Константин Шемљук

Последњих недеља пажња целог света била је усмерена на догађаје у Сједињеним Државама, где се настављају протести великих размера. За многе становнике наше планете скраћеница „САД“ повезана је са слободом говора, демократијом и либералним вредностима. Међутим, почев од 25. маја 2020. године, када је током хапшења умро афроамериканац Џорџ Флојд, све што видимо у САД нема никакве везе са демократским вредностима, па чак ни са цивилизацијом. Током протеклих неколико недеља у земљи је убијено 89 полицајаца, центри многих градова готово су у потпуности уништени, хиљаде продавница је опљачкано и спаљено, а многи недужни људи пате од терора уличних гангстера. Невероватни размах бандитизма и изненадни преображај огромног броја, до јуче, цивилизованих грађана у дивљаке, представља велико изненађење. Масовни протести, које светски медији називају „мирним“, запљуснуле су не само готово све америчке државе, већ и многе европске.

Џорџ Флојд, раније осуђиван за поседовање и дистрибуцију дроге, човек који је имао неколико пресуда и робијао неко време у америчким затворима, сахрањен је на начин на који то ни најистакнутији научници, филантропи и државници нису. Позлаћени ковчег над којим ридају градоначелник Минеаполиса и супруга убијеног криминалца, коју, узгред речено, није видио последњих шест година и коју је оставио с тромесечним дететом. Скупљено је 13 милиона долара за породицу покојника, стотине хиљада људи на сахрани оплакују покојника, а на хиљаде представника беле расе, клечећи пред афроамериканцима моле за „опроштај“ – све ове слике су у кратком временском периоду захваљујући медијима обишле планету и стигле до скоро сваког ока. Од недавно је познато и да је Универзитет у Масачусетсу основао стипендију која је названа по имену Џорџа Флојда. Самог Флојда представљају са ореолом и анђеоским крилима, што јасно наговештава да га сматрају светим.

Уз све то, нико се не сећа да је овај мушкарац током последње оружане пљачке једном руком за грло држао трудницу, а другом јој је у стомак поставио цев пиштоља, захтевајући новац. Зато мисао да је све ово апсурдно не може, а да пажљивог посматрача не натера да се запита – зашто се све ово ради и шта све ово значи?

Црнци су потлачени?

Једна од упечатљивих особености тренутне „Црне обојене револуције“ у Сједињеним Државама је масивно клечање белаца пред црнцима. Пример за ово клечање дао је главни ривал Доналда Траумпа на предстојећим председничким изборима – Џо Бајден. Године 2020, 9. јуна већина представника његове странке, као и он сам клекнуо је пред афроамериканцима.

Тешко је оспоравати чињеницу да се црначко становништво у САД стотинама година користило као робовска радна снага. Међутим, да ли се то још увек догађа?

Према статистикама које је објавио «Вашингтон Пост», 2019. године, у Сједињеним Државама полиција је убила 1003 криминалаца. Од тога  249 црнаца и 405 белих, односно скоро двоструко више! Дакле, чак и чињенице које леже на површини указују на то да нема разлога за такве велике немире.

То може значити да масовни протести у Сједињеним Државама имају нешто другачије циљеве од оних које су објавили њихови организатори. Са становишта политике, све је јасно – избори. Али, уз то, демонстранти траже одређене преференције према себи. Не, не ради се о правима и расној једнакости, већ о обичним пљачкама и жељи да се избегне одговорност за своје поступке. И у вом циљу делује одређена технологија.

„Пљачка опљачканог“, или идеологија „колективне кривице“

Сада су у САД пљачке, насиље и безакоње уздигнути у ранг потпуно „нормалних“ ствари, а са усана оних који манипулишу јавним мњењем стижу оправдања оваког понашања. Тако је америчка новинарка Вики Остервајл написала још 2014. године о погромима у Фергусону: „Кад обојени опљачкају продавницу, они узимају мали део онога што је у њима историјски украдено… Узимају што им је сувишно… Експропришу то што би иначе купили – на пример, алкохол, но, то још увек представља само средство којим нереди помажу друштву, пружајући људима могућност да реше неке од својих горућих проблема и створе простор за слободну репродукцију свог живота, уместо да то раде кроз најамни рад.“ (The New Inquiry. In Defense of Looting.  21. август 2014.).

