ЦЕТИЊСКЕ ВЛАДИКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У XVII 

„Патријарх пећски Арсеније је граматом поставио првог митрополита из породице Петровића, Данила I ,кога је хиротонисао у Сечују на територији данашње Мађарске.  Од тога тренутка 1700. године до данас, Цетињска митрополија је под духовном јурисдикцијом и у органском саставу Српске православне цркве- Пећске патријаршије, у континуитету ван фанариотске јурисдикције Васељенског патријаха...“.

Ко добро не познаје нашу црквену историју, могао би да помисли да пре 1700. године цетињске владике нису биле у органском јединству, односно део Српске цркве (Пећке патријаршије); можда чак и то да је, неким несрећним случајем, у 17. веку цетињско владичанство спадало под Васељенску патријаршију. А није тако – то је српско владичанство било! Па Пећка патријаршија је била обновљена баш зато да се поново васпостави духовно јединство српског народа на читавом његовом етничком простору.

Да не би било сумњи, навешћу три документа који нису српског извора, два су ватиканске а један млетачке провинијенције, који осликавају да је цетињска епархија (митрополија) у току читавог 17. века, као и данас, српска била:

1)                Хрватски академик Шиме Љубић објавио је 1880. у 12. књизи „Старина“ тадашње Југославенске (сада: Хрватска) академије знаности и умјетности извештај властелина которског Марина Болице господству Млетачком, из 1614. године. Болица извештава да на Цетињу има мали али врло леп манастир калуђера реда Св. Василија српске вере или обреда и закона, који је саградио Иван Црнојевић. У том манастиру столује епископ са 25 калуђера и 40 других клирика и искушеника и ђака; тај владика као митрополит управља свим Црногорцима у духовним стварима а једино признаје патријарха пећкога за старешину и поглавара црквенога.

2)                  Крајем 1644. или у првој половини 1645. католички мисионар Франческо де Леонардис упутио је извештај Конгрегацији за пропаганду вере у Риму, о Пећкој патријаршији. Међу 42 епархије Српске цркве, Ф. де Леонардис је набројао и Зетску, Морачку и Црногорску (Цетињску). Овај документ је у Ватиканском архиву пронашао а објавио у САНУ у Београду 1986. год. Марко Јачов („Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. I.«, стр. 653).

3)                21. октобра 1688. которски бискуп Марин Драго извештава Римску курију да му је цетињски епископ Висарион донео писмо патријарха Арсенија Чарнојевића, са молбом да га достави папи. Висарион се назива „владика Цетиња Црне Горе српског обреда“ (»Vissarione Vescovo di Cetigne nel Monte Nero di rito Serviano«). Oвaj ватикански документ oбjaвио је Марко Јачов у књизи „Списи тајног Ватиканског архива XVI – XVIII век“ (САНУ, Београд, 1983, стр. 152-153).

Могло би се, у погледу припадности цетињског владичанства (митрополије), цитирати и друге документе из XVII века, али није потребно, јасно је - нaшe било, јесте и остаће!