Историјске прилике су у основи сукоба који се појачавају на црногорском приморју, а које леже у чињеници да тај део србског народа није припадао никада Књажевини/ Краљевини Црној Гори, а након Версајских мировних споразума, тај географски простор је припао Краљевини Србији, која га је унела као сопствену територију освојену од Аустроугарске у државни простор Краљевине Југославије.

У 2020. години када Српска православна црква слави Стогодишњицу уједињења, потребно је цењене читаоце подсетити на неке историјске чињенице  из новије историје Цркве.

На том делу Јадранске обале и у њеном непосредном залеђу, вековима Српска православна црква поседује знатну имовину, којом је све до 1931. године, управљала славна Бококоторско-Дубровачка и Спичка епархија са седиштем у Котору.

Тек 1931. године, у Краљевини Југославији, долази до унутрашње реорганизације СПЦ, укидања те славне епархије и успостављања јурисдикције садашњих епархија над тим областима.  Из овог проистиче, да је Венецијанска комисија и власти Црне Горе, предлажући и усвајајући садашњи спорни Закон о вјероисповестима, погрешно сматрале да су те области и та црквена имовина 1918. године били у саставу Краљевине Црне Горе, те да неће бити проблема када се у управном поступку конфискују и отму СПЦ. Црквена имовина не само да се није налазила на територији црногорске државе, која узгред речено 1918. године није ни постојала, већ се налазила на територији Аустроугарске и те године је прешла, након успешних војних операција Војводе Мишића током 1918. године у руке Краљевине Србије.

Да подсетимо, Бококоторско Дубровачка и Спичка   епархија Српске православне цркве, је постојала између 1870. и 1931. године са средиштем у Котору, обухватала је Боку Которску, Паштровиће (област Будве и Петровца) и стару дубровачку област.

До пред крај 18. века, с малим изузецима, Бока је потпадала под стару епископију, каснију Митрополију Зетску, чија је резиденција у прво време била на Превлаци код Котора, касније око Скадарског језера, и најзад на Цетињу.

Кад је Пожунским миром (1806)  Далмација дошла под француску власт, основао је Наполеон посебно Српско-православно владичанство за Далмацију, а 1810. године и посебно „велико викарство“ за Боку. Први Викарни архијереј био је архимандрит Герасим Зелић. Тако је остало и касније, кад је  Далмација с Боком дошла под аустријску власт (1814). Прву идеју, да се оснује засебно Бококоторско владичанство, дао је књижевник Стјепан Митров Љубиша, који је, као посланик на Царевинском већу у Бечу, највише и утицао, да је цар Франц Јозеф I, после сламања Бокељског устанка 1869. године, одобрио да се оснује самостална Бококоторска епископија, што је учињено 6. новембра 1870. године.

Након именовања угледног архимандрита Герасима Петрановића за првог епископа нове епархије, које је извршено 25. фебруара 1871. године, појавио се проблем око његове хиротоније, будући да је Карловачки митрополитски трон у то време био упражњен. Ово питање се развлачило пуне три године, а у међувремену су власти припремале стварање потпуно нове митрополије. Царском одлуком од 30. марта 1874. године, Бококоторска епархија је заједно са Далматинском епархијом спојена са  новоустановљеном Буковинско-далматинском митрополијом са средиштем у Черновцима. Самом Буковином управљао је митрополит, док су обе српске епархије у Далмацији биле у надлежности својих епископа. Тек након тога, Герасим Петрановић је 9. маја 1874. године хиротонисан за епископа од стране буковинског митрополита, а потом је 26. маја свечано устоличен у Котору. Епархијом је управљао веома успешно, све до смрти 1906. године.

Према подацима из 1927. године епархија је имала 4 протопрезвитерата (которски, рисански, херцегновски и будвански) са 49 парохија, 215 цркава, 37 свештеника и 26.448 душа.

Буковином је управљао митрополит из Черновца, док су епархије у Далмацији биле у надлежности епископа. Највиши црквени орган је био свети синод који се састајао само у ванредним околностима. Због географске удаљености епархија од митрополијског седишта синод није заседао у Черновцима већ у Храму Свете Тројице у Бечу. Свештенство се школовало на богословном факултету черновичког универзитета и задарској богословији. Црква је окупљала 535.042 верника и бројала око 330 свештеника у Буковини (1906); у Далматинској епархији 89.951 верника, 77 свештеника, 54 парохије и 3 манастира (1910); а у Бококоторској 31.275 верника, 64 свештеника, 44 парохије и 8 манастира.

