Кирил Александров:

Уједињење с римокатолицима по архиепископу Елпидофоросу

Поглавар фанарске архиепископије у САД одржао је говор у коме је јединство Православља и Римокатоличке „цркве“ представио као већ решено питање.

Поглавар Америчке архиепископије Константинопољске патријаршије, архиепископ Елпидофорос (Ламбриниадис) одржао је предавање „Будућност православно-католичких односа у Сједињеним Америчким Државама“ на Универзитету Фордхам у Њујорку. Текст овог предавања објавила је агенција Panorthodox SYNOD. Анализирајмо овај текст како бисмо разумели докле је Константинопољска патријаршија напредовала у уједињењу са Ватиканом.

Архиепископ Елпидофорос најпре је говорио о томе који је догађај био катализатор за обнављање активних екуменистичких прегнућа. Испоставило се да је то претварање истанбулске Свете Софије у џамију.

Природно, све хришћанске деноминације су биле против, и наравно, сви су изразили солидарност са Константинопољском патријаршијом, која је у овој ситуацији жртва. Архиепископ Елпидофорос испричао је дирљиву причу о томе како је назвао римокатоличког кардинала и он је, без оклевања, пристао да потпише заједничку изјаву којом се осуђује одлука турских власти. Сама формулација изјаве је врло индикативна.

„Ми стојимо заједно као браћа у вери и солидарни смо са свим људима добре воље и савести, тако да Света Софија остаје оно што јесте - симбол сусрета, историје, духовне тежње и људских достигнућа на највишем нивоу, славећи Јединог Бога који је учинио све нас сестрама и браћом једне заједничке људске породице“, рекао је архиепископ Елпидофорос. Да би се разумео религиозни поглед на свет фанарских архијереја, треба обратити пажњу на чињеницу да се храм Свете Софије назива „симболом сусрета, историје, духовне тежње и људских достигнућа највишег нивоа“, али се не помиње да је ово православна црква у којој је вековима служена Божанска Литургија.

Али, како год било, одлука Турака консолидовала је хришћанске конфесије. „Екуменистичка солидарност у последњих неколико месеци била је невероватна“, констатовао је архиепископ Елпидофорос. И овај талас општег огорчења због претварања Свете Софије у џамију данас се користи за наставак интензивног екуменистичког дијалога. Управо обнова, јер је до недавно екуменски покрет био у опадању.

 „Екуменистички дијалог и екуменистички покрет проживљавају кризу, рекао бих, кризу идентитета. Неки више воле да говоре о „екуменистичкој зими“, рекао је надбискуп Елпидофорос. Такође није сакрио разлог ове кризе: „Жеља за јединством постепено се спушта у други план. <…> Промене и реформе у неким Црквама и заједницама створиле су нови осећај отуђености. Друге Цркве су усвојиле више националистички и / или фундаменталистички приступ “.

Није тешко погодити о којим Црквама овде говоримо. У основи, то су оне Помесне Цркве које нису биле присутне на Критском сабору у Истанбулу 2016. године у организацији Константинопљске патријаршије: Антиохијска, Грузијска, Бугарска и Руска (3/4 свих православних у свету). Подсетимо се да су две главне претензије Критског сабора учвршћивање преваходства Цариградске патријаршије у канонском праву и стварање предуслова за екуменистичко зближавање са инославнима. Од тада су поменуте Цркве, као и Српска Црква, све више наступале са становишта верности Светом Предању и учењу Цркве, које је архиепископ Елпидофорос назвао „националистичким и / или фундаменталистичким приступом“. Верност православној вери и моралу у овим Помесним Црквама почела је да превладава над тежњом ка јединству хришћанских конфесија. То се види и по реторици архијереја и по расположењу свештенства и црквеног народа.

А раскол између Руске Православне Цркве и Цариграда услед неканонских поступака потоњег у Украјини од 2018. године, довео је до ситуације у којој је, поједностављено речено, ако се Фанар замахнуо улево ка екуменизму, тада је РПЦ морала да се заљуља удесно, тј. конзервативности и традиционализму. Иако је, наравно, главни разлог „националистичког и / или фундаменталистичког приступа“ РПЦ непопуларност идеје о зближавању са римокатолицима и другим јеретицима међу црквеним народом и међу већином јерарха.

