header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Евсевије Петровић: Велики ресет Српске Православне Цркве
Евсевије Петровић: Велики ресет Српске Православне Цркве Штампај Е-пошта
четвртак, 31 децембар 2020

 Једно скромно мишљење о очигледном

С обзиром на опште ћутање о врло знаковитом догађају који се десио ових апокалиптичних дана у СПЦ, сачекавши довољно и довољно узалудно да се други о збивању огласе, узимам себи за право да проговорим о томе. Иако можда најмање позван. Али тако је то – када апостоли и презвитери ћуте, камење проговара.

У исто време све три српске цркве које, формално или неформално, чине СПЦ постале су удове – преласком њихових првојерарха у вечност, у интервалу од свега неколико дана (недеља):

1. Владике Амфилохија Митрополита црногорско-приморског (и самозваног „Архиепископа цетињског“), поглавара цркве у Nezavisnoj Državi Crnoj Gori, тамошње српске цркве која је у свом имену подавно званично изгубила српско име (иако не и у срцима и на устима својих верника и клирика).

2. Самог првојерарха СПЦ, Патријарха Иринеја.

3. И као последњег, („бившег“) владике Артемија, епископа „Епархије рашко-призренске у егзилу“, поглавара косовске цркве која је епархију рашко-призренску расејала по целој Србији и чак васељени, и која представља тврдо језгро најревноснијих српских богомољаца.

И сва три епископа упокојила су се слично: у дубокој али крепкој старости, у болници, под интензивном и „стручном“ медицинском негом, са симптомима нове болести која се у медицинском новоговору зове КОВИД-19.[1] И без обзира на то да ли су се упокојили од инфекције корона вирусом, од фармако-медицинског третмана, или просто „од смрти“ јер се природно испунило њихово време на земљи, у питању је знак. Знак од Бога. Не пука коинциденција, јер, наравно, у царству свесмисла случајности не постоје. А шта је Бог тиме хтео да Србима поручи?

Данас, када је у свету наступило време глобалног „Великог ресета“ (како нам објашњавају сатанини техно-фашисти који владају светом, и преносе њихови капои у електронском конц-логору новог светског поретка), Срби су разједињенији и раскољенији него икад у својој трагичној историји. Ако се каже атомизирани, то неће бити хиперболично.

Међу нама је данас више табора него што је било племена Израиљевих (македонствујуће, црногорствујуће и влашко-румунске етно-манијачке расколе занемаривши):

1. Патријаршијска номенклатура СПЦ, условно подељена на „ревнитеље литургијске обнове и икуменизма“ и „традиционалисте“ („новотарце“ и „старотарце“); ревнитељи екуменизма су опет међусобно подељени, на ревносне и ревносније (на „иринејевце“ и „григоријевце“/„максимовце“...), а најревноснији на криптопаписте и отворене паписте-унијате (поп Зоран Ђуровић са субсектом својих ученика и симпатизера).

2. У Црној Гори тиха подела на ревнитеље сербског имена и јединства СПЦ, и ревнитеље братства и јединства са „браћом“ Црногорцима, новомртворођеном франкенштајн-нацијом произведеном генетском модификацијом у ватиканским и англо-америчким етно-инжењеринг лабораторијама.

3. У свакој епархији СПЦ тиха или отворена подела на „старотарце“ и „новотарце“; „старотарци“, ревнитељи „предањског литургијског поретка“ имају тенденцију да избегавају свога епископа „новотарца“ и одлазе у друге епархије где се служи „по старом“.

4. Обудовљена „ЕРП у егзилу“, тихо и засад релативно неприметно подељена на: 1) оне који су у новонасталој ситуацији, у којој су заједничким одласком главних актера спора на Божји суд нестали првобитни узроци и номинални разлози за одвајање од остатка СПЦ („јеретик екумениста“ Патријарх Иринеј, „неправда учињена владики Артемију“ и противканонско двовлашће у ЕРП...), расположени за дискретни повратак у литургијско јединство са СПЦ (односно са њеним „правоверним епископима“); 2) и на оне који су за још зилотичније исповедање и делање у односу на ревновање свог покојног владике (односно који стоје на становишту да је верницима недопустиво одлазити на службе у СПЦ без обзира на то што је она несумњиво благодатна Црква и у њој Свете Тајне дејствене, јер је она независно од патријарха „јеретичка“), и који су за даље укрепљивање аутокефалне „епархијске“ структуре.

5. Ревносни интернет проповедник, сајбер-архимандрит Никодим Богосављевић, са својим минијатурним живим и големим виртуелним стадом.

