Отац Рафаил Карелин каже: „Свештеник Павле Флоренски једном је рекао: "Радије ћу да грешим заједно са Црквом, него да се спасавам без Цркве". Разуме се, ове његове речи треба схватити условно, као хиперболу - "грешити са Црквом заједно" није могуће, сваки грех је противљење учењу Цркве и супротстављање благодати која дејствује у Цркви. Такође, не може неко да се спасава без Цркве, уздајући се у своје човечије снаге и своју слабу вољу, која се стално колеба између добра и зла. Флоренски је хтео да каже да је спасење само у Цркви и да, напуштајући Цркву, човек врши духовно самоубиство.

Новозаветна Црква постоји на земљи око две хиљаде година. Колико раскола и раздељења је настало у том периоду! Већ у апостолска времена било је неслагања и раздељења, о чему пишу у својим посланицама Свети Јован Богослов и Климент Римски. Најчешће су раздељења и расколи протицали под знамењем очувања чистоте вере, као што су, на пример, били расколи донатиста и новацијана, који су захтевали од црквене јерархије да заувек одлучи од Цркве хришћане који су се одрекли вере у време гоњења, а и за друге тешке грехе.

Сви расколи у Цркви имају једно заједничко обележје: то је вера у своју праведност, жеља да се подигне Црква, неупрљана човечијом нечистотом, на темељу своје пламене ревности, на свом исповедању, а у суштини - на протесту и супротстављању самих себе Цркви. Било је много раскола у историји, али ниједан од њих следећим нараштајима није се показао као оправдан, ниједан од њих није постао спасоносан у критичном моменту живота Цркве. Црква Христова никада се није обнављала кроз раскол. На основу протеста се може само рушити, али није могуће зидати и градити. Овде видимо призор који се понавља: центрифугалне силе раскола окрећу се против њега самог, а заједница, отргнута од Цркве, сама се ломи, дроби и расипа на честице, као што се неизбежно распада мртво тело.

У свакој историјској епохи можемо да запазимо десетине деоба и отпадања од Цркве из различитих разлога, и суштинских и небитних, каткад озбиљних, а понекад и бесмислених. Упитаће нас: а шта да се ради ако су ти разлози веома озбиљни? У Цркви постоји, и нико га не може укинути, начело саборности и одговорности сваког хришћанина за чистоту вере: сваки свештеник и мирјанин може и дужан је да се користи правима које му је Саборна Црква дала, укључујући и право да исповеда своју веру, али управо - као члану Цркве, у систему црквене јерархије, у живом организму Цркве. Раскол замењује саборност противљењем.

Будући да настаје на расцепу (раскиду, прекиду) - он нема корена, нема унутарњу духовну снагу. Треба напоменути да су се међу онима који су западали у расколе налазили и богослови велике учености, аскете које су носиле вериге, красноречиви проповедници који су могли да побуде емоције, да убеђују народ, да налазе присталице и да их повлаче за собом, али да међу онима који су одлазили у раскол није било и није могло бити оних који су имали мир Божји у својој души и који су га ширили око себе, - онај мир, о коме је Господ рекао: „Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Стекни мир у срцу и око тебе ће се хиљаде спасти". А у расколничкој средини свагда је некакво неспокојство, узрујаност, свагда трагање за туђом неправдом. Црква се бори против демона, а раскол, ни сам то не схватајући, бори се против човека.

Свети Јефрем Сиријски је писао: "Ми смо Црква оних који падају, но и Црква оних који се кају". Овде је виђење свога греха и уздање у благост Божју, у благодат која се даје или враћа само једним путем - кроз покајање: другога пута нема. Човек, који се налази у расколу не може искрено да се каје: он је осудио Цркву, супротставио јој је своју личну "праведност", придао својој "правди" већу важност у сопственим очима. Одвлачећи друге у раскол, он указује на самог себе као на узор исповедништва. Али због чега да се каје?

Управо одлазећи у раскол, он губи оно дубоко самопознање у коме се сопствена душа открива верујућем као бездан греха, - јер би се, иначе, мање уздао у себе. Како може онај ко је поставио себе изнад Цркве да види себе нижим од најнижег створења, губавог и оскрнављеног грехом? Он може да обавља само спољашњи обред "покајања", али без ватреног и искреног самоосуђивања. Може да смиренослови, али не и да се смирава.

Расколници су свагда говорили: „Нисмо ми отпали од Цркве, ми и јесмо Црква“, - ове речи понављали су сви отпадници од Цркве током две хиљаде година, али се то показало као самозаваравање. Они су хтели да покопају Цркву да би на њеном месту сазидали свој храм. Али где су сада сви ти „храмови“ раскола? Можемо рећи: "расколи су се рађали са победничким клицањем, а умирали са муклим јецањем", - а Црква је ипак живела! Осуђена од расколника на смрт, она постоји, она је пуна духовних сила, она остаје једини источник благодати на земљи.

