Свети Серафим Саровски

Чудесно обраћење младића

Један свештеник је имао сина Николаја, који је после уписаног факултета почео да губи веру, престао је да се моли и да посећује црквене службе. Био је дан уочи Божића.

- Коља, да ли би ишао на свеноћну службу јер је сутра велики празник, - рекла му је мајка. – Како бих ја и тата били срећни када би ти пошао у цркву.

Син је раздражено одговорио:

- Ја сам вам већ много пута рекао да тамо немам шта да радим …Шта ћу добити у тој тесноти и празнини?

- Пази Коља да те Господ не казни због тих речи.- скрушено је рекла мајка.

Те вечери се сину десило следеће: пружио је руку да би узео нешто са полице и узвикнуо је од бола. Није могао да помери руку од бола испод мишке.

Бол је постајао све већи и испод мишке је почео да расте тумор. Доктор кога су позвали ујутру је констатовао тешку болест. Рекао је да треба чекати док тумор у потпуности не сазре, да се може оперисати.

За Кољу је наступило време тешких мучења и бесаних ноћи. Медјутим Коља није заборавио да је његова болест почела после тога када му је мајка предсказала Божију казну. Он још није сасвим изгубио веру и савест му се пробудила.

Приметио је код мајке нову икону преподобног Серафима, који је тек био прослављен. Увече је упитао мајку:

- Дај ми преко ноћи икону преподобног Серафима.

Мајку је у току ноћи разбудио Кољин крик. Потрчала је у његову собу и угледала следећи призор: Коља је седео на кревету, а кревет и под испред њега је био пун гноја.

Коља је био узнемирен и говорио је са снебивањем: - Код мене је сада био преподобни Серафим и рекао је да ћу погинути уколико се не покајем и не изменим живот. Затим је преподобни додирнуо моју болну руку, и тумор је тог часа пукао. Сада је моја рука потпуно здрава.

Овај догадјај је потпуно променио Кољину душу и живот. Напустио је факултет и уписао Духовну семинарију, а потом Академију. Када ју је завршио примио је монаштво са именом Серафима и потом је постао епископ Дмитровски – један од најблагочестивијих људи нашег времена, “Богородичин старац”, како су га звали ради посебног поштовања Мајке Божије.

Кожух

Једном када сам посетио Саровску обитељ, ноћу су ми дали да се покријем кожухом који је за живота носио на себи преподобни Серафим. Целу ноћ нисам могао да заспим, јер сам чуо рајско појање. Ујутру сам рекао монаху да нисам спавао и да сам чуо необично рајско појање. Монах је рекао: “Коме год да смо давали тај кожух да се њиме покрије доживео је то исто што и ви”.

Свети Јован Крститељ

Млади јеромонах је због недовољног броја свештеника био одредјен за другог свештеника у сеоској парохији. Али у души јеромонаха није умрла привлачност ка свету и овоземаљским радостима. Наступало је искушење – жеља да има породицу.

Једном су га позвали у једно село да крсти дете једног младог брачног пара.

Дошавши у њихову кућу, он је постао сведок породичне среће. Растужило се срце младог јеромонаха и испунило зависти због среће младог пара. Његов дух се толико смутио, да он у таквом стању није смео да служи Тајну Крштења.

Под изговором да је заборавио Миро, он је одбио да крсти дете и обећао је да ће доћи поново кроз неко време или послати другог свештеника. До куће је било око три километра. У души јеромонаха је била права бура.

Помолио се Господу за помоћ у искушењу и почео горко да плаче. Гледа, а њему у сусрет иде старац у монашкој одежди, исцрпљеног строгог лица. Зауставио се и рекао:

- Како си смео да одбијеш да служиш Тајну? Не мисли да твоја душевна и мислена прљавштина могу да оскверне Свету Тајну Кршетња. Врати се брзо и одслужи Тајну …

Рекавши то, старац је постао невидљив.

Млади јеромонах је осетио да је то био сам Јован Крститељ. Поражен речима и видјењем, јеромонах се истог часа вратио да крсти дете.

У његовој души више није било ни трунке нечистих помисли, и он је са пуним страхопоштовањем одслужио Тајну Крштења.

Ово чудесно јављање Јована Крститеља и његове речи потврдјују мишљење Цркве, да недостојност свештеника никако не може да смета извршењу и великој светости свих Црквених Тајни.

Великомученик Пантелејмон

Чудесно исцељење

1920 године ме је заболела рука. На горњем делу вене се направила рана која се брзо повећавала. Отићићу код лекара, тамо ће ме превити, а следећег дана ће скинути завој – а рана је све већа и дубља. На крају је лекар рекао да нема спаса: рана ће продрети у жилу и доћиће до инфекције крви. Одбио је да ме лечи. Шта да радим? Пошла сам у капелу великомученика Пантелејмона…Монах који се тамо налазио ми је пришао и пажљиво ме упитао због чега плачем.

- Оче, боли ме рука, лекар је одбио да ме лечи и рекао да могу убрзо да умрем.

Он ме је нежно подигао, утешио, узео уље из кандила пред иконом Мајке Божије “Брзопомоћница” и великомученика Пантелејмона, дао ми је да попијем са кашичице и ставио ми је уље и на болно место испод завоја. И дао ми једну флашицу уља да понесем са собом.