7. „Монах-немонах“ Антоније са својом невеликом али гласном и непоколебљиво постојаном литијом.

8. Најновије „независне“ београдске литије богомољаца без свештеника на челу.

9. Слободна Ново-Грачаничка Митрополија у Аустралији и САД.

10. „Владика“ Акакије са својом „СрпскомИПЦ“ верзија 2.0, живахно посмрче рођено из блудне утробе покојне РПЦЗ.

11. Акакијева матична „СрпскаИПЦ“ верзија 1.0 коју је он основао а затим пројекат напустио (када је схватио да га грчке „владике“ неће хиротонисати, јер га не сматрају достојним кандидатом).

12. Мини-легион зилотских „старокалендарских“ микро-групица, разнородних грчких и руских филијала изван општења са СПЦ, и међусобно (десетак - већином „комби“ и „минибус“ цркве, и већином чак без сталног свештеника; интересантно – у једној од њих, „матејевској“ групи, неколико дана после српских владика упокојио се владика који је био на функцији „егзарха у Србији“, такође од инфекције корона вирусом).

И свако од њих (нас) уверен је да стоји у Божјој вољи, свако има своје најисправније виђење о томе шта је истина Православља (акривија), како је треба исповедати и како чувати (икономија Предања), које су црвене линије преко којих почиње тама спољна, и ко их је и кад преступио (икономија предаје)...

И у овом часу, када је евидентно започео Трећи светски рат само нам то РТС још није јавио, Бог истовремено руши краљеве на све три прве табле на којима српски „бели“ воде рат против „црних“ – и тако Србима даје знак да су старе партије окончане. И да је дошао час за другачији бој. И другачији бојни поредак у њему.

А у овом интеррегнуму, значајно дугом интервалу између одласка старих поглавара и доласка нових (од најмање стотинак дана), даје православним Србима прилику да размисле и разаберу се где су, шта су, с ким су и о чему се ту ради. И да се саберу – сами у себи, и једни с другима. Последњу прилику, јер последњи је час: ко је имао очи да види, у Великој Четрдесетници ове године могао је да види првог антихристовог јахача апокалипсе како је на белом бесловесном коњу фармако-медицине, са короном и шприцом (τόξον, токсон), угалопирао у свет, и покорио га (Откровење 6:1-2 - http://borbazaveru.info/content/view/12691/1/ ).

Наравно, најлогичнији и најдоследнији међу Србима наставиће партије изнова, са новим краљевима, и наставиће непоколебљиво утабаним путем којим су и досад ишли.

У NDCG путем србовања, братства и јединства у црногорској цркви, која више нема српско име али у којој „има места за оба брата“ – и Србина и Црногорца (и чак за побожне „трансџендере“, у полу који сами изаберу); и наставиће да се свим срцем и из дубине душе топло моле за “христољубивоје (NATO) војинство“.

У „ЕРП у егзилу“ „царским средњим путем између јеретичког екуменизма и расколничког зилотизма“ на којем ће сирочићи „хорепископи“ оставши после владике Артемија сами себе и једни друге новом светотајинском чаролијом произвести у канонске владајуће епископе и митрополите.

И у остатку Београдске патријаршије широким путем трасираним још у време антихристовог апостола Тита, под брижним надзором УДБ-е, и нежном чврстом руком Његове Светости Светог Синода. И, наравно, настављајући интимне односе са светском влашћу, и у свенародном јединству ступајући раме уз раме са председником који се „као лав ричући бори за Косово и Метохију“. Са елитним православним интелектуалцима у првим редовима и на црквеним предикаоницама.

Али да је то Божја Воља, показана православним Србима „који имају очи да виде“, зар би Бог дао знак који је дао? Који би био смисао у „сечи кнезова“ српске цркве у једној јесењој ноћи, ако све треба да остане и настави по старом?

Или је можда Воља Божја да на место старих добрих (неки кажу: „лоших“) владика српских (и црногорских) дођу неки бољи? Не, јер бољих од покојних нема, и сваки које дође биће гори од њих (а ко не верује, нека пита оне што дођу да ли су бољи од својих претходника, и сами ће им рећи).

У питању је нешто треће.

Ово је Божји позив србској богомољној војсци на постројавање и заузимање позиција пред последњу битку. Ону од које зависи исход целога Рата – Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лука 18:8).

