк Тајмсу“: „Зашто је рабин запалио кухињу у Кремљу“?

Каква је данас ситуација са јеврејском заједницом у Русији?

   Каква је данас ситуација са јеврејском заједницом у Русији? Један познати Јеврејин који свакодневно долази у наш центар тражи кафу и комунистички лист „Правда“. Ово се наставља већ неко време, он стално поставља исто питање и очекује исти одговор да може добити кафу, али не лист „Правду“ јер се он  штампа већ 20 година, још од пада Совјетског Савеза.

   Коначно, радник га пита зашто свакодневно тражи кафу и „Правду“ када и сам зна да се она не штампа 20 година. Одговорио је: „Не знате које ми задовољство причињава када чујем да кажете да се лист „Правда“ више не штампа.“

   Ако погледате историју, ствари су се драстично променила. Нико не би веровао да ће моћи отворено да се буде Јеврејин и да се поноси тиме. За празник Хануку палимо велике меноре (свећњаке за Хануку) у многим градовима Русије. Наравно, једна је на Црвеном тргу.

   Ипак, многи гувернери у Русији су још увек из комунистичког доба и отежавају јеврејској заједници да постави ове меноре. Прошле године се десило да је председник Путин дошао у наш центар за Хануку и упалио шамаш (централну свећу), што је емитовано на националној телевизији.

   Следећег јутра гуверенери широм Русије су звали да би питали за време паљења меноре у њиховим градовима, јер би желели да учествују у томе. Рабини су одговорили да немају дозволу да пале менору. Гувернери су одмах реклу да је дата дозвола и да би меноре требало да се упале, молећи рабине да јаве време у које оне желе да се упале.

Изазови

   Колико год да су видљиве промене, ми знамо да је Русија прошла кроз 70-80 година тешког периода распрострањеног антисемитизма и ништа мање владиног антисемитизма. Не узимамо ништа здраво за готово. Рекао бих да Русија још увек пролази кроз тежак процес. Сви су мислили да ће се по паду Совјетског Савеза Русија отворити, променити за неколико година и да ће постати потпуна демократија. Људи ће играти на улицама и све ће имати довољно хране на својим столовима.

   Ипак, ситуација није тако једноставна. Кажу да је у то време Русија пролазила кроз шок терапију. И био је то заиста више шок него терапија. Потрес се осећао и људи су жалили због тога, што е један од многих разлога за оно што данас видимо.

   С друге стране видимо како не само влада већ и људи на улици имају сасвим нов став према јеврејској заједници.

   Само један пример, јутрос је парламентарни посланик дошао да посети синагогу, а вечерас је шеф изборног комитета посетио синагогу и говорио о јеврејској заједници и предстојећим изборима. То што су у само једном дану две тако важне особе посетиле центар јеврејске заједнице показује колико су се ствари заправо промениле. У прошлости су исти ти људи и влада нападали Јевреје и оптуживали их за све проблеме. Ако није било воде у судопери, то је било зато што су је Јевреји узели. Сада видимо да се то променило. Коначно постоји не само разумевање већ и поштовање.  

Како је јудаизам преживео током свих година комунизма?

   Како је јудаизам преживео током свих ових година? Ако погледате историју различитих земаља, оног момента када је јеврејска заједница морала да сакрије свој јеврејски идентитет, она је и нестала. Модерна јеврејска заједница у Шпанији нема никакве везе са претходном заједницом „Маранос“, која је нестала без скоро икаквог трага.

   Како је онда руско јеврејство преживело током седамдесет и пет година комунизма? Било је забрањено прослављати шабат. Ако неко не би дошао на посао на шабат сматран је паразитом. Није било дозвољено да се деца шаљу у јеврејске школе. Није било дозвољено да се проучава Тора или било шта што је имало везе са Јеврејима. Упркос томе, јеврејска заједница је преживела.