Ујутру сам скинула завој – и о чуда! Уместо гнојне ране, која је остала на завоју, појавила се нова роза кожица. Сузе захвалности и умиљења су текле из мојих очију. Клекла сам пред иконе и захваљивала Богу.

Обновљење иконе светог Пантелејмона

На икони скоро није остао никакав лик. Само су се на два-три места видели делићи отпале боје. То је практично била даска. Судећи по свему, из XИX века. Бивши власник је одлучио да је да за сликање нове иконе.

Иконописац је из неког разлога схватила да је то била икона великомученика Пантелејмона. Можда ју је на такву претпоставку навео траг боје у додјем делу иконе. Том жутом бојом је могао бити насликан ковчежић – неодвојиви елемент иконе Исцелитеља.

Ништа друго није било на дасци сем још две роза мрље у горњем делу иконе.

Тада је жена иконописац одлучила да наслика нову икону. А следећег дана се десило чудо.  После тога како се свеж лепак осушио, на икони се појавио јасан лик светог Пантелејмона. И то не само боје, већ и тамније контуре на светлој позадини. На месту трагова жуте боје се заиста појавио ковчежић, а роза мрље су сада била на образима. Жена је донела икону у цркву Пророка Илије у Черкизову где су је освештали.

Овај необичан догадјај је био повод за сусрет са том женом-иконописцем. Она нам је показала икону која се обновила. Као одговор на питање да ли је путовала на поклоњење светим моштима великомученика Пантелејмона, када су их довезли у Москву рекла је да се недељу дана после последњег поклоњења његовим моштима исцелила од болести бубрега.

Тог истог дана су јој и донели ту “даску”.

Света Блажена Ксенија

Одмах после освећења цркве посвећене светој Блаженој Ксенији Петроградској у 6-ом микрорејону Клина у редакцију “Православног Клина” је дошла жена по имену Људмила и испричала следећу причу о свом оцу.

1946 године, када му је било 14 година, он је почео да ради у циглани. Био је висок, јак, мишићав младић.

Једном су га послали на трактору да вози тресет за циглану. Тресет су товарили заробљени Немци.

И на једном месту је кочница за узбрдицу упала у блато. Сутрадан је заједно са Серјожом Никитиним из Талица дошао на трактору, узео кабл како би кочницу извукао из блата. Отац је узео кабл, ставио га на кочницу и стао на њега ногом – хтео је да удје у кабину. А тракториста је неочекивано био на том месту, кабл се закачио за гусеницу, нога је упала у чвор, који је повукао ногу измедју гусенице и трактора. Отац је повикао: “Серјожа стани!”, али овај није чуо. Већ падајући, отац је ударио Сергеја руком по ледјима, тек тада се трактор зауставио.

Када је извукао ногу из чизме, у њој је било много крви. Рекао је трактористи да ће успети да се врати, а до куће у Напругову је било шест километара. Прошао је два корака и пао. На рукама и коленима је пузао по путу. Био је јул месец, било је топло. Када је допузао до пута, наступио је шок. Изгубио је свест, због губитка крви. Када се освестио, скинуо је кошуљу, обмотао ногу, а потом бацио. Потом мајицу. И њу је бацио. Опет је изгубио свест. Када се освестио у очима му је било мутно. Потом се освестио и угледао жену која је ишла страном према граду, почео је да је зове у помоћ, плакао је а она се уплашила и обишла његову страну. Опет је изгубио свест.

Пробудио се када су га повукли за раме, и сам себи није веровао: почео је да види све около и престао је да осећа бол. Пред њим је стајала мала растом мршава старија жена у црној дугој сукњи, са белом марамом, са штапом, округлих рамена.

Она ништа није говорила, већ је све радила ћутке. Узела га је на рамена и понела. Он се још више зачудио како га она носи. А она га је мало носила и онда му мимиком показала да је уморна. Отац је помислио: нема је. Није могао да стане на једну ногу, али бол већ није осећао. Мимиком јој је показао да она узме штап у обе руке, а он да се ухвати за њега и на једној нози скакуће за њом. Тако су они ишли према Клину, док нису видели аутомобиле који су им ишли у сусрет. Ставили су га у један од њих, и ако су они путовали према селу, по убедјењу те жене и њеној мимики један аутомобил се враћао назад у Клин, а жена је нестала. Отац је више није видео. Када је доспео у амбуланту, прошло је седам сати од момента када је пао под гусеницу. Ставили су му шину, завили и превезли у болницу на три месеца.

Отац је и дан-данас захвалан тој жени која му је спасла живот, јер би умро од губитка крви. А ево шта је било даље. Људмила је купила Акатист светој Блаженој Ксенији Петроградској. И отац је случајно угледао на корицама Акатиста лик Блажене Ксеније. Његовом чудјењу није било краја. “Ја сам, - прича он, - путовао по манастирима и црквама по целој Русији (он је био водич аутобуса – водио је људе на екскурзије па самим тим и по светим местима), палио свеће и молио Господа да сретнем ту старицу да би јој захвалио. Али нигде је нисам срео. А овде на слици – је тачно она”. Отац је схватио ко му је помогао. И на Божић 1998 године је први пут по својој жељи дошао у цркву, одстојао целу службу и целивао Крст.

“И мени, - наставља Људмила, - Блажена Ксенија много помаже у животу. Непрекидно осећам њено присуство и топлину, која долази од ње”.