Ексклузивно за цењене посетиоце „Борбе за веру“ доносимо ревнитељско обраћање светогорског старца Гаврила највишем управном телу Свете Горе Атон - Свештеном Киноту, у коме велики старац разобличава издају вере од стране Кинота и више светогорских манастира и драматично упозорава на урушавање последњег бастиона Православља – Свете Горе Атон.

Иначе, старац Гаврило, скупа са својим самолитвеником и духовним братом старцем Рафаилом (Берестов) са оцима и братијом, оглашава узбуну, разобличавајући отпадништво црквених архијереја. Старци разобличавају те богоодступнике с љубављу, са сузама, тугујући за њима и децом Божијом коју они обмањују, гинући и припремајући себи адска мучења. А ти високопозиционирани јерарси, заузврат, уместо благодарности, сурово прогоне старце оронулих тела, али непоколебљивог и неустрашивог духа. Нека им Господ запрети!

+ + +

ОТВОРЕНО ПИСМО СТАРЦА ГАВРИЛА

СВЕШТЕНОМ КИНОТУ СВЕТЕ ГОРЕ АТОН

Свечасном Свештеном Киноту Свете Горе Атон.

Свепреподобни, благословите!

Смирени монах Гаврило, милошћу Христовом и Богородичином љубављу према странствујућима, старац свештене келије Преподобног Христодула Патмоског манастира Кутлумуш, са болом у срцу и тугом у души смирено изјављује пред Свевидећим Спаситељем Христом нашим, и Чуварком Свете Горе Атон, Предстатељницом нашом и вашом Пресветом Богородицом, следеће:

Тужно је и истовремено поражавајуће сазнање да се савремена Света Гора из колевке Православља и цивилизације, из радионице која је изнедрила велике подвижнике и посвећена преподобна лица, Мученике и Исповеднике наше православне вере, умногоме мења, крећући ка пропасти, синкретизму, екуменизму, немилосрдном прогону слабих од стране јаких, традиционалних манастира који се опиру онима који их гурају низ клизаву падину.

Данас видимо Свету Гору готово туђу и непрепознатљиву, сагласну и послушну страним и световним поретцима, свагда антиправославним, који ће на крају да посеју међу браћом неслогу, изазивајући раздор, сурово понашање јачих са места  на којима они владају против слабих (младих и старијих) - монасима који се супротстављају у складу са древним законима Свете Горе, настанку нових и врло световних идеја и модела понашања, који сада очигледно настоје да промене православну веру и Свето Предање наше Цркве.

Из овога следи да, према тренутним и главним постулатима православне вере, Света Гора не само да спокојно ћути, већ фаворизује и помаже у ширењу синкретистичког и екуменистичког духа, туђег, непримереног и погубног за непроменљиви пут којим је ишла наша Православна Црква. Наравно, велика је туга верних хришћана који виде како се руши овај последњи бедем Православља. Веома се бојим да ако се не оздравимо и опоравимо од ове духовне летаргије, ми ризикујемо губитак свог спасења.

Наравно, ово се не односи на све свете манастире и не на све атонске монахе, већ углавном на атонска административна тела, Свети Кинот и Свету Епистасију. Заиста, у киновијама, испосницама и келијама постоје манастири и неки монаси који се противе процесу секуларизације и екуменизма, што доводи до различитих притисака, претњи и прогона. Ово последње је и због чињенице да су последњих деценија светогорски манастири прихватили у своје редове нове генерације монаха који имају мало заједничког са старим оцима, и, углавном, немају озбиљно богословско, посебно догматско образовање, и што је најважније, напуштају пут подвига...

Будући да се ово може окарактерисати као неосновано упозоравање на опасност, даћу вам - да бих потврдио горе наведено - неке карактеристичне чињенице и званични став који смо заузели ми, Светогорци (уводећи у саблазан нашу верну мирску браћу), који указују на неисправност наших изјава.

А) На Критском сабору (јун 2016.) одбацили смо ексклузивност наше Православне Цркве и признали - о нашег безумља! - (да ли их притискају неке ванцрквене силе?) да не поседујемо пуну Истину (то јест, немамо Целог и Свог Исуса Христа, као што је Он Сам рекао о Себи, односно да је Он Пут, Истина и Живот), но противно ономе у шта је наша Православна Црква веровала, чему је учила и чудесним образом живела 2000 година, ми се сада такође налазимо у потрази за тим.

На овом „сабору“, човек је низвргао истину и она је постала „истина“, мала „истина“ која има релативно значење (односно, реч је о потпуном отпадништву)! Ми, православни хришћани, признали смо (јер је то било у интересу свих међународних, нецрквених кругова Новог светског поретка) да сада поседујемо само део „истине“, као и сва друга такозвана хришћанска, односно опрелешћена, јеретичка сабрања („цркве“).

Као резултат овог препознавања произилази:

а). престајемо да називамо јеретике онаквим кавим јесу – јеретицима и

б). што је та „истина“ нешто за чим ми трагамо, и стога смо сада поново на путу ка њеном проналажењу.

У последњем случају, не можемо, а да не налетимо на расуђивање да, можда, коначно у потпуности можемо открити ову подељену и релативну „истину“ у неком тренутку историје у личности Антихриста! Не могу појмити да смо ми ишли на овај „сабор“ да се секуларизујемо, званично укинемо себе као Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву и постанемо попут једне од ових „цркава“, као да смо једна од њих.

Б) Тужно је што је игуман Светог манастира Ставроникита, архимандрит Тихон, био присутан и учествовао у овом „сабору“. Очигледно је да је избор пао на њега како би показао да се и Света Гора слаже са тим тајним интригама путем његовог представљања на „сабору“. И да не би помислили да је случајно тамо и, можда, не својом вољом, давао је усмене и писане изјаве о томе.

В) У потврду да се његово учешће одвијало уз знање Свештеног Кинота, говори чињеница да је он одобрио „Проглас [1] Свете Горе“ (17 / 30-062017), који је написао јеромонах Василије Годикакис, а који каже да „нема разлога за стрепње“ због „сабора“ и његових одлука и стиче се утисак да их Свештени Кинот прихвата.

Ова чињеница постала је непријатно изненађење за нас, Светогорце, као и за православно верно свештенство и браћу лаике широм света, који су нас до тада с правом сматрали поузданим чуварима закона наше непорочне православне вере. Света Гора је престала да претендује на ову последњу карактеристику и сада се окреће клизавој падини секуларизације (глобализације) без и најмањег отпора.

Г) Овај наш беспоговорни однос према Критском „сабору“  почео је да доноси своје „плодове“, који су укратко следећи:

а) Додељивање „аутокефалије“ у име Васељенске патријаршије расколницима, јеретицима који немају (канонско) рукоположење, самосвјатима, одлученим од Цркве, анатемисаним и који се налазе ван црквеног општења (лицима) у Украјини, црквено општење са њима и њихово помињање.

б) Последица горе поменутог је сада молитвено општење и саслуживање (горе поменутих украјинских расколника) како са појединачним јеромонасима, тако и са игуманима манастира Ксенофонт, архимандритом Алексијем, манастиром Пантократор, архимандритом Гаврилом, игуманом новог братства Есфигмена, архимандритом Вартоломејем, игуманом манастира Симонопетра архимандритом Јефремом и настојатељем великог манастира Ватопед архимандритом Јефремом. Поменуо сам ове игумане, јер они возглављују саборе, а њихов лични избор има сотириолошке последице по њихове подређене!

в) Антиканонска заједничка молитва на муслиманском гробљу Трапезунта (Трабзон), коју је у октобру 2018. године извршио игуман атонског манастира Дионисијат, архимандрит Петар, заједно са имамом овог краја, за душу деде муслиманског бизнисмена Ефкана Башкана [2] и

г) Антиканонска заједничка молитва игумана манастира Ксенофонт архимандрита Алексија 12. 11. 2019. са папским јеретицима у опатији Нотр-Дам де Саин-Реми у Рошфору, где се у катедрали овог манастира одржала вечерња по латинском обреду [3].

Д) Света Гора је последњих година под великим притиском локалних, али углавном страних државних делатника и међународних екуменистичких центара како би променила свој православни идентитет. Од једног зла происходе хиљаде. То јест, зло је био „сабор“ и од њега су дошле последице.

