header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Укратко против Римокатоличке цркве (стари коментар на расправи о овој теми на you tube коментарима …
Укратко против Римокатоличке цркве (стари коментар на расправи о овој теми на you tube коментарима … Штампај Е-пошта
субота, 05 септембар 2020

 Примећујем да се овде спомиње римокатоличка вера као једина истинита црква.

С обзиром на моје вишегодишње бављење историјом, поготово средњим веком могу без проблема да кажем да је римокатоличка црква нешто што је настало тек у 11. веку, а не да постоји од самог Христа, како овде неки наводе. С друге стране Православна Црква је уствари црква која је настала од Христа те постоји на Истоку и на Западу у касној антици и раном средњем веку и данас постоји највише на Истоку.

Једноставно, ако се проматра суштина вере (а не форма, битно је шта се верује, како, а не ко верује (као што је код римокатолика), што и карактерише о којој се вери ради, западна црква у раном средњем веку је била Ортодоксна тј. Православна. Не треба се обазирати у разматрању на римске папе тј. на чињеницу постојања папа од 4. века нове ере или римских епископа - бискупа од 1. века нове ере, јер папа је био од почетка равноправан са осталим патријарсима и папа је био један од пет партријараха у Цркви. Папе из раног средњег века немају никакве везе са папама из рецимо краја 11. века, као нпр. са папом Гргуром VII, који је направио револуцију у цркви и у потпуности изменио папство из темеља и себе прогласио владарем владара (са својим документом Dictatus papae из 1075. године), итд.. Праву веру не карактерише ко верује (тј. нпр. папа) него шта се верује и како, тако је и нпр. Несторије проглашен јеретиком без обзира што је био цариградски патријарх. Сама могућност кварења Цркве на западу произлази из варваризације цркве. Варваризација друштва на западу води порекло постепено још од пада Западног Римског Царства, али варваризација цркве се дешава постепено како где, почевши једно од 9. века.

Запад је био склон необразованости (како где) и варваризацији, а Исток је представљао образовани центар, такође и из теолошког аспекта. Ово временом доводи постепено и до вараваризације цркве.

Кварење цркве на западу се може проматрати кроз следеће аспекте:

1.            Феудализацију (увођење феудалног система у цркву (нпр. увођење феудалног односа у теологију, нпр. код Анселма кентерберијског, постављања цркве у феудални систем тј. увођење надвазала у виду папе прво код папе Гргура VII те нпр. Инокентија III, Бонифација VIII ...);

2.            Варваризацију цркве (необразованост, неосетиљивост за свето, у складу с необразованошћу увођење филиокве у Симбол вере, измена догми, прихваћање тзв. Константинове даровнице из 8. века, и друго …);

3.            Измену теологије тј. стварање схоластике и друго;

4.            Декаденцију цркве (на западу се може историјски без проблема пратити);

5.            Натурализацију цркве (свођење цркве на световну институцију, постепено превођење свега црквеног на световну разину, као нпр. богаћење бискупа и папа, црквена уметност постаје чисто световна, путем схоластике стварање теологије у чисто логичко расправљачку категорију значи световну категорију);

6.            Револуцију теологије путем схоластике (одбацивање монаштва, духовности и Отаца и на првом месту стављање на теолошки престол Аристотелове логике и његових силогизама, оковање теологије силогизмима...);

7.            Милитаризацију цркве (претварање бискупа у војсковође, стварање монашких ратничких редова нпр. темплари, хоспиталци, тевтонци и остали, који прво кољу а онда иду тако крвави да служе мисе, измишљање крсташких ратова од 1095. г., претварање папе у цара царева а тиме и војну особу, који тобож има и два мача, један духовни, други световни, а овај је и за ратовање, измишљање инквизиције од 13. века, (пореклом делом из 12. века), инквизиција је преузета од паганског римског права спаљивања вештица, а не из Хришћанства);

8.            Измену црквене уметности (црквена уметност је практички била изузетно слична, у сржи иста на западу и истоку, тако имамо нпр. приказ Божића на западу и истоку идентичан до средине 14. века, приказ Вазнесења идентичан на истоку и западу и др., уметност се мења на западу, а највише се изменила увођењем ренесансе када анђели постају дебела гола деца, а Христос је голо дете од средине 14. века, Ватикан је пун тих гадних голотињских слика и то се налази у самом центру римокатоличке цркве, просто гадно, где на сликама Микеланђела голи људи просто дирају крст својим сполним органима - што представља право светогрђе ...);