Односно, бели грађани су уверени да су криви за неправде својих предака у односу на црно становништво, и због тога су дужни да то некако надокнаде. Руски мислилац Борис Јакеменко о томе пише овако: «Предајте себе у руке победника, капитулирајте под било којим условима, спремни да се покајете чак и за оно што нисте починили. Након тога, немогуће је изједначити шансе – ово клечање заувек ће бити знак потпуног губитка достојанства услед глобалног пораза побеђених и покренуће епоху изокренутог расизма.»

Идеологија „колективне кривице“ у историји

Ова идеологија уопште није нова. Његова главна порука је приморати оне који нису починили ниједан злочин да верују у своју кривицу и на тај начин стекну морално право да чине насиље против њих. Идеолози Црне обојене револуције оптужујући бело становништво за грехе својих очева или намећући им комплекс колективне кривице, желе да оправдају сопствене пљачке и злочине, представљајући их као „враћање историјске правде“.

И овде је потребно поновити да та идеологија није нова, а нацисти су уз њену помоћ оправдали погроме Јевреја у Лавову, Бечу и Кракову, а послужила је и да се оправдају постојања концентрационих логора. Користећи исту идеологију, бољшевици су оправдали уништење руске елите и земљопоседника у периоду после Револуције 1917. године. У исто време, може се приметити да идеја „колективне кривице“ делује без престанка без обзира на време и место. На пример, могли смо посматрати слична дела моралног бичевања и понижавања током периода Евромајдана (Украјинска обојена револуција 2014. године – прим. прев), када су претучени полицајци вођени дуж Хрешћатика, постављали их на колена и присиљавали да се јавно кају.

Хришћанско покајање и револуционарно „покајање“

Природно је да овакви акти „покајања“, без обзира на сву спољашњу сличност, немају никакве везе са хришћанством. Прво, истинско покајање не претпоставља насиље. Само значење речи „покајање“ (на грчком – „метанија“) говори о промени мишљења. Принудити човека да промени поглед на свет присиљавајући га да клекне – то га само може понизити. Покајање је израз слободе, то је унутрашња жеља да постанете бољи, да се одрекнете грехова из прошлости и промените свој живот. Али главна ствар је да је покајање потрага за Богом. Стога се треба пре свега покајати пред Богом.

То значи да можемо тражити опроштај од друге особе, само ако смо га претходно тражили од Господа. У супротном, чин покајања претвориће се у размену емоција, неспособних да утиче на унутрашњи, духовни живот. На пример, пијани муж може у сваком тренутку тражити опроштај од своје жене и деце и наставити да пије и опија се. Само после тога када затражи од Бога опроштај, обраћајући се Њему, он може рачунати на промену себе и промену свог живота (успут, на древнојеврејском, израз „покајање“ дословно значи „промена ума“).

У том смислу, сав овај савремени амерички циркус нема никакве везе са истинским покајањем. Јер, у супротном, ако се ради о стварном покајању (жељи да се нешто промени у животу страдалне црначке популације), модерно цивилизовано друштво сетило би се не толико „угњетених“ црних криминалаца у САД, већ и гладовања деце у Африци, који умиру десетинама хиљада. Они су такође црни и њихови животи би такође требало да буду „важни“, зар не?

Поред тога, да подсетимо, покајање у хришћанству не предвиђа „колективну кривицу“ или одговорност деце за грехе њихових очева.

Код пророка Језикиља читамо: „И стигла ми је реч Господња: зашто користите ову пословицу у земљи Израеловој, рекавши: «Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби? Тако ја био жив, говори Господ, нећете више говорити те приче у Израиљу. … Која душа згреши она ће умрети, син неће носити безакоње очево нити ће отац носити безакоње синовљево; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова.» (Јез. 18: 1–3, 20).

Пророк Јеремија понавља: “Ево иду дани, говори Господ, кад ћу засејати дом Израиљев и дом Јудин семеном човечијим и семеном од стоке. И као што сам пазио на њих да их истребљујем и разваљујем, и кварим и затирем и мучим, тако ћу пазити на њих да их сазидам и посадим, говори Господ. У те дане неће се више говорити: Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби. Него ће сваки за своје грехе погинути; ко год једе кисело грожђе, томе ће зуби трнути.“ (Јер. 31, 27-30).

А у Другој књизи Мојсија се каже: „Очеве не треба кажњавати смрћу за своју децу и деца не треба кажњавати смрћу за своје очеве; свако мора бити кажњен смрћу због његовог злочина “(2. Мојсијева 24: 16). Поред тога, у Четвртој глави о Царевима, имао причу о цару Јудеје, Амасији, који је убио своје непријатеље, али није повредио њихову децу.