   Нема сумње да су један од разлога опстанка јеврејске заједнице биле јеврејске мајке. Оне су јеврејски живот одржавале у кућама. Првенствено јеврејском храном. Било је кнедли, гефилте рибе, креплаха и маца. Маца је био најчешћи јеврејски предмет у  заједници током читавог комунизма. Људи би мацу пекли код куће, развлачили је и правили рупе виљушком. То је маца коју су јели током тих 70 година.

   Данас када људи долазе у синагогу, долазе првенствено када чују да делимо маце, било бесплатно за оне који су угрожени или по номиналној цени. Путем маца допиремо до много Јевреја и полако их учимо да знају ко су и после их шаљемо кућама.

   Једном сам седео у таксију у Русији, недуго након што сам се преселио тамо, и возач ме је питао да ли сам Јеврејин? Одговорио сам му да јесам. Рекао је да је и он Јеврејин. „Можете ли ми одговорити на једно питање“, рекао је, „Зашто ми Јевреји морамо да једемо маце?”

   Испричао сам му библијску причу о времену када су Јевреји били у Египту и није било времена да се пече хлеб пре прогона. Да бисмо се сетили ове приче ми једемо маце. Питао је: „Али зашто маце? Објаснио сам  му причу поново. Рекао је: „Али зашто морамо да стављамо крв хришћанске деце у маце?“

   То је била 1985. година. Као Јеврејин, он је и даље веровао да Јевреји пеку маце са крвљу хришћана. Ово показује колико је мит и антисемитска пропаганда успела да убеди чак и Јевреје у то да су зли.

   Данас, када се ова велика промена дешава и када Јевреји коначно могу да буду поносни на своје порекло и да откривају стваре о јудаизму, то је заиста равно великом чудо.

Јеврејско образовање

   Има још једна важна ствар коју треба запамтити. Пре 81 годину претходни рабин Јосиф Јицачак Шнерсон (1880-1950) организовао је окупљање у Москви где је одржао говор који је много пута објављиван. Знао је да је на окупљању било агената КГБ-а, нарочито јеврејске секције комунистичке партије, који су иако и сами Јевреји били најгори непријатељи јеврејске заједнице у Русији.

   Иако су они били присутни на окупљању, рабин је рекао да се једна ствар мора обезбедити. Деца морају да добију јеврејско образовање. У то време, то је био потез против владе и сматрао се контрареволуционарним. Рабин је био ухапшен неколико месеци касније због рада на образовању и очувању јудаизма. Осуђен је на смрт и неким чудом пресуда је преиначена, па је могао да напусти Совјетски Савез.

   Нема сумње да је оно што данас видимо дошло захваљујући родитељима који су своју децу слали у јеврејске школе, противно наредби власти. У сваком граду, када смо дошли пре двадесет година, ми смо видели да постоји један барем један Јеврејин који је био спреман да ризикује свој живот да би одржао јеврејску заједницу живом. Било да је то отварање микве, као што је ово отварање микве у Оксфорду, или издавање јеврејских књига.

   Објављивање јеврејских књига је чињено тако што су фотографисане оригиналне књиге. Те фотографије су касније развијане у мрачним собама у становима, па су људи касније проучавали јеврејеске књиге преко тих снимака, што је било противно закону.           

   Такође су вршили обрезивање, упркос чињеници да је то било забрањено. Они би то урадили тако што би имали одређену особу која би се састала са заинтересованима, ставила их у ауто и морала да им веже очи пре него што их доведе до места обрезивања. То је рађено да би се предупредило могуће одавање места обрезивања уколико би та особа била позвана на саслушање у полицију.

   У сваком граду смо имали по барем једну особу која је као мало дете учила у јеврејском школи, преживевши најтеже дане комунизма, и која је одржала јеврејску заједницу живом. Упознао сам неке од тих људи када сам први пут дошао у Русију и они су постали моји хероји. Ти људи су били спремни да ризикује своје животе како би деца стекла јеврејско образовање, а исто тако у временима највеће оскудице хране ти људи су спремали кошер храну. Захваљујући тим људима, јудаизам је преживео у Русији током совјетске ере и било га је могуће оживети данас.