По мишљењу архиепископа Елпидофороса, уједињење с римокатолицима и, уопште, сви екуменистички напори треба да се чине пунином Православне Цркве, а не појединачним Помесним Црквама. „У двадесетом веку Цариградска патријаршија је непрестано повезивала процес екуменистичког дијалога са саборним покретом читаве Православне Цркве.

Судбина екуменистичког покрета зависи од тога колико успешно Фанар успева да превазиђе овај „фундаментализам“ у другим Помесним Црквама и потчини их свом утицају. Он је о томе говорио директно: „Будућност православно-католичких односа зависи од стања међуправославних односа. Другим речима, ако Руска Православна Црква буде послушна, онда још једна унија са Римом није далеко. Иако је могућа и опција у којој Фанар похрли у загрљај Ватикана, без обзира на позицију других Помесних Цркава. Архиепископ Елпидофорос о овоме није говорио, али је ову слику искористио за живописан опис сусрета цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла VI 1965. године: „Истински екуменска срца патријарха Атинагоре (1886-1972) и папе Павла VI једногласно су куцала. 5. јануара, Павле VI је прешао Галилејско море и након служења мисе у Назарету придружио се апостолској делегацији у Јерусалиму. Тамо му се придружио патријарх у пратњи десет митрополита и архијереја. На прагу дома, двојица мушкараца су се загрлила. Њихов разговор био је испуњен истином, поверењем, вером и пророчанством. У речима и загрљајима треба тражити темеље обновљеног братства. Васељенски патријарх Атинагора ће касније рећи православном теологу Оливијеу Клементу: „Пољубили смо се једном, двапут, па опет и опет. Као два брата која се поново срећу након врло дуге раздвојености“.

Како архиепископ Елпидофорос види зближавање римокатолика и православних?

Превазилажење постојећих догматских разлика могуће је на два начина.

Први - једноставно ставити их ван заграда, прогласити да су дозвољене и да њихово постојање није препрека уједињењу две конфесије. Постоје историјски разлози за ову опцију. На пример, учење о исхођењу Светог Духа од Бога Сина, „Филиокве“, постала је чврсто утемељена у учењима Латина од 9. века. (први пут се појавило 681. године). Али готово двеста година Латини су остали у крилу Цркве. О папским претензијама на примат са којима је Црква вековима живела да и не говоримо.

Други је разрада неких заједничких компромисних формулација које ће сви прихватити.

Предавање архиепископа Елпидофороса не даје недвосмислен одговор на питање према којој ће опцији ићи веза Фанара са Ватиканом. С једне стране, он каже: „Дијалог је и преговарање и посредовање. Премошћавање разлика превазилази аргументе. <...> Морамо да препознамо, заједно са Његовом Светошћу васељенским патријархом Вартоломејем, да: „Истински дијалог је дар од Бога“. Дијалог је пре свега проучавање односа који у хришћанству достижу врхунац у дијалогу, у јединству, где различито складно одјекује, где се разлике допуњују и где се оно што се доживљава као раздвајање претвара у могућност помирења. <…> Екуменски дијалог, а посебно дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве, превазилази историјске и богословске противуречности и постаје дар: дар односа, дар слободе, дар љубави и дар солидарности. "

Ове речи дају разлог за претпоставку да ће у наводној унији свакој конфесији бити остављено право да сачува своје доктринарне особености, признајући исто право и другој страни.

Али у исто време, архиепископ Елпидофор такође наговештава да доктринарне истине треба да буду исте: „Данас, као никада раније, морамо размишљати не само о својим разликама, већ и предвидети уједињење наших Цркава кроз новооткривено искуство заједништва, засновано на: узајамном признању, заједничком исповедању вере, прихватању различитости, литургијском општењу, синодалности и саборности мисије и евангелизација, супсидијарност, обнова и реформа и, коначно, улога папства “.

