Авва Јустин

ЦРКВА ЈЕ МОЋНИЈА ОД НЕБА, А ТИ СИ У ЦРКВИ

       Богочовек је Црква. Црква је Богочовек. То је једина свеистина. По свему и у свему Богочовек је врховна свевредност и врховно свемерило човека и рода људског у свим световима небоземним. Јер једино Он као Богочовечанска Личност, која је уједно и Црква, божански и човечански савршено решава све вековне проблеме човековог духа, и свемилостиво и премудро руководи човека својим богочовечанским путем у чаробне небеске светове. При свему томе, човек осећа себе као свету и милу тајну Божију, којој се и Ангели Божији радују и диве.

У богочовечанској вери Христовој ништа није »по човеку«, већ све по Богочовеку. Једино таквом вером Црква је Црква. Ту истину богонадахнуто благовести Свети Максим Исповедник: »Саборна Црква је православно и спасоносно исповедање вере«. Ову истину небеском светлошћу залива Свети Дамаскин: »Онај који верује не по Предању Саборне Цркве... неверник је«.

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Саборне Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанином.

Црква широм целог света, имајући чврст поредак од Апостола, остаје при једном и истом учењу. Апопстоли и њихови ученици учинили су онако како проповеда Црква и постали су савршени. Који су ван Цркве, ван истине су.

Цркви ништа Божанско није туђе, а и ништа човечанско осим греха. Кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском бићу Цркве све Спасово, по неизмерном човекољубљу Његовом, постаје наше људско. Црква као Тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Светим Духом. Све и сва у Цркви бива и збива се од Оца кроз Сина у Духу Светом.

У Цркви држи и сједињује сваког члана у једнодушности са другима једна и ваистину јединствена Глава Цркве — Господ Христос. Ако пак међу члановима Цркве нема једнодушности, нема мира, не царује кротост у духу, него влада подвојеност, неслога и завист, онда би била велика дрскост такве чланове називати Христовим и рећи да су они под Христовом управом (Свети Василије Велики). Цркву напада свако зло, сваки грех, сваки ђаво. Њу брани сам Господ Христос, и то преко својих небеских и земаљских верника: ангела и људи. Свети Григорије Богослов изјављује: »Не бојим се ја никаквих напада на Цркву, макар претили огњем, мачем, зверима, урвинама и свим другим најстрашнијим мучитељским оружјима и казнама. За све то ја имам један лек, један пут у победу: смрт за Христа«. Ништа страшније него бојати се ма чега више неголи Бога, и из тог страха постати издајица истине.

У човечанским световима насупрот паклу стоји Црква Христова која богочовечанским силама својим разара грех, смрт, пакао и самог ђавола стварајући рај. А све то чини дајући људима Господа Христа, Јединог Човекољубца, који и јесте једини рај за људско биће у свим световима. Нема ништа моћније од Цркве. Црква је моћнија од неба; »небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи«. Које речи? — »Сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати«. Богу је Црква милија од неба. Јер Он није тело неба узео на Себе, већ је узео Тело Цркве. Небо је ради Цркве, а није Црква ради неба. Никаква сила не може победити Цркву. Црква је Божија, а Бог је моћнији од свега. Сва Црква стоји и постоји на Богочовеку Христу: од Њега је све, у Њему је све, кроз Њега је све. Стога, ко у Цркву гледа, тај у самога Христа гледа, Који умножавањем спасаваних сазидава и узрастава Себе Самога. У састав Цркве улази сва творевина: у њој се приправља ново небо, припрема се нова земља, изграђује се нови боголики човек.

Не одвајај се од Цркве — спасења нема ван Цркве!

У Цркви је саборно све: и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност. И сваки члан Цркве учествује у том саборноме, богочовечанском животу Цркве, по мери своје добре воље, оплемењене и освећене светим Тајнама и светим врлинама. У Цркви Христовој сви смо међусобно повезани једним богочовечанским животом као саставни делови једног Тела, богочовечанског Тела Цркве: светитељи са грешницима, праведници са неправедницима, покајници са непокајницима, служећи једни другима.

Када је Христос био узнесен на Крст, прикован и умро, тада: један од војника прободе му ребра копљем, и изађе крв и вода, и из те крви и воде постаде сва Црква. Сам Господ сведочи о томе када говори: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Крв Он назива Духом. Ми се рађамо водом Крштења, а хранимо се Крвљу.

Не удаљуј се од Цркве, саветује Златоусти исповедник, јер ништа није јаче од Цркве, нада је твоја Црква, твоје спасење Црква, твоје уточиште Црква.

Црква као богочовечански организам и стога као Богочовечанска организација представља и јесте најсавршеније људско друштво у небоземном свету. Све наше, осим греха, Господ Христос је учинио својим; све Његово, по неизмерном човекољубљу Своме, Он је учинио нашим, у Цркви.

Богочовечанско јединство међу собом ми постижемо у Цркви. Да бисмо, вели Свети Златоуст, не само љубављу него и самом стварношћу постали удови, живи органски делови Тела Христова, треба нам се причешћивати тим Телом. А то бива преко хране (=Свето Причешће) коју нам је Господ даровао да би изразио Своју велику љубав према нама. Господ Христос да би нас увео у присно пријатељство са Собом и показао Своју љубав према нама, дао је онима који желе не само да Га виде, него и да га опипају, и једу, и зубима се дотичу Тела Његова, и сједињују са Њим, и засићују Њим сваку жељу. А од ове трпезе (=Светог Причешћа) треба да одлазимо као лавови дишући огњем, страшни за ђавола, стално мислећи о нашој Глави и о љубави коју је показао према нама.

Ова Крв кад се достојно прима уклања и далеко одгони демона, а дозива ангеле и Господара ангела. Та Крв проливена на Крсту омила је сву васељену. Та је Крв спасење душа наших. Њоме се душа умива, њоме се украшује, њоме се запаљује. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини душу чистијом од злата. Та се Крв пролила и учинила небо доступним за нас. Та је Крв драгоценост васељене: њоме је Христос купио Цркву. Христос нас је купио Крвљу и украсио Крвљу. Они који се причешћују том Крвљу стоје заједно са Ангелима, Архангелима и Небеским Силама, обучени у царску одећу Христову и наоружани духовним оружјем. Они бивају обучени у самога Цара. У свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос и нигде не постоји само делић Његов. У свакој души је један и исти Христос.

Када приступаш страшној Чаши (Причешћа) приступај тако као да пијеш из самога Ребра Распетога христа!

У Цркви сваки се члан осаборњује, умножава себе, обогочовечује себе, живи у свима и кроза све, никада није сам већ увек »са свим светима« са свим члановима Цркве, постепено испуњујући себе »сваком пуноћом Божијом«, освеврлинујући себе кроз свете Тајне. Спасења нема ван спаситеља, а Христа Спаситеља нема ван Богочовечанског тела Његовог — Цркве. Зато нема спасења ван Цркве. Ненадмашни Златоусти благовесник благовести: Спасење је у Христу! Христос је у дому Божијем — Цркви, која је по свој васељени.

                                                           +++

»У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш Tи нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ја претрпео за вас... Шта сте ви претрпели за мене? - Шта ћу на ово рећи ја неокајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. А ја, лењиви, грешни, безакони, на што ћу ја указати?... Поштеди Господе! Поштеди, Милостиви! Поштеди Човекољубче!

Свети Јефрем Сирин

Извор: "Светосавско слово", бр. 17, децембар 2001.