МОЖЕ ЛИ ПОГЛЕД У ПРОШЛОСТ ОПРАВДАТИ САДАШЊОСТ?

Пре него што проговоримо о величанственом Божијем храму Свете Софије, треба да проговоримо о цару Јустинијану Првом, чија је била идеја и који је био градитељ Свете Софије.

  Јустинијан Први (527-565), сељачки син са балканске унутрашњости, био је најобразованији човек свога века и постао оличење римске универзалне идеје. Цела Италија, највећи део северне Африке, један део Шпаније и сва средоземна острва ослобођени су варварске власти а Средоземно Море је поново постало римско језеро, окружено римским земљама. У његово време настаје надирање Словена који су преплавили цело Балканско Полуострво до Јадрана, до Јегејског Мора и до Коринтског Залива.

  Поред процвата византијске књижевности и архитектуре, највеће дело његовог доба било је кодификација римског права. Римско право, сређено напорима византијских правника, јасно и прецизно регулише целокупни јавни и приватни живот, живот друштва као и појединаца и његове породице, међусобне односе грађана, њиховне пословне и имовинске везе.  Догматска искључивост, својствена хришћанству, лишава оне који не припадају званичној вери, сваке правне заштите.  Карактеристична црта његовог законодавства јесте истицање царског апсолутизма. Он је последњи римски император на византијском престолу.  Уједно је био хришћански владар убеђен у божанско порекло своје власти! Победа хришћанске вере  била му је исто тако света мисија као и успостављање римске доминације. Године 529. затворио је Академију у Атини, центар паганског  неоплатонизма.

  Хришћанска црква нашла је у личности Јустинијана не само ревносног браниоца, већ и свог господара.  Решавао је о верским и литургијским питањима, објављивао верске едикте, председавао црквеним саборима, писао теолошке трактате  и црквене песме.  Најважнији црквено-политички проблем био је источни монофизитизам ( Христос има само Божанску природу). Због тога је сазвао пети Васељенски сабор у Цариграду. У књижевности и уметности, стара култура, у хришћанском руху, доживела је јединствен процват, иза кога је ускоро дошло раздобље дужег културног опадања.  Јустинијанова владавина није означавала, као што је желео, почетак нове ере, него напротив завршетак једне велике епохе. У тој епохи рађа се изградња величанственог храма Свете Софије у Цариграду!

  На месту цркве коју је изградио Теодосије Други а која је изгорела 532. године, цар Јустинијан гради Свету Софију, која је завршена 537. године и служила као православна саборна црква и седиште Васељенског патријарха све до 1453. године ( изузев између 1204-1261) када је претворена у римокатолички храм за време Латинског царства. Од 1453. до 1931. била је претворена у џамију а онда отворена као музеј. Јула ове године, турски Државни савет поништио је одлуку Мустафе Кемала Ататурка из 1934. године којом је постала музеј, како би поново била претворена у џамију.

  Посебно позната по масовној куполи, сматра се оличењем византијске архитектуре за коју се каже да је "променила историју архитектуре". Била је највећа хришћанска црква на свету све до 1520. године, када је изграђена Севиљска катедрала. Купола је пречника 32. метра на висини од 55. метара.  Унутрашњост цркве је 70 Х 75. метара.  На изградњи цркве Свете Софије, радило је преко 10.000 радника пет година! Архитекте су били: Исидор Милетски и Антемије Тралски.

  Након пада Цариграда 1453. године, султан Мехмед Освајач претвара цркву у џамију.  Уклоњена су: звона, олтар, 15. метара висок велики сребрни иконостас, а фреске у мозаик техници уништаване или покривене малтером и накнадно исцртане муралима у духу Ислама. Током Османлијске империје,, црква је реконструисана и додата су четири минарета. Била је архитектонски узор за градњу неких џамија које представљају врхунац отоманске архитектуре.

  И поред тога, што је била под заштитом УНЕСКО-а, ништа није спречило садашњег турског председника да је претвори у џамију! Правдајући овај свиреп поступак, некакав др. Закир Наик тврди, између осталог,  да је султан Мехмед КУПИО ЦРКВУ и да турски председник полаже право да је претвори у џамију. Дотични не наводи ни ко је продао ни за коју цену нити има "тапију", којом би доказао своју тврдњу. Наравно да оваква тврдња нема никакву нити историјску нити правну основу али : "Сила Бога не моли", те је ово, за сада, свршен чин.

  Чуди ме да тај дотични Закир није стигао да проучи све фермане те није упоредио ово недело са поступком британског дипломате Томаса Елџина, који је примио од Порте Ферман 1801. године, да може слободно са Атинског Акропоља и Партенона узети све што му је воља и понети у Британију! Томас тврди да је платио султану 75. хиљада фунти. Натоварио је шест бродова (један је као "потонуо" и никад пронађен?), и пренео је у Британски Музеј у Лондону и за то добио надокнаду од 35. хиљада фунти! Било је то 1803. године.

  Бивша грча министарка културе, госпођа Мелина Меркури је свим силама, преко Међународне заједнице, покушавала да утиче на британску владу да се тај фриз са атинског Партенона и скулптуре са Акропоља врате Грчкој, али наравно, безуспешно. Лорд Бајрон, заљубљеник античке Грчке, који је учествовао у грчком устанку против Турака, тамо се разболео, преминуо и сахрањен  у Мисолонги 1824. године, Елџинову пљачку Акропоља окарактерисао је као "вандализам, илегално и неморално дело", али ко још за то мари?

  Не би ме чудило да исти Закир, у најскорије време , оправда пљачку Османлија са и из наших манастира и цркава као да је све то ПЛАЋЕНО, поготову бакарни и оловни покривачи кровова са манастирских храмова, попут Сопоћана,  јер су им требали за "џебану", а цркве остале два-три века без кровне заштите и због тога многе фреске трајно уништене! Зар већ не покушавају да присвоје наше највеће светиње на Косову и Метохије, као да Срба тамо никад није ни било!?

   Заиста, може ли поглед у прошлост оправдати садашњост?

   Прота Лазар

Извори: "Историја Византије"-   Георгије Острогорски