Поштована редакцијо, обраћам Вам се овим писмом, као једином слободном порталу у нашој Цркви, гдје је могуће изнијети нека запажања и критике везане за рад клирика СПЦ, не са циљем да се углед и ауторитет Цркве умањи, већ да се на овај начин она колико толико прочисти од многих прљавих дјела која су се у годинама и деценијама за нама толико нагомилала да је Црква постала једна тужна и суморна реалност над којом су се надвили тамни облаци без изгледа да ће у скорије вријеме бити некаквог побољшања.

У нади да ћете ово моје писмо у цјелини објавити, желио бих да као вјерник укажем на неке неправилности које ремете живот и рад Црквене општине Куфштајн у Аустрији, а самим тим и на неправилно функционисање саме епархије, односно њеног епископа.

Наиме, ради се о преседану у историји православља, гдје можда по први пут парохију и црквени живот у једној заједници води једна жена. Да, нисте погрешно прочитали – једна жена се овдје пита за све, па чак се њој за „савјет“ обраћа и владика!? Од оснивања ове Црквене општине, посвећене Светом Висариону, овдје се промијенило неколико свештеника. Углавном је ова парохија одскочна даска за даље напредовање. Пре три године је овде доведен свештеник Михаило Гавриловић из Републике Српске, са надом да ће се црквени живот колико толико устабилити и да ће вјерници на овом подручју коначно добити толико жељени храм, који покушавају да изграде већ читаву деценију. Наиме, плац за градњу цркве купљен је још 2010. године и од стране градских власти дат је рок од 10 година у ком оквиру грађевина мора бити завршена (бар што се тиче спољашњег изгледа и грубих радова). Овај свештеник је, што сам, што заједно са епископом Андрејем Ћилерџићем безброј пута сазивао некакве скупштине, на којима је овај народ политичким финтама замлаћиван и обећавана им је готова црква у кратком периоду, да би до дана данашњег било урађено апсолутно ништа. Безброј пута су мењани (мегаломански) пројекти, који су од ове цркве направили скадар на Бојани. Шта ће се даље у будућности дешавати остаје да се види, али чињеница је да је рок за градњу истекао те је врло могуће да ће власти наложити да се плац (принудно) прода, а све оно што је народ годинама овде улагао, пашће у воду. За то наравно ни њега ни Владику није брига.

Друга једна ствар која нас је овдје задесила тиче се црквеног поретка и организације, која је апсолутно у рукама попадије Марије. О. Михаил је по природи не много способан човјек или како би наши људи у жаргону рекли „килав“. Али ипак иза те (можда и намјерно приказиване) „килавости“ и лажног духовништва, дуге косе и браде, крије се једна веома префригана и лицемјерна особа, која за циљ има само једно – паре. Отприлике слична прича као и код његовог брата који је свештеник негде у Бјељини. Није битно на који начин доћи до новца, није битно како га стећи, ако треба газиће се и по мртвима, само да се што више зграби. У тој тежњи његов ослонац је попадија Марија, која је доста способнија, али отприлике истих „идеала“. Она се пита за све, чак се и убацује за време Литургије кад свештеник проповеда да „нешто дода“. Очекујем само да једног дана, боже ми опрости, и одежде обуче. Од сваке Литургије прави фото-сешн, реметећи молитву, верући се по столицама у Цркви, не би ли ухватила што бољи кадар.

Од Цркве је направила фолклорно удружење или како се то раније звало клуб, гдје дјеца и омладина долазе на некакве радионице и гдје уче разна кола, а она је при том, наравно нелиценцирана, та која их подучава, а за те своје услуге наплаћује дебео хонорар. Пред крај Литургије се Црква испуни дјецом, која долазе ради тих некаквих радионица, а не ради молитве, тако да сам храм за вријеме службе почне да личи на играоницу. Дакле Црква није више Црква, него фолклорно друштво и место зараде. Осим тога она води и удружење „Коло српских сестара“ у који је убацила велики број жена са ове парохије, а у којем се она пита за све. Наравно, кад је ријеч о финансијама, она ту одлучује самостално и самовољно, а остале сестре су ту формално да потврде њену унапред донијету одлуку. О финансијским неправилностима и доношењу одлука без сагласности осталих чланица, као и трансакцијама без покрића и осталим неправилностима те природе ћемо другом приликом!

Њих двоје су успјели да блокирају чак и црквени одбор. Преко ноћи и мимо статута, у одбор се убацују „подобни“, који треба да прогурају унапријед донјету одлуку, тако да стари чланови одбора, који су остали у мањини, могу само да гледају шта се ради. На такав начин лако спроводе своје најблаже речено дискутабилне и сумњиве одлуке, а да при том имају покриће. Ако им се било ко од вјерника супростави, сурово га изобличавају пред свима и елиминишу из заједнице. На све ове неправилности, попадија Марија добија похвале од владике Андреја како је она „стуб ове парохије“, а ово је иначе он више пута изјавио. За градњу цркве о. Михаил никад нема времена, иако од понедељка до суботе не зна шта ће од себе. Сада је измолио да добије и вјеронауку (иако немачки не зна и ко зна како ће тамо предавати) и тек сада неће имати времена ни за шта. У Цркву долази све мање и мање вјерника, а међу нашим људима овдје могу се чути само ријечи незадовољства и критике на рачун њиховог рада.

На све то владика Андреј нема коментар. И не само да га нема, већ оваквог човјека и његову Ксантипу држи овдје. Не знам шта је потребно још да се деси или шта је потребно да они ураде па да „власти“ овдје схвате да од њих Црква само има штету, а они личну корист.

М. Ђ.