Хришћанске догмате у најсажетијој и најтачнијој форми садржи Символ вере, који је обавезан за све хришћане. Васељенски Сабори забранили су да се у њему мења чак и једна реч: овај Символ је најчистија светлост наше вере и исповедање Православља. У њему су назначена и главна својства Цркве. Могу ли људи, који су отпали од Цркве, да припишу та својства својој заједници? Црква је у Символу вере названа једном: она је јединствена и целовита. Према томе, раскол треба да прогласи непостојећим све помесне Цркве, и не само Цркве, него и друге струје у самом расколу које не признају једна другу. А која је то група у расколу - једина (и јединствена) Црква у свету? Где су њена обележја, која су њена својства? Једна струја раскола бори се против друге са истом таквом непомирљивошћу са каквом се све оне боре против Васељенске Цркве (а можда и са већом), и сваки расколник празноглаво виче и гракће да је "голуб" Духа Светога - његов писмоноша.

Цар Соломон саветује да се обраћамо прошлости да бисмо боље сагледали и разумели садашњост. А у прошлости видимо једно исто: расколе који се подижу и ковитлају као валови и ишчезавају као пена на површини мора.

Символ вере нам заповеда да верујемо у саборност Васељенске Цркве: то је безусловна воља Божја. Свештеник Павле Флоренски је писао да свечовечанско значи - саборно, да саборно значи - црквено, а да су ова три појма међусобно повезана: свечовечанско се изражава у саборности као форми, а саборност се остварује у црквености као идеји. У расколу саборно мишљење се замењује групним, које нема ни традиције, ни прејемствености (наследности), ни поузданих оријентира истине и зато се претвара у конгломерат (у смотуљак, клупко) појединачних мишљења. Свети Оци су сматрали саборност изразом љубави обећане Цркви: Да љубите једни друге као што ја вас љубим (Јн. 15,12), Останите у љубави мојој (Јн. 15,9).

Када охладни љубав тада слаби дух саборности, тада саборност постаје спољашњи, структурни појам, а не унутарња потреба свецеле Цркве: њено дисање, њен живот. Саборност уопште није "црквена демократија", него чистота вере, чувана јединством љубави, за коју сваки хришћанин сноси одговорност.

Наша браћа су сликовито приказала призор пропасти Содома, али су заборавила на љубав Авраама, који је молио Бога за помиловање већ осуђених градова.

Символ вере нам заповеда да верујемо у Васељенску Цркву. Али зар може ма и једна од заједница које су отпале од Цркве сасвим озбиљно да назове себе Васељенском Црквом? Зар је могуће да људи који се налазе у расколу, нарочито њихове вође, могу да преузму на себе мисију Васељенске Цркве? Да "објављују Истину свим народима света", да буду проповедници Божанске светлости по свим крајевима васељене? да буду "со земљи", њена духовна сила? Размишљају ли они о томе колико бреме хоће да понесу на својим плећима? Само човек са распаљеном маштом и гордом самоувереношћу може да помисли да је у стању да подигне или обнови Васељенску Цркву.

Символ вере сведочи да је Црква света: она је света не човечанском праведношћу, већ благодаћу Божјом која обитава у њој. Расколници морају да кажу да у Цркви нема благодати, иначе би грех раскола био очигледан. Но у свакоме од нас постоји сведочанство да благодат јесте у нашој Цркви, сведочанство које се не може оповргнути никаквим доказима: свако од нас је, мада не често, можда свега неколико пута у животу, доживљавао у свом унутарњем стању оно дубоко неземаљско осећање - сусрет са благодаћу Божјом (нарочито за време примања црквених Светих Тајни). Тада благодат постаје за нас самоочигледна, она се не доказује и прихвата се као нови живот, као ни са чим упоредива радост. Сећајући се овог стања, човек може да каже: знам да благодат живи и дејствује у Цркви.

По Символу вере исповедамо да је Црква Апостолска, то јест верујемо да њена јерархијска прејемственост (наследност) води порекло од Апостола. Но раскол пориче ову прејемственост већ и тиме што тражи другу јерархију негде на страни (изван куће - Цркве). Људи, отпали од Цркве, још до јуче су сматрали да су такве "паралелне јерархије" незаконите. Али зашто су данас за њих оне одједном "благодатне" и "спасоносне"? Ми налазимо одговор само у једном: једноставно, оне су им постале потребне ради остварења раскола као његовог видивог, конкретног ослонца.

Раскол проистиче сам из себе, настаје из празнине и, сликовито говорећи, израста из пукотина храма, живи и храни се порицањем, рушећи а не градећи, иако покушава да докаже обрнуто.

Далеко смо од тога да окривљујемо нашу браћу за хотимичну лаж, али сам раскол је ипак - поље метафизичке лажи. Сматрамо да је ово што се догађа трагична заблуда (промашај), коју на земљи, у овом животу, још можемо да исправимо, али је у вечности она неопростива.

Свети Оци су изображавали Цркву као лађу која плови бескрајним морем, на удару таласа, људи, отпали у раскол, јесу они који су изгубили наду и који се са повиком "спасавајте се, лађа већ тоне" бацају са палубе у море.

Чинило им се да ће на крилима своје ревносне вере, а тачније, своје распаљене уобразиље, савладати пучину, али су сви они нашли гробницу у хучним валовима, а лађа је наставила да плови усред бура и олуја, ноћне тмине и магле, вођена благодаћу Божјом.