Марија Стајић: Министарство застрашивања у Влади страха
четвртак, 20 август 2020
С ким год да сам причала о новом споту Министарства здравља, који нам сугерише да не прилазимо онима које волимо, па самим тим ни укућанима, коментар је био исти: „Језиво.”
Шта је језиво у споту који је Министарство здравља снимило од новца нас, пореских обвезника, и којим, претпостављамо, жели да нам помогне да сачувамо здравље и живот?
Непомичне фигуре мајке, жене и деде, с вештачким осмесима због којих делују као роботи, тј. андроиди из неког футуристичког филма, а не као праве особе, само појачавају грозан утисак поруке спота: не прилази мајци, не прилази жени, не прилази деди.
Добро, ваљда смо то већ научили у протеклих пет месеци: ако нам није добро, не идемо у јавност, па чак се уздржавамо и од грљења са укућанима. Али, да ли нам спот баш то поручује, или нам даје општу поруку: не прилази, удаљи се, дистанцирај се – поруку чији је циљ не само да нас наведе да привремено прилагодимо понашање већ да га трајно променимо?
Како да укућани не прилазе једни другима ако деле исти простор? Колико породица у Србији живи у луксузу који подразумева 16 квадрата простора по члану домаћинства, тј. засебну собу за свакога? Колико породица у Србији има више од једног купатила? Више од једне кухиње? Како је то тачно Министарство замислило да се „дистанцирамо” од чланова породице – да свако кува за себе и обедује сам? Да направимо распоред проласка ходником, коришћења купатила, кухиње, дневне собе? Да након употребе стерилишемо све што користимо у кухињи, купатилу итд? Или да све у кући додирујемо рукама у рукавицама (иако светски стручњаци непрестано саветују да се оне НЕ НОСЕ)?
Лако је не прилазити члановима породице с којима не живимо, али и то има другу, тужну страну. С више страна сам чула да су карантин и осамљивање посебно тешко пали онима који и иначе живе сами. Једна бака, чија деца живе у другом граду, у сузама је рекла да није могла ни да сања да ће јој у старости живот овако изгледати. Да ли они који одлучују о животима свих нас икада застану и запитају се како изгледа живети у самоћи? Сам се будиш, сам куваш, сам једеш, сам лежеш у кревет. Сви смо били под појачаним стресом за време карантина, али смо барем могли једни с другима у породици да разговарамо, изјадамо се, разумемо једни друге. Они који живе сами нису имали с ким реч да проговоре. А сад и ми остали треба да се „дистанцирамо”.
Знам, нису рекли не причајте, већ не прилазите, али не заваравајте се: диктирано понашање које нам намећу кроз медије довешће до тога да ћемо сви ми, попут оних Павловљевих паса, научити не само да будемо на одстојању већ и све мање да разговарамо, а о грљењу и љубљењу да не говорим. Сигурно сте досад и сами приметили да су неке особе већ усвојиле рефлекс и устукну када процене да сте им преблизу.
Удаљи се од мајке, не додируј жену, не прилази деди.
Но, није све тако црно. Жену немој да додирујеш, али зато секс може, само на „безбедан” начин – отпозади. Барем нам тако поручују у јутарњем програму телевизије Хепи, где су приказали веома недвосмислену илустрацију савета још једног „стручњака”, сексолога Јована Марића. Један део публике згрожен је илустрацијом приказаном у време када су и деца испред екрана, међутим, кад се сетимо бесрамних, развратних сцена које се на телевизији већ годинама приказују у ријалити емисијама, заправо немамо разлога да будемо изненађени. То је само логични наставак, само још један испљувак у канти ђубрета којом нас свакодневно засипају путем екрана.
Хоће ли народ у Србији чути макар једну позитивну, охрабрујућу поруку од власти? Зашто нас систематски застрашују тесним гробљима, милионима мртвих, овим или оним сценаријима? Сви знамо да је ситуација озбиљна, али много би више помогло када би се неко народу обратио искрено и људски, с поштовањем, и упутио неку реч охрабрења, а не да се, попут непослушних ђака, народ криви за све пропусте оних на одговорним положајима. Уместо што нас бомбардују наученим реченицама, говорећи нам да се морамо навићи на „нову нормалност” без физичких контаката с другима, било би боље да нам кажу где да нађемо снагу да пребродимо ово тешко време.
А ту снагу можемо пронаћи само у породици. Као што је то Радош Пејовић лепо рекао у једном од првих текстова на овом порталу, само државе које улажу у породични модел друштва могу да сачувају психолошки потенцијал појединца. Здрава и стабилна породица представља једини пут ка здравим и стабилним појединцима који могу да изграде здраво и стабилно друштво. А у здравој и стабилној породици муж и жена се воле и показују нежност једно према другоме, а дељењем постеље учвршћују своју духовну повезаност и продубљују блискост. У браку који је доживотна заједница два пола, две половине, муж и жена „то” не раде ради „пражњења” и „смањења фрустрације”, и то без додира, без нежности, и крајње вулгарно.
Због карантина, многи су после дужег времена почели да проводе више времена с породицом. Управо се у том времену кризе, кад се нова, непозната претња надвила над читавим светом, по ко зна који пут показало да је породица прво и основно уточиште, најважнија заједница у којој можемо да нађемо утеху, охрабрење и наду да ће ипак све бити добро – докле год је породица на окупу, докле год постоји љубав, докле год постоји блискост.
А Министарство застрашивања у нашој Влади страха хоће да нам одузме чак и то, и жели да нам измакне тло под ногама како бисмо, попут беживотног комада дрвета, беспомоћно плутали док нас бујица неумитно носи ка провалији.