Након слома Аустроугарске у Првом светском рату, митрополит Владимир Репта је допустио да се далматинске епархије врате Карловачкој митрополији 1919. године, које су потом ушле у обновљену Српску цркву.  То је био канонски исправан поступак пошто је Мајка Црква Буковинске епархије била Карловачка Митрополија са којом је одржавана стална духовна и канонска веза.

Готово од самог оснивања Дубровника и на његовој територији, која се ширила задобијањем поседа околних српских владара, бораве и живе у том граду или у њега долазе и ту остају Срби источне хришћанске цркве, из врло угледних породица Србије, Босне, Херцеговине а већина из скромних друштвених редова. 

Крајем осамнаестог века, 1790. године, православна српска заједница, углавном насељена на дубровачким Пилама, регистровала се, на основу закона о братовштинама, као црквена општина. Ова црквена општина је упоредо са чином озваничења адаптирала кућу на Посату у цркву у којој су монаси са Требиња и из Херцеговине, повремено, о празницима, одржавали црквене обреде

Са доласком Наполеонових трупа, падом Дубровника и оснивањем Илирске провинције, ово стање је и глобалније уређено. Французи су својим законима легализовали постојање православне црквене општине у Дубровнику и она је била, заједно са осталим далматинским и бококоторским у саставу Далматинске епархије а под јаким утицајем митрополита у Сремским Карловцима, којима је епископија била потчињена. 

Идеја о формирању самосталне бококоторске епархије датира самим оснивањем Далматинске епископије, односно издвајањем ове области из јурисдикције Цетињске митрополије, које је спровео француски генерал Мармон по Наполеоновој заповести 1808. Она је актуализирана спорним политичким потезима епископа Кнежевића, који су међу црквеним општинама изазивале револт и неразумевање. У тај својеврсан разлаз активно се укључио и Стефан Митров Љубиша, који је у свему видео и угрожавање своје врло активне политичке улоге у Далматинском парламенту, током избора 1864. и 1866, а намеравао је да оствари и своје замисли у погледу именовања новог епископа . Љубиша је, у сарадњи са бококоторским општинама, 1866. кренуо у енергичну акцију за оснивање самосталне епархије. Он је 10. јуна 1867. саставио молбу цару за успостављање новог владичанства, коју су потписали свештеници свих црквених општина. Которска општина је о овоме обавестила патријарха Самуила Маширевића у Сремске Карловце телеграмом од 5. фебруара 1868. 

Которани у својој редовној преписци писмом од 8. априла 1868. обавештавају о томе Дубровчане. Овој поруци је приложено и патријархово писмо од 16. марта 1868. којим он подржава оснивање самосталне епископије. Такође се каже да се општества Которско, Херцегновско, Будванско и Рисанско, и надаље и додатно залажу, преко Стефана Митрова Љубише, да се оснује самостална епархија .

Пристанак Дубровчана је укључен  у основни документ, такозвани меморандум, којим се огласио Одбор скупштина одржан о Ивандану 1869. у Котору а којим се тражи успостављање самосталног владичанства. Сматра се да је аутор меморандума такође Стефан Митров Љубиша. 

Црквено туторство у Котору је обавештено 20. септембра 1869. да је цар овластио министра вера да изврши припреме за оснивање посебног епископата за Котор и Дубровник. Овај посао на одређено време је одложио бокељски устанак. Међутим, цар је, по свему судећи, уз одобравање захтева устаника у обзир узео и молбу за оснивање епископије. 

Епископија бококоторска и дубровачка утемељена је почетком новембра 1870. године, са седиштем епископа при цркви св. Николе у Котору. Од 1878. овој епископији придодат је и предео Спич, који је до тада био под јурисдикцијом Цариградске патријаршије . 

По смрти патријарха Маширевића, администратор, будимски епископ Арсеније Стојковић, преузео је бригу око формирања нове епископије. Он је од владике Кнежевића затражио да предложи кандидате за новог епископа, уз консултације са тадашњим далматинским намесником Гаврилом Родићем, али и са Стефаном Митровим Љубишом . За епископа новоосноване Бококоторско-дубровачке епархије наименован је почетком марта 1871. архимандрит, конзисторијални саветник, професор Задарске богословије Герасим Петрановић. Спич је област уз обалу јужног Јадрана, од Чања на северозападу до полуострва Ратац,  на југоистоку, те је и та област потпала под јурисдикцију новоосноване епархије.Подручје Спича у претурско време, досезало је до Ластве (Петровац на мору), што се може утврдити на основу поседа који је краљ Милутин повељом из 1306/7. године даровао ратачком манастиру.