9.            Измену монаштва (монаштво се нажалост под утицајем феудалног система и варваризације постепено још од краја раног средњег века (посебно западној и источној Франачкој), а посебно од 11. Века па даље јако олакшава, монаси тако почињу да једу месо, подвижништво постепено нестаје, тако да то постаје главни вид монаштва на западу после раскола, међутим, после настају монашки редови попут францисканаца и доминиканаца који само представљају један нажалост лош систем и потпуно нов систем монаштва фанатичног вида где Фрањо асишки умишља да је једнак са Богом те добија од демона Христове ране - а овде треба напоменути да стигме су нешто тотално ново, нема светаца у прошлости који су имали стигме, први човек у историји који је добио стигме је Фрањио асишки, њега би православни монаси вековима раније окарактерисали као прелашћеног, умишљеног "свеца", сви ти облици монаштва имају у сржи гордост, жељу да се буде виђен, да се види како је он "свет", то само по себи нема никакве везе са светошћу, јер светост која је заснована на вањштини, самопоказивању није уопште ни светост итд., монаси, а уоште римокатолици на западу не знају за Исусову молитву која се спомиње још у 6. веку у књизи Лествица (постепено једини облик самосавлађивања због нестанка Исусове молитве и драстичног смањивања поста постаје само-шибање, а ово постаје облик покајања, нпр. Луј ИX звани свети се шибао), монаштво раног средњег века показује ипак идентичост са источним тамо где се није тада још било искварило, тако имамо огромне подвижнике у Ирској, Франачкој, Енглеској, велике пустињаке који су живели у страшно суровим условима у рангу подвижништва египатских пустињака које започиње са св. Антонијем великим, један од великих подвижника у Енглеској је био св. Катберт од Линдисфарна),

10.          Горђењу папске столице (папа се постепено горди на западу, то почиње од једно средине 10. века, тј. папски положај се уздиже у звезде наспрам ранијих скромних папа и равноправности са осталим патријарсима, познат је и фалсификовани документ зван Константинова даровница којег су папе сматрале веродостојним, а он је "доказивао" да је папа над свима, а документ је доказан да је фалсификован тек у 16. веку, али то ништа није изменило код папа те су наставили да себе уздижу у звезде до нивоа Бога те тако папа по њима постаје човек са карактеристиком Бога тј. постаје непогрешив),

11.          Увођењу римског права у темељ цркве (проучавање римског права на Болоњском факултету, али и ранији утицај римског права мења цркву, тако се ствара и инквизиција под утицајем римског права, папа себе почиње сматрати да је у рангу римских царева - првосвештеник и цар, значи врховни владар и врховни свештеник (чак се касније и уводи паганска титула римских царева - понтифеx маxимус у 16. веку), црква просто постаје правна категорија која има правне алате за кориштење при непослушности краљева и цара, а то је анатема, интердикт, противљење анатемисаном владару, позивање у крсташки рат),

12.          Револуцију архитектуре (прво постоје гротескне елементе у архитектури где се могу видети чак и сполни органи на црквама (осим тога да ли уопште треба у цркви очекивати видети сполни орган), а касније и готику, касније и ренесансну архитектуру са пуно голе деце - "анђела" који табанају по плафону црквених грађевина (нпр. Леондардове и Рафаелове фреске у Ватикану), а негде изгледа као да ће да уринирају по бискупима (пример у Рафеловим собама у Ватикану фреска La disputa del sacramento),

13.          И много другог.

Tако да је Црква постепено нестала на западу, пропала је и оно што је остало је нешто што уопште није Црква већ световна институција тј. институција од овога света. То је уствари световна институција хришћанске филозофије.

Значи, Римокатоличка црква је уствари обична филозофска установа хришћанске филозофије, а не Црква. Значи, то није Христова Црква. Тако да говорити о римокатоличкој цркви као правој, истинској цркви је тотална, катастрофална неистина до темеља. Једина црква у правом смислу речи је Православна Црква…

 

Ж.

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 05 септембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 139 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.