Ово је Божји позив Србима на збор на месту истине. Позив на национални православни консензус – сагласје србског народа хришћанског о истини Православља данас. Јер само сигурно и уверено знање истине предуслов је за добро стајање у њој, и нема другог места на ком се може испунити заповест и воља Божја о јединству и јединомислију и једнодушју, изван истине. У древном Вавилону Господ је помешао језике безбожном народу када је тај кренуо да сложно гради смртоносну рушевину. Данас, сатана, као мајмун Бога, у новом Вавилону новог доба помешао је везе у Божјем народу (а језик је само средство везе), са циљем да га спречи да до конца заврши зидање Цркве, Куле Божје, и да се онда наруга Творцу: „Овај поче зидати, па не може да доврши“ (Лука 14:30). Наша је света, и војинствена, дужност да везе сачувамо, исправимо и прекинуте успоставимо. А да везе нису побркане и прекинуте, и да су одговори на сва спорна питања јасни и несумњиви, зар бисмо ми православни Срби данас били толико разједињени о истини?

Ово је, дакле, Божји позив и последња прилика Србима да се разаберу, саберу и уједине у истини – истини Цркве која је фрагментисана до невидљивости, испреметана до непрепознатљивости, и помно затрпана лажју.

Ово је Божји позив на последњу смотру: да се православни Срби осмотре, и разаберу ко је брат а ко је враг. И изаберу у којој ће војсци бити, и под чијом командом. А више не постоји резервна линија одбране – последња битка је почела и води се на царским дверима (а да је тако и то Бог Србима показа: призор невиђен у историји Цркве – епископа у огњу на царским дверима, који гори а не сагорева, да може грешним Србима из личног опита проповедати како је у аду, у вечном огњу без смрти).

Ако нема официра који ће тај збор сабрати и смотру учинити по вољи Божјој, и у истини – онда збор могу да командују и подофицири. Ако су и подофицири погинули или смртно рањени, команду може и треба да преузме и прост војник – ми, православни Народ, јер ми смо легитимни и Богу одговорни чувари Вере (по истинитом исповедању Посланице православних Патријараха 1848.); без нашег „амин“ свака свештеничка молитва је празнословље.

Ако нема других живих, онда је на нама: најслабијима и најгорима, и зато последњима, од свих славних и безславних генерација рода нашега; на нама који стојимо на последњој линији одбране Вере и Слободе, Рода и свега човечанства, у последњем незаузетом рову; на нама, тешко израњављеним инвалидима, трећепозивцима ("Доведи убоге, и богаље, и хроме и слепе!" Лука 17:21-23.). На нама је да укрепимо грудобране и саборно подигнемо и утврдимо испреметане међаше на међама Божје Њиве Отаца наших – оросе Православља. И да не погинемо у борби, јер погинути не можемо осим ако се не одвојимо од Бога.

А ако нема ни нас, онда србском народу ни Бог више не може помоћи. Србска битка, као и битка целог човечанства, за хришћанско царство овога света је изгубљена.

+

И како се Србима ваља поставити у односу на велики ресет СПЦ, драматично учињен десницом Божјом? По мом скромном мишљењу: аналогно као у односу на „велики ресет“ глобалних фашиста. То значи, бежати што даље од наступајућег новог поретка и његових агената и слугу. Али бежати организовано, саборно, у Цркви. Јер, ми, Народ Божји, ми смо Црква. И ми смо 99,333%.

Другим речима, Срби: Бог је СПЦ на наше очи вратио на „фабричка подешавања“, у апостолско-светосавски поредак – поредак црквено-народног сабрања, који треба да буде сабран у истини и око истине, одвојен и од западних и од источних и од својих јеретика и разбојника, и од сваке неправде и заблуде. Наше је да станемо у тај Сабор. И да затим, заједно, учинимо дефрагментацију истине Православља, на тврдим дисковима наших срца. Нека би нам Бог Истина помогао у томе. 

Евсевије П. 

О недељи Светих Отаца 2020.

            _______________

          [1] Приметити: Хер Клаус Шваб, директор Светског Економског Форума и несмешна карикатура Хер Флика, ову ружну реч мимо сваке фонетске логике, али фројдијански убедљиво, изговара; „Ковајд“. Чиме потврђује да је у питању кодно име пројекта који треба да човечанству и сваком човеку понаособ донесе нови идентитет (ID), дигитални, формиран на основу вакциналног сертификата, оног који се пред нашим очима појављује управо ових дана (COV – „certificate of vaccination“).

 
Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, ПОШТОВАНИ ПОСЕТИОЦИ, ЖЕЛИМО ВАМ БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНУ НОВУ ГОДИНУ!
 
+ + +
 
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.