Царским указом од 23. јануара 1873. новооснована Бококоторска и дубровачка и Далматинска епархија издвојене су из Карловачке митрополије и прикључене новој Буковинској митрополији са седиштем у Черновици.

Епископ Герасим је посвећен у Бечу, 21. маја 1874, од буковинског митрополита Теофила Бенделе, у присуству далматинског епископа Кнежевића. 

Епископ Герасим Петрановић (1874-1906.) је у историји запамћен као вредан и ревностан архипастир, човек учен и родољубив. Основао је конзисторију, издавао шематизам а бавио се и књижевним и научним радом .

У литератури се може срести став да је Дубровник придодат новооснованој епископији због повећања бројности и територије. Међутим, сасвим је очигледно да су дубровачки православци, угледни црквени тутори и њихова општина, врло активно учествовали и подржавали настојање за оснивањем епископије. Стога је сасвим исправан закључак Нићифора Дучића, иначе честог коресподента ове општине и њеног вредног заступника у Београду у време подизања саборног храма, у његовој историји Српске православне цркве да је установом самосталне Бококоторске и дубровачке епархије задовољен српски православни народ у Боки и у Дубровнику . 

Драгоцени допринос и неизмерну улогу у тим дешавањима је одиграо чувени србски политичар и књижевник Стефан Митров Љубиша. Великан србског рода, самоук као и Вук Караџић и Петар Петровић Његош, полиглота , врхунски књижевник, а надсве велики Православац и заштитник Српске православне цркве у Далмацији, године 1860. Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу.

Постаје члан далматинске депутације 1861.године , која је водила преговоре при банској конференцији у Загребу. Од 1861. до 1876. године био је посланик на далматинском сабору и царском већу у Бечу. 1870. постаје председник далматинског сабора 1870. године,  у ком својству је остао до 1878. године када су га са места председника оборили лични противници, подупрти клерикалном фракцијом тадашње Народне странке, на чијем је челу био политичар Дон Мијо Павлиновић. Између 1870. и 1878. године Љубиша је провео у Задру, као председник Далматинског сабора.  Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан већа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке. У исто време трудио се да код својих саплеменика и у читавом крају развије разумевање за једну ширу националну заједницу и помогне борбу против туђинштине, а његов велики допринос је подршка коју је пружао формирању Епархије.  Смрт га је (23. новембра 1878) затекла у Бечу, одакле је 1885. године пренесен у завичај.

Након Првог светског рата, пришло се пословима око уједињења обласних србских црквених области и обнове Пећке Патријаршије.

Конференција је сазвана 11. маја 1919. године у Београду и на њој је констатовано духовно, морално и административно јединство свих црквених области. На тој конференцији изабран је привремени одбор епископа, под именом „Средишни архијерејски сабор уједињене српске цркве“, са седиштем у Београду. Да би рад овога сабора имао званичан карактер Краљ је санкционисао „Уредбу о устројству Архијерејског сабора“ (од 28. августа 1919. године) од 12 чланова.

Овај сабор прво је отпочео преговоре са буковинским митрополитом због Задарске и Боко-которске епархије. Отпусна грамата следовала је 9/22 новембра 1919. године  чиме је славна Бококоторско Дубровачка и Спичка епархија се коначно вратила у окриље своје Светосавске Српске православне цркве.

Надајмо се да ће Господ дати довољно мудрости и памети садашњим властима црногорским, да увиде сву погубност кривотворења историје  србског народа, пошто то добра донети неће. Црквена имовина је приватна имовина, црква је одвојена од световне државе, слобода вероисповести спада у основна , природна људска права , као и осећање припадности одређеном народу и одређеној цркви. Конфискација имовине, стварање партијске цркве, затирање србског језика и ћириличног писма, новоидентитетска питања, све је то   испуњавање одредби фашистичког  Устава Црне Горе из 1941. године, тога је свестан не само слободарски народ Црне Горе већ и антифашистичке силе победнице из Другог светског рата.

Духовно јединство Српске православне цркве и њено унутрашње устројство је обновљено  пре тачно 100 година, у септембру се очекује прослава Стогодишњице уједињења , оно је гарантовано Версајским мировним споразумима, посебно од стране Сједињених држава и Британске империје. Српска православна црква је ту чињеницу уважавала , респектовала, поштовала  и очекује , ако треба и међународну заштиту од насртаја безбожника на њено устројство, јерархију и имовину  .

Стеван Зивлак