   Која је разлика ако нечије дете добије јеврејско образовање или иде у државну школу? Они би свакако код куће могли добити јеврејско образовање. Али немогуће је потценити утицај на дете када око себе има групу јеврејске деце, када учи о свом јеврејском наслеђу и одраста као образовани Јеврејин.

   Данас када је бити Јеврејин нешто чиме се треба поносити, а није као што је већина људи мислила током комунистичке ере нешто лоше и несрећно што се догодило у њиховом животу, ми морамо бити захвални влади што је омогућила да се ново доба развије.

   На почетку перестројке, када је Горбачов дошао на власт, обратио се свом министру и питао га колико Јевреја живи у Русији. Његов министар је рекао око пет-шест милиона. Горбачов га је питао: „Ако отворимо врата и дозволимо им да оду у Израел, колико мислите да ће их отићи?“ Одговорио је: „Око десет милиона.“

   Данас се догађа супротна ствар. Жалосно је што људи одлазе из Израела. Преко сто хиљада људи се вратило у Русију. Руски Јевреји који су рекли да никада више неће крочити у ту земљу, проклето место, данас се враћају, укључују се у јеврејску заједницу и помажу у обнови, било то у Владивостоку, Москви или било где у земљи где је видљива успешна јеврејска заједница. Невероватно је да и у малим селима људи знају да је могуће да се поносно слави јудаизам.

   Да то илуструјем, у недељу су избори у Русији. Када неко на „Гуглу“ у Русији претражује име Медведев, најпопуларнији резултат за његово име је питање да ли је он Јеврејин? Много се расправља о томе да ли је његова мајка Јеврејка или не. Зашто људи изненада расправљају о његовом јеврејству? Не верујем да је он стварно Јеврејин, осим чињенице да је име његове мајке могуће јеврејско презиме. Ипак, никад се не зна ко би у Русији могао бити Јеврејин. Међутим, мало је вероватно да би председник Русије одабрао наследника који је Јеврејин.

   Разлог зашто сви о томе расправљају је због односа господина Медведева према јеврејској заједници. Три дана пре него што је изабран за наследника господина Путина, посетио је јеврејски центар заједнице, синагогу и јеврејску дневну школу где су младићи и девојке постављали разна питања. Он сам је у синагоги питао шта је то Тора, а шта Кабала?

   Након његове посете уследио је састанак који је одржао са вођама јеврејске заједнице, који је трајао скоро два сата. Потом је обећао велику помоћ́ јеврејској заједници и шта год буде потребно. У очима многих Русија ово је промена која се тешко може прогутати. Многе антисемитске и националистичке групе када нападају власт говоре да је председник Јеврејин.

   То поприлично говори о новом односу који постоји између власти и јеврејске заједнице. Ово поштовање је такође проузроковало велике промене у самој јеврејској заједници. Данас Јевреји могу да спознају ко су и да славе своје празнике. Можемо рећи да више нисмо грађани другог реда, већ обични грађани Русије.

   Једна стара госпођа ми је недавно рекла да је читавог живота шетала улицом погнуте главе, а данас напокон може да улицом хода управном, гледајући људе у очи и да се не осећа посрамљено због тога што је Јеврејска.

   Ово је укратко прича о јеврејској заједници у Русији. Када говоримо о будућности молимо се да и даље све буде овако добро. Међутим, у то не можемо бити потпуно сигурни. Ова тренутна промена у Русији је можда само краткотрајна и не знамо да ли ће ствари променити на горе. Молимо се да ствари остану добре и постану још боље. Све више и више људи схвата да је давање слободе вероисповести и слободе људима најбољи начин да се једна земља развије. Они могу бити сигурни да ће јеврејска заједница дати свој допринос за бољу будућност Русије.

Превод: Милан Старчевић

Извор: http://www.oxfordchabad.org/templates/articlecco_cdo/aid/640796/jewish/Chief-Rabbi-of-Russia-Berel-Lazar.htm