„Јер им сведочим да имају ревност за Бога,

али не по разуму”

(Рим. 10,2)

Реакције читалацa на писање Евсевија Петровића (овде:); поновно појашњење око писама читалаца

Поводом текста брата Евсевија Петровића, јавило нам се више читалаца са реакцијама, због чега дајемо ово саопштење.

Пре свега, желимо да истакнемо, по ко зна који пут, оно што јасно пише у заглављу рубрике „Писма посетилаца“:

„Ставови изнети у писмима посетилаца представљају ставове аутора тих писама. Ти се ставови могу, али не морају нужно слагати са ставовима Уредништва сајта. Уредништво писма посетилаца објављује у циљу вођења унутарцрквеног дијалога, без кога нема изласка из садашње духовне кризе.“

У том циљу, дакле, јуче смо објавили текст Евсевија Петровића.

Подсетићемо, такође, да смо 7. септембра 2019. године објавили један Евсевијев текст, за који смо дали следећи увод:   

>>Уредништво „Борбе за веру“ увек се труди да својим читаоцима омогући да кажу шта мисле и осећају поводом стања у нашој Цркви. Учинили смо тако и овога пута, објављујући писмо господина Евсевија Петровића, припадника старокалендарске групе „матејеваца“.  Писмо одише великом бригом и болом због духовног стања у коме се налази српски народ, па смо сматрали да га, због те бриге и бола, вреди објавити. Такође, јасно је да нам је Евсевије Петровић, као Србин православне вере, увек ближи од паписта и протестаната, с којима шурују „наши“ екуменци – издајници светог Саве и његових завета.  Ипак, став „Борбе за веру“ се зна, и он је од почетка јасан. Ми смо изразити противници сваког раскола у Цркви, јер расколи воде даљем дробљењу, а не излечењу онога што треба лечити.  Зато својим читаоцима, као став Уредништва сајта, нудимо текстове оца Рафаила Карелина (први текст овде:) и оца Лазара Абашидзеа који нас упозоравају на опасност од раскола.<<

„Зилот“ Евсевије Петровић  - наш заблудели брат

Иначе, Евсевија Петровића сматрамо заблуделим братом коме треба помоћи. Нико савестан кад види дављеника не оставља га да се удави, већ се стара да га спасе. Евсевије Петровић припада групи наших некадашњих ревносних верника који су, саблажњени свејересју екуменизма, напустили СПЦ и отишли у раскол. А ко код искочи из Цркве – Нове Нојеве Барке – он је дављеник коме је духовна смрт извесна.

Евсевије Петровић је - отпавши од СПЦ - отишао у раскол старокалендараца „матејеваца“. Но, ни ту се није одржао. А то увек тако и бива када се изгуби благодат коју само Црква даје. То је, најчешће,  пут без повратка. Ту се тоне у пропаст све дубље и дубље. У све ситнију фрагментацију. Свакако, ми пропаст, као што рекосмо, не желимо ни Евсевију нити било ком другом човеку, већ желимо да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1. Тим. 2,4).

Шта је Црква и припадност Цркви

У самоумишљености и духовној прелести, Евсевије тврди: „Ја сам припадник СПЦ (не окупиране институције београдске патријаршије, него слободне земаљске филијале Небеске Србије)”.

Ово је типично протестантско секташтво, у коме сваки верник  жели да оствари лични однос са Богом. Духовна прелест и гордост, које су узрок сваког отпадања од Цркве, потамњују ум отпалих тако да се  не могу опоменути ни громогласних истина, заправо догми Цркве, од којих је једна она коју је изрекао Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није мати, томе ни Бог није Отац“. Евсевије тврди је је припадник неке имагинарне „земаљске филијале Небеске Србије“, пренебрегаваћи чињеницу да Црква не само да је мистично – духовно Тело Христово, чији су удови сједињени причешћем од тог Истог Тела, већ је и земаљска установа, стриктно омеђена (просторним) границама. То се недвосмислено види из посланица Светог Апостола Павла, који неке од тих посланица почиње речима: Цркви Божијој која је у Коринту, Светима који су у Ефесу, Цркви Божијој која је у Риму... „Црква“ брата Евсевија нема границе. Или се, мегаломански, простире на читаву Васељену?