Очигледно,  питање улоге папства  главна је тема дијалога између Фанара и Ватикана. Резултат екуменистичких напора у великој мери ће зависити од решења овог питања. То признаје и архиепископ Елпидофорос: „За ово друго (папство - ур.), дефиниција црквене власти имаће директан утицај на нашу способност да живимо и постојимо као једна Црква“. И следећа фраза даје основа претпоставци да је можда Фанар пронашао начин да призна примат римског понтифика. „Његова светост Васељенски Патријарх Вартоломеј користи леп израз говорећи о „првенству љубави, части и служења“, рекао је архиепископ Елпидофорос.

„Када се православци и римокатолици уједине, треба да имамо исто и идентично исповедање вере“.

Архиеспископ Елпидофорос

Такође, било је дотакнуто и питање филиокве-а. А овде је поглавар америчке архиепископије изразио мишљење да би стране требале доћи до заједничког разумевања ове догме: „Један од најважнијих и најхрабријих докумената, несумњиво, је проучавање документа“Filioque”. Од 1999. до 2003. године једна од кључних тема дискусије Северноамеричке Православно-Католичке Консултације било је питање које се преко дванаест векова сматра једним од основних узрока поделе наших Цркава: наших различитих погледа на исхођење Светог Духа у унутрашњем животу Тројичног Бога. Када се православни и католици уједине, треба да имамо исто и идентично исповедање вере “.

Имајте на уму да је, говорећи о уједињењу са Латинима, архиепископ Елпидофорос рекао не „ако“, већ „када“. То јест, у принципу, питање уједињења је решено, само је питање времена. О томе сведочи и општи тон предавања поглавара Америчке архиепископије и његове закључне речи, где се подсећа како је папа Фрања поклонио делегацији Фанара мошти Светог Апостола Петра и истовремено Ватикан директно назива „Црквом - сестром“: „Апостолска вера, коју представља наша сестринска Римска Црква, изражена је у таквим гестовима братске љубави, какав је био овај пре нешто више од годину дана, када је Његова светост папа Фрања поклонио мошти Апостола Петра Васељенској цариградској патријаршији у знак јединства Цркве. Овај неочекивани празнични поклон небеских покровитеља Рима био је снажна порука наде “.

Према архиепископу Елпидофоросу, следећи кораци на путу уједињења Фанара са Ватиканом требало би да буду заједничко слављење Ускрса, као и не само дозвола за венчање са римокатолицима, већ и за међусобно причешћивање у обе конфесије: „Екуменске породице плаћају посебно високу цену за наше поделе. Живимо а да то не примећујемо и сваке недеље доживљавају раскол између Цркава. Евхаристија, тајна чије је јединство савршено, пример је наших подела у њиховим очима. Како то можемо превазићи? Да ли то да чинимо пратикујући икономију, пастирско саосећање и усвајање закона (норме) који омогућава инославном супружнику да се причести? <...> Укључивање (инклузија) инославног супружника је витално питање за духовно благостање целе породице која је добила благослов Цркве, позивајући све своје чланове да спроведу божански промисао, економију спасења “.

Из свега овога можемо закључити да је процес уједињења Константинопољске патријаршије са Латинима у пуном јеку. А ово се, по мишљењу архиепископа Елпидофороса, може спречити „националистичким и / или фундаменталистичким приступом“ (другим речима, стојећи у вери) неких Помесних Цркава и, пре свега, Руске Православне Цркве. Из овога следи да РПЦ у блиској будућности мора да формулише свој темељни и чврсти теолошки став у односу на екуменистичке активности Цариградске патријаршије. А Украјинска православна црква би у томе требало да учествује најдиректније, а можда чак и да изађе са неком иницијативом, јер УПЦ, као нико други, осећа на себи све „насладе“ блиске комуникације са Латинима у лицу Украјинске грко-католичке цркве и савршено разуме какве перспективе нас чекају ако напори Фанара и Ватикана да се уједине буду успешни.

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Савез православних новинара Русије"