header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Стеван Станковић: Крај турбо-православља
Стеван Станковић: Крај турбо-православља Штампај Е-пошта
среда, 01 јул 2020

 "Док се још говори: Данас,
ако глас његов чујете,
немојте да буду тврдокорна срца ваша,
као приликом огорчења."

Јевр. 3:15

ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД ЦРКВЕ?

         Поводом вашег прогласа на "Ставу уредништва о коронаверцима" који смо жељно чекали, поготово после најаве, само пар речи.


Био је последњи час, крајње време, да се дође с овиме. Јесте ли свесни да сте вероватно једини с овом темом у помесној цркви? Не као темом за писање, него стратешким питањем стајања у Цркви. Шта је остало од Цркве?

Кажем вероватно, јер од почетка корона-репресија и део наше званичне цркве функционише на полу-катакомбални начин. Нису сви пали. Нису сви замандалили врата. Не можемо ни претендовати да све знамо, јер онима који су задржали службу није безбедно излазити у јавност с тиме. То и сами знате.

Честитам вам на неопходном опрезу у приступу у горњем тексту. Иако се то, у ствари, подразумева. Мени лично се од марта до маја чинило претераним, одбојним, па и бесмисленим правити неки списак осведочених "коронаверника", јер то личи на неку црну књигу. За неке коронопоклоне владике ипак знамо. А списак не може ни бити прецизан јер не знамо ко се све и како конформисао или није у својој парохији/епархији. Али зато могу две ствари: да запамтим неке челнике који су -мало је рећи- Цркву издали, боље би било: сами себе изопштили из ње. Запамтити владике, дакле, и посебно издвојене људе у Цркви, уз клир и уреднике, политичаре и сличне, који су већ на прву лопту подлегли. И оне друге - за које смо се лично уверили да су остали верни. Као прве, што да не наведемо патријарха и епископе Шарића, Мидића и Дурића (има их још - рецимо у ЦГ), да се боље разумемо на когасе односи. Од оних на другој страни нећу навести никога, због рањивости њиховог положаја, а и ви сигурно боље познајете терен од мене. Код ових првих ме више неће видети, чак ни у нужди. Код ових других ћу гледати како знам и могу да будем на служби. Код оних између, за које не знам довољно, настојаћу да се распитам кад ме пут нанесе у њихов атар, али у начелу да их благо избегавам. Било је такво време, да се понеки, али не сваки исповедни глас далеко чуо.

Помињете наше "старце". На кога се то односи? Вероватно на о.Јоила, а на кога још? Отац Василије из Преображења? Један други "старац", којег многи таквим сматрају, није се баш показао. Притисак је био (а биће га још, сигурно) велики, и различити људи су у различитој мери пали. Следећи вирус кад пусте биће сигурно опаснији, па ћемо и ми можда пасти.

Да ово не звучи као неки мој пуки морализам: и сам сам осетио хиљаде ножева ове напасти, и падао у њима. 'Хроничара' »у годинама« нападају све могуће закамуфлиране психосоматске бољке, па од њих и страхови, сумње, тескобе, стрепње, униније. Искушења су велика. Као нека невидљива мрежа бачена на човека. Нападач је у свом блиц-кригу нагло напредовао, али није дошао до краја.

Одмах после 15. марта било је јасно да је напад прекинуо нашу јалову наду о продуженом комфору хришћана у доба постепене декаденције. Без основа оптимисти, пројектовали смо долазећи тоталитаризам на неко будуће доба. "Остављали" га нашој деци и унуцима. А онда нас је преко ноћи изненадила исповедна ситуација пар екселанс. Будућност је наступила у предваскршњем мраку. Негде "у малом мозгу" знао си: Црква почива на жртви мученика онако, као што је сав наш модерни идентитет у Видовдану. И не знаш када ће то бити затражено и од тебе. Сувише смо добро, лако и јевтино проживели свој век, ми који смо рођени после 1941. године. А од дана ступања у Цркву, православље нам је дато на длану - или боље рећи у кашичици (из путира) - у свој својој пуноћи, коју генерације пре нас скоро да нису могле ни да замисле. Имали смо патријарха чије се иконе већ живопишу и држе у храмовима. Добили смо читаве библиотеке духовне литературе. Житија и списи стараца и из прошлих и садашњих времена, са места као што су Аљаска, Сибир или Јапан, постали су нам доступни, често и у преводу. Распоред служби се умножавао. Као и свештенство, сабори, славе, академије, златне куполе и крстови, мозаици, мали и велики храмови, специјализоване продавнице, баште и шедрвани, издаваштво, озвучења, камере на иконостасима и у олтарима, снимања, концерти, предавања, међународне посете и размене, иконостаси и фрескописи, парохијски домови и епархијски дворови, богословије, манастири, конаци, братства и сестринства, радио и ТВ-станице, иконописачке и рестаураторске радионице, летовања и логоровања, број крштених и причешћених...