„Камење“ које је проговорило и „ресет“ Цркве

Евсевије себе доживљава као васељенског учитеља, изниклог из „камења које је проговорило“. Сви су отпали, он је међу реткима који су остали и опстали. То није ништа ново. Тако су мислили, од вајкада, сви расколници.

Сам наслов његовог текста „ресет Цркве“ је - јерес. По њему је Црква „забаговала“, па јој је потребан ресет (чак ни у пренесеном значењу такве се речи не смеју доводити у везу са Црквом). Сваки раскол почива на неверовању у речи Христове да ће сазидати Цркву своју којој ни врата ада неће одолети. Веровање да Цркву треба поправити, „ресетовати“ јесте хула да Духа Светога. Јер, Дух Свети руководи Њом, Свеспасоном, и присутан је у Њој све док и један канонски епископ са својим свештенством и паством стоји у истини Православља. А таквих – конкретно у СПЦ – није један, већ их је више.

Постоји само једна Српска Православна Црква

Нити има више Српских Цркава, како то Евсевије тврди. Постоји само једна. Где је та Црква? Која је то Црква? Поновићемо, по ко зна који пут: Српска Православна Црква су они епископи, свештеници и мирјани који верују православно и држе се светопредањског поретка свих богослужења.  Али, да не испадне да ми умујепо по своме, приводимо за сведока великог Учитеља Цркве Свети Викентије Лирински:

Учење о Цркви Светог Викентија Лиринског

''Често сам се врло ревносно и са нејвећом пажњом обраћао многим људима украшеним светошћу и даром поучавања: са питањем на који начин је најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разликујем истину васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали од речи до речи овакав одговор: ако неко – ја, или други, или било ко – хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру – као прво, ауторитетом Светог Писма, а као друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве… У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви:  јер васељенско је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што, колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати само онда ако будемо следили свеопштост (Universitas), старину (Antiquitas), сагласност (Consesio). Следити свеопштост – значи признавати за истиниту само ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину – значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност – значи из старине прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.“

Евсевијеве нетачности (да ли злонамерности?)

У Евсевијевом тексту има, иначе, сијасет нетачности и произвољности. Ми се нећемо свима бавити подробно, али ћемо указати на једну. Он каже: >>Патријаршијска номенклатура СПЦ, условно подељена на „ревнитеље литургијске обнове и икуменизма“ и „традиционалисте“ („новотарце“ и „старотарце“)<< Ово тврђење је, најбалаже речено, нетачно. Јер, у СПЦ, као ни у читавој Васељени, не постоје никакви „старотарци“! Они које Евсевије погрдно назива „старотарци“ заправо су следбеници Светог Предања. Односно, правоверни. Нити они припадају јеретичкој патријаршијској номенклатури, како он тврди. Правоверни, као доследни следбеници учења Цркве, јесу Црква, док је патријаршијска номенклатура јерес – екуменистичка, новотарска и коронаверска.

Зашто смо објавили Евсевијев текст  и његово недело – објава наше приватне преписке

Како бисмо показали нашим цењеним читаоцима да нам је објавом Евсевијевог текста једини циљ био да га као заблуделог брата прихватимо, да осети да је на „Борби за веру“, која је сајт правоверних Срба – међу својима, међу браћом, која су раширила руке у загрљај, да га приме у дом из кога је, као блудни син, отишао. Нисмо се освртали чак ни на то што је он, у јесен 2019. године, учинио једну лошу ствар према „Борби за веру“. Наиме, без нашег одобрења, објавио је нашу приватну преписку, нешто што је – бар за нас – светиња. Дописивао се мејлом са нама, у намери да нас неуке и заблуделе поучи. Испровоцирао је наше одговоре, иако смо знали да је полемика са њим, као и са сваким расколником, неплодоносна, а потом је ту преписку објавио на секташком сајту неких од „зилота“. Узгред буди речено, за дванаест година постојања „Борбе за веру“, приватна преписка нам је злоупотребљена само два пута – први пут је то, пре десетак година – учинио секретар тадашњег епископа рашко-призренског Артемија Симеон Виловски и 2019., као што рекосмо, „зилот“ Евсевије Петровић.