Као што видимо, Свето писмо јасно говори о личној одговорности сваке особе за своје грехе. Појам „колективне кривице“ и „колективне одговорности“ је стран хришћанству и говори само о жељи да се манипулише људима, али не и о жељи да се они промене на боље.

Покајање не може бити „испред пендрека“ или једноставно зато што „сви то раде“. Покајање је увек повезано са тежњом ка Богу, са слободном вољом и са жељом да промените свој живот и одвратите се од својих злих дела.

Прање ногу и хришћанска понизност

Клечање и „колективно покајање“ нису једини квазирелигиозни атрибути онога што се дешава у модерној Америци. Поред њих, недавно су придодали и прање ногу црним грађанима земље.

Група полицајаца у америчкој држави Северна Каролина опрала је ноге пасторима (протестантским свештеницима – прим. прев.) црне боје коже, клечећи испред њих. Видео о томе је објављен на каналу „ABC11“ показује да на клупи седе два афроамериканца – мушкарац и жена. Човек чита молитву, а затим полицајци перу ноге црним Американцима. Чини се да би та акција требало да  код нас изазове сажаљење или неку врсту осећаја попут њега. Али, у ствари, поступак изазива само збуњеност. Шта су полицајци желели да кажу својим делом? Да су они скромни представници власти и служе онима са црном кожом? Али шта ћемо са „латиноамериканцима“, представницима азијског континента или староседилачких народи исте те Америке? Зашто и њима не оперу ноге?

Јасно је да чин прања ногу коришћен у овом случају има узор у Библији. Из Јеванђеља знамо да је Христос, пре завршетка тајне вечере, опрао ноге својим ученицима. Према мишљењу светих отаца, овај Христов чин има неколико значења.

Свети Јован Златоусти види у њему увод у целу историју, у којој је на најсвечанији начин испољена љубав Исуса Христа према „Својим следбеницима у свету“. Такође, оправши ноге својим ученицима, Господ је показао истински пример понизности, који се састоји у жељи да се служи своме ближњем, без обзира на његов положај у друштву. Преко овог поступка, Христос је откривен као Онај који се „понизио у лику роба“, и Који се „смирио, покоравајући се чак и смрти и крсту“ (Фил 2,7-8). Тако је прање ногу указивало на спасоносно и прочишћавајуће значење распећа, а истовремено на неопходност прочишћавања духовног живота самих апостола, без кога они не би могли постати судионици спасоносног подвига.

Стога са сигурношћу можемо рећи да постоји огромна разлика између Христовог дела и дела оних који указују на прање ногу одређеним групама становништва.

Расправљајући о овој теми, не можемо а не присетити се праксе прања ногу муслиманским мигрантима, што већ неколико година спроводио „намесник Бога на земљи“ папа Франциско. За већину хришћана ово деловање папе остало је мистерија. Ако то ради због смирења, зашто онда под светлима камере? Ако из љубави, зашто не знамо за помоћ тим људима? Ако папа симболично указује на потребу да се мигранти придруже Христовом спасоносном подвигу, зашто онда то чини са муслиманима?

 Изгледа да је природа прања ногу папе и белих полицајаца током Црне обојене револуције истог смисла. И тешко да је то слично са хришћанском понизности, која једноставно не може бити демонстративна, тако да ово можемо определити као пројављивање политичке технологије.

Жалосно је што се у таквим технологијама користи религиозна тема. Жалосно је што сваки пут постоје људи који све ове псеудо-религиозне манипулације доживљавају као вредност. Уосталом, на крају крајева, јасно је да ништа добро не произилази из оваквих манипулација.

Особа која користи религију за постизање својих меркантилних циљева, дефинитивно се неће зауставити ни пред чим. Преступивши преко светиње, јер у светим стварима  виде само оружје и средства за манипулацију, таква особа са мирном савешћу ће кршити не само небеске, већ и земаљске законе. Тада ће злочинци бити уздигнути у ред светаца, а грехови ће се сматрати врлином.

У овом случају можемо само пажљиво посматрати све процесе који се одвијају, тако да, према апостолу Јовану Богослову, морамо разликовати духове овог света од Духа Божјега: «Љубазни! Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свет.» (1. Јов. 4: 1). Уосталом, ако смо сувише лаковерни и прихватамо лажи и неистине модерних лицемера, не само да губимо способност да трезвено размишљамо, већ и падамо у мреже лукавога, од кога нека нас Господ избави!

Извор: "Савез православних новинара" Русије

Преузето са: "Балканска геополитика"