Чини се да све горе наведено вас није ни забринуло, ни узнемирило, чак ни једноставно збунило, па ни у погледу утисака о горе поменутим догађајима нисте изразили ни тактичан приговор. Али, напротив, прекомерном небратском ревношћу ви прогоните и кажњавате своју браћу и сестре у Христу, млађе јеромонахе и монахе (у овој вашој ревности пала је и моја „штака“, мој искушеник, особа која ми је служила).

Који вас је њихов велики грех натерао да се претворите у џелате? Чињеница је да су се несрећници усудили да испуне своју очигледну дужност. Односно, монах (и, наравно, Светогорац) мора, пре свега, бити исповедник вере и њен чувар када се у њој догоде промене и њено свесно укидање.

На крају крајева, читање 118. псалма током целе недеље позива нас да не заборавимо: сведочења, оправдања (заповести), науке, преступе, суд, разлоге, путеве, уредбе и закон Господњи. Ови Господњи закони би увек требали бити пред нашим очима, осим ако их не „читамо“ само да бисмо допунили наше свакодневно литургијско време. Наша браћа се боре и подвргнута су неправедним гоњењима и прогону само из овог разлога, не очекујући ништа друго него да угађају само Богу, а за себе остављају само одмазду и прогон...

У закључку овог писма, цитираћу одговарајуће стихове из Новог Завета уз сво дужно поштовање према вама, али истовремено изражавајући своју тугу због пута којим ходимо, не сећајући се да ћемо сви, без изузетка, свидело се то нама или не, предстати на Суд Праведног и Непоткупљивог Судије Господа нашега Исуса Христа, где не делују никакве људске силе и замисли!

„Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10).

„Блажени сте када вас срамоте и успрогоне. И лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене” (Мт. 5,11).

„А сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени” (2. Тим. 3,12).

„А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се“ (2.Тим. 3,13).

Сходно томе, прогон и неосноване оптужбе за непослушност од стране наше очигледно лажне браће (њима је неопходно, зар не видите, да пронађу разуман разлог за прогон), су Крст и цена коју плаћају јеромонаси и монаси који су заволели – више од благостања свог смртног тела – Господа Искупитеља и нашега Бога, Исуса Христа, који стреме само ка Господу, на делу се борећи за Његову Православну Цркву.

Завршавам понављањем онога што сам рекао неколико пута у последње време. Расколници Украјине неће бити спашени, они ће отићи у пакао. Без обзира колико их манастира (светогорских или не) прихвати, сарађује са њима, моли се и општи са њима, ни они неће бити спасени, а такође ће отићи у пакао. 45. апостолски канон гласи: „Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне.“ [4].

Сагласно овом Правилу, сви који су саслуживали и молили се са расколницима, бивају изопштени и свргнути. А према другом канону Антиохијског сабора, они су ван црквене заједнице: „...Нека не буде дозвољено да се има заједница са онима који су одлучени од ње (заједнице)… Ако неко од епископа, свештеника, ђакона или неко други из клира има заједницу са онима који су одлучени, нека и сам буде изван црквене заједнице као онај који ствара неред у црквеном поретку“.

С пуно поштовања и уважавања,

Монах Гаврило,

Старац Свештене Келије

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"

По материјалу са: "Москва Трећи Рим"

 (На грчком језику)

__________

Фусноте

[1] Ἅγιον Ὄρος γιά Μεγάλη Σύνοδο : ''Δέν ὑπάρχει λόγος ταραχῆς'', 30-6-2017, http://www.romfea.gr

[2] Πανθρησκεία : Ὀρθόδοξοι Μητρoπολίτες... προσεύχονται σέ μουσουλμανικό νεκροταφείο (βίντεο), 20-10-2018, https://www.pronews.gr/thriskeia/

[3] Πατριάρχης καί Ἁγιορεῖτες τελοῦν τόν ἑσπερινό μέ Παπικούς, 18-11-2019, -- Ὁ Πατρ. Βαρθολομαῖος σέ Ἑσπερινό κατά τόν λατινικό ρυθμό στό Παπικό Ἀββαεῖο Notre-Dame de Saint-Rémy στό Rochefort, 16-11-2019, --

[4] Σχ. βλ. Ὅσιος Νικόδημος Ἁγιορείτης, Πηδάλιον, ἐκδ. Β. Ρηγόπουλος, Θεσσαλονίκη 2003, σελ. 50-51. 9 Ἔνθ’ἀνωτ., σελ. 407-408.