БЛАГОДАТ БОГУ, ПОХВАЛА ЉУДСКОСТИ

За Тихомира Поповића лек су били и питање докторке: ”Да ли ми верујете”, и изрази у очима здравствених радника када се пробудио из коме, и васкршње јаје које је свим пацијентима донела једна медицинска сестра на Клиници за пулмологију у Крагујевцу.

– Сви скафандери, маске, визири не скривају људску душу. Не могу да објасним, али осетио сам и благодат истинских молитви ближњих – каже он.

Пребродио је све тешке тренутке, од првих знакова болести до опоравка. Између тога је читавих месец дана лечења у Чачку и Крагујевцу, вишедневни боравак на респиратору, несвесно стање, буђење. И те како су вредни помена изузетна професионалност свих здравствених радника, подршка породице, помоћ рођака и пријатеља. И у тим тешким данима на видело су изашле праве људске вредности. Знали су многи да могу да и Тихомирова породица мора да буде у изолацији, а да је њему стално нешто потребно у болници. Нису презали да помогну…

– Када сам изашао из коме, осетио сам молитвену подршку свих пријатеља. Благодат истинске молитве. Богу је све могуће! Зато се и помера свака граница! Док сам био на респиратору у Крагујевцу, доктор је рекао мојој супрузи да многи не преживе… Она му је одговорила: ”Урадите шта је до вас, а Бог ће дати шта је коме припремио”. Када се све добро завршило, похвалио је њен оптимизам. Рекао је да ме то спасило – прича Тихомир.

– Нису моје заслуге, него Божије – напомиње Тања, Тихомирова супруга. Лекари су посебно истакли Тањину и смиреност њихове деце. То је и те како утицало и на њих…

ОСМЕХ У ОЧИМА

Тихомиру више и није важно како се заразио. Можда се то догодило на службеном путу на југу и истоку Србије. Више дана је имао високу температуру, осетио је губитак чула укуса и мириса, слабост. Прво је лечен у болници у Чачку.

– И о тим болничким данима би више могли да причају моји укућани. Многих догађаја нисам био свестан. Сећам се да су у Чачку и мене често премештали из собе у собу. Надао сам се да ћу се брзо вратити кући… У ствари, био сам ближи интензивној нези – каже он. Није могао да чита или ради било шта друго, што би прекратило неизбежне дане мировања. Надвладао је губитак физичке снаге.

– Тихомире, добићете анестезију, интубираћу Вас, прикључити на респиратор. Пребацићемо Вас у Крагујевац. Све ће бити у реду, Тихомире, обећавам Вам. Верујете ли ми? – питала га је докторка у Чачку. 

– Климнуо сам главом. Верујем, зашто не бих? Склопио сам очи… – 

Пробудило га је стезање у левој руци. Био је то апарат за мерење притиска. Око њега су били људи обучени у заштитан одела, покривени маскама и визирима, остали пацијенти. 

– У Крагујевцу сам! Обећање је испуњено, све је у реду. Слично обучене особе се окупљају око мог кревета, видим им осмех у очима! Примећујем и да су им на леђима исписана имена. Нисам осетио да им је било шта тешко, да их је ухватила досада или да их мрзи да раде. Иду по собама, померају заштитне завесе, шуште у оделима која им сигурно нису удобна… 

Пошто је тада још увек био на респиратору, није могао да им захвали, или каже било шта. До њега је допрло и сазнање да је пет дана био у несвесном стању. Потом се изнова показала моћ љубави, вере, наде, молитве из срца. Лекари су одлучили да га скину са респиратора. Није осетио њихову забринутост и зебњу, што му је улило додатно поверење и дало крила. После три дана, отпуштен је из респираторног центра на лечење у Клинику за пулмологију. 

ЉУБАВ, ВЕРА, НАДА

Тихомира је болест задесила пре Васкрса, тако да празнике није провео са породицом. Можда је превише смело рећи, али није мањкало људске топлине. Посебно је запамтио једну медицинску сестру која је свим пацијентима поделила васкршња јаја. Није јој било тешко да их обоји и донесе… 

Осим за пацијенте, сви лекари су показали диван однос према њиховим породицама. Свакодневно су их обавештавали о стању њихових најближих, какво год да је било.

– Зато сам и рекао да моја супруга најбоље зна, свакодневно се чула са докторима. Ја, после свега, могу само да сведочим о снази породице, здравствених радника, свих, од неге до преписивања терапије. Превасходно о јачини молитве. Божија рука је све водила да у мом лечењу раде на прави начин. Ни доктор није могао да објасни како су ми у једном тренутку плућа била у лошем стању, а крвна слика добра… Што је било до људи, само је за дивљење, од уобичајене медицинске неге до преписивања терапије, подршци мојој породици – напомиње Тихомир. 

Лечен је месец и нешто више дана. Прележао је корону у првом налету епидемије, односно пандемије. Можда је стекао имунитет на болест… Али, засигурно, као и сваки човек, јача сваку врсту отпорности сопственом и добротом других људи. 

– Тешке тренутке преживљавамо на различите начине. Сигурно је да никоме не можемо да судимо, како год се понашао. Свако од нас носи своју невољу. Није ни нама теже него другима. Али, надахну нас људскост и доброта, дају нам снагу, понекад и опомену… – кажу Тихомир и Тања.

З. Ј.

 https://www.caglas.rs/neizbrisivi-tragovi-lecenja-od-korone/