Само је Крст остао као пре. Усамљен, а на њему Господ и мученици. Сви смо, негде дубоко у себи, знали да је ту негде и оштра граница: између пријатности и страдања, комфора и бола, површности и дубине, интелектуалног и делатног, академског и стварног. Између готовости на (туђу) жртву, и наше жртве. Између нас и њих.

Тог 15. марта постало је очигледно да се, већ толико пута постављано другима, питање одједном створило и пред нама: исповедити или не. Трећег скоро да и није било. Већина је покушала да се провуче негде између, али се то показало немогућим. Изговор да исповедна ситуација није препозната, не важи. Писмо је ту већ вековима.

И после толико читања и проповеди, уверавања и заклињања, возгласа и причешћа, поновили смо бег ученика од Крста на Велики Петак. Свако од нас завукао се у неку своју "само-изолацију", и оправдао то одлуком неког изнад себе. Једноме је прота затарабио цркву; овоме је владика заповедио да не служи; владики патријарх; патријарху прецедник; прецеднику њему надређени председник/премијер јаче земље; а овима пак свима неко изнад њих. А тај на врху? Испоставља се, невидљивив! Па чије је својство да буде невидљив, влада страхом и корисношћу, представља се као пријатељ, заступник је нашег достојанства и здравља, не мења се вековима, има власт над овим светом који у злу лежи, па и над нама крштенима кад год смо у зорту или спашавамо привремено и споредно?

Сувише је било тога лепог и угодног, превише дивота и красота. Сви смо, почевши негде од 2012-2015, осетили одређену осеку духовног живота, гледано по ширини наше помесне цркве. После само неколико година духовног обамирања, дошло је и време потврде или одрицања. Време нашег исповедништва. Не прете нам сада одсецањем главе и делова тела, спаљивањем и кувањем, дављењем и вешањем; неће нас разапињати на крст или набијати на колац. За нас раслабљене, за модерног човека, предвиђена су нова, суптилнија мучења: наговештаји, остварене и неостварене претње, свеопшта контрола и праћење, забрана и ограничења кретања и окупљања, драконске новчане казне, одузимање деце, јавно жигосање и изопштење из заједнице, хапшења и ислеђивања, отказивање средстава за живот и лечења, насилни карантин, сајмови, павиљони и болничке собе као затворске ћелије, дављење интубацијом и респираторима, насилно убризгавање непознатих лекова и вакцина, технотронско зрачење, перманентно испирање мозга, медијска хајка, психоза и паника, стигма и хипноза.

Мало ли је?

Може се, заиста, много изгубити. Али, шта се може добити? Подсетимо се.

 Криза је прилика за оздрављење. За нас је ова репресија прилика да се разголите сви номинални, формални, фолклорни, претворни, пара-хришћани. „Корона“ је крај турбо-православља. Ако сада пропустимо прилику да се одвојимо од њих, па допустимо повратак на »нормалу«, у којој ће нам осведочени неверници певати стару песму за нове паре, то ће онда бити још већи пораз. Ја не знам како то урадити. Чак и лично, не умем прецизно да се поставим, осим на начин који сам горе навео. Али, нови напади следе, па ће се опет видети. Биће нових прилика. Вероватно ускоро.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 јул 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 63 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Радованче Селић: „Задруга“ против „Борбе за веру“

 


 
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.