Свештеник Милорад Мировић:

О нашим данима

Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја.

Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето  Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. 

Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда,  и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског  манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране?

Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка,  није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента  запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама.  Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање.

Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести.  Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња…

Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама.  Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо!

А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх.  Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи!

Извор: Епархија бачка