Наша приватна преписка коју је Евсевије учинио јавном

Но, пошто је Евсевије нашу преписку учинио јавном, ми ћемо и нашим читаоцима ставити на увид то наше писмо, како би могли видети наш став према Евсевију и свим такозваним „зилотима“, односно људима који су напустили СПЦ и пали у раскол. Ево нашег мејла из кога објављујемо само оно што се односи директно на њега:

         >>29 сентября 2019, 13:15

Поштовани у Христу брате Јевсевије,

Одговарамо ти, јер си наш брат, Србин си и православан, без обзира на тај пут који си изабрао, са којим се ми не слажемо. Али си нам хиљаду пута ближи од оних са којима домаћи екуменисти покушавају да сбратиме Србе православне.

Пре свега, није нам баш најјаснији мотив ове преписке. Да би било какав дијалог био успешан, требао би се најпре знати циљ, шта се жели постићи, а ми овде то не видимо. Шта? Да ли желиш да нам докажеш да смо ми у заблуди, а да си ти у праву? Нити ми имамо илузије да ћемо те у било шта убедити својим писањем. С обзиром да такве илузије немамо, наша намера и није да те у било шта убеђујемо, већ да ти, као брату, колико нам време дозвољава, одговоримо на оно што си написао.

На жалост, ти ниси припадник СПЦ. То што тврдиш да јеси, само је просто тврђење и ништа више од тога...

И сам кажеш да си отишао да тражиш Литургију на другом месту, што потврђује да ниси у СПЦ. Твој мотив за одлазак није канонски утемељен. У СПЦ још увек има догматски исправних епископа, који нису ни екуменисти ни новотарци, па не видимо зашто се не би одлазило код њих на Литургију. Ми знамо да за ону вашу беживотну јуридику - овај помиње оног, оној оног, а онај папу, па смо, према томе, сви у јереси. Ту је ваш камен спотицања. А то у Цркви тако не бива. Јерес је ту, јеретици су ту, многи олтари су пуни магараца. Али има још и пуно оних испуњених благодати и истине. И, нема журбе. У Цркви се ствари не решавају преко колена. Наше људско, исувише људско расуђивање и наша нестрпљивост побуђују нас да узмемо ствари у своје руке и преломимо све преко колена. Који тако расуђују, иступе, што је напуштање лађе услед страха да је лађа већ потопљена, иако се она само мало јаче заљуљала, услед јаких ветрова. Уместо да храбро остану, спасавају своју лађу и устрашене путнике који безумно скачу у узбуркано море и утапају се, они беже.

У тачки 2. кажеш како СПЦ, по теби, више нема догматски и канонски легитимитет. „По мени“, кажеш. Исувише високо мислиш о свом мишљењу, брате. А то није питање личних мишљења, већ питање истине и благодати, са пуно историјских примера и паралела. Одрицати благодатност једној Цркви, њеним догматски и канонски исправним епископима и хиљадама мирјана, шта је друго до хула на Духа Светога?

3. Ти си отишао из своје Цркве, брате. Напустио си свој „шатор“ онда када си му био најпотребнији. Сви који сте напустили СПЦ урадили сте оно што су саблазнитељи и очекивали: да све што је ревносно саблазне и отерају из Цркве, како би бојно поље остало небрањено. Ни ти, а ни сви ви који сте иступили из СПЦ нисте борци изнутра, а пошто нисте борци ту где сте једино и могли бити, заправо нисте никакви борци. Ви у борби не постојите. Вас и на вас нико не рачуна. Ни борци за веру, нити непријатељи вере. Ви сте отишли кад сте били најпотребнији у те туђе „шаторе“ некаквих „кумова рода нашега“. Какви год да су туђи шатори, из свог се шатора, нападнутог, не бежи у туђе шаторе, ма они и кумовски били...  

Наш одговор на твоје питање из тачке 6:

Ситуација у којој ће сви епископи и јеромонаси почети да служе по новом календару је чиста хипотетика. То се у СПЦ никада неће догодити. Тако да не можемо ни говорити о нечему чега неће бити. Ми верујемо у Бога и верујемо у Цркву.

Наша одлука је једноставна и лака: ми бисмо били и бићемо са онима који наставе да служе по православном календару. Ми смо више пута до сада у својим саопштењима и написали да су новокалендарци под проклеством источних патријараха, што значи Цркве. Они су, самим тим, и расколници. Тако да ту немам никаквих нејасноћа.

Ето, брате Јевсевије. Можемо ми разговарати и без „силе“. Само је проблем што ми не верујемо у добар исход наших разговора (а добар исход би једино био да се вратиш у своју Српску Цркву). Но, рекосмо, држимо те за нашег брата, па ти зато и одговорисмо.

Теби и свима твојима милим и драгим свако добро од Господа желимо!

Браћа и сестре у Христу са «Борбе за веру»

Као што се види, како смо писали брату Евсевију приватно, тако му пишемо и јавно.

Пружамо руку заблуделом брату, кога „све ране његовог рода боле“

И тада, као и из његовог последњег текста, ми смо чули вапај заблуделог брата. Чули смо вапај брата који осећа да се „дави“ и вапије за помоћ. Чули смо вапај брата „кога све ране његовог рода боле“. Јер, из његовог писања види се да пати и душом болује због раскољавања српског народа. Ево шта он каже о томе:

„Међу нама је данас више табора него што је било племена Израиљевих… Који би био смисао у „сечи кнезова“ српске цркве у једној јесењој ноћи, ако све треба да остане и настави по старом?... Данас, када је у свету наступило време глобалног „Великог ресета“ (како нам објашњавају сатанини техно-фашисти који владају светом, и преносе њихови капои у електронском конц-логору новог светског поретка), Срби су разједињенији и раскољенији него икад у својој трагичној историји. Ако се каже атомизирани, то неће бити хиперболично... Ово је Божји позив Србима на збор на месту истине. Позив на национални православни консензус – сагласје србског народа хришћанског о истини Православља данас... Ово је, дакле, Божји позив и последња прилика Србима да се разаберу, саберу и уједине у истини – истини Цркве“

Саборност и спасење Срба: постоји само један пут – враћање Цркви

Чули смо твој вапај, брате Евсевије. Раскољеност српског народа те боли, као и нас, као и сваког честитог Србина. Боли те и институционални распад СПЦ. Шта је решење? Шта је пут?

Решење и пут су – враћање у Српску Цркву свих оних који су од ње отпали. Како екуменистичких јеретика, тако и „зилотских“ расколника. и свих осталих самовољних зборишта. А то ће бити могуће само онима који (по)верују у непобедивост Цркве.

Почујмо Светог Јована Златоустог:

>>Замисли колико је гонитеља нападало Цркву и колико су страшних гоњења подизали против Ње… Август, Тиберије, Гај, Нерон, Веспазијан, Тит и сви њихови наследници до Константина Великог, сви су били идолопоклоници. И сви  неки блаже, неки суровије  нападали су Цркву. Нападали су је сви... Поред свега тога злонамерни планови и напади идолопоклоника покидани су као паукове мреже, развејане као прах, ишчезле као дим. Али све што су планирали против Цркве, бивало је повод да произађе велика корист за хришћане. Јер су створиле читаве хорове мученика, који представљају ризницу, стубове, куле Цркве.  Видиш ли, дакле, чудесно испуњење пророштва? Стварно „врата пакла нису је надвладала“. На основу прошлости, међутим, веруј и за будућност. И у будућности нико неће моћи да победи Цркву. Јер ако нису успели да је сруше када је бројала мало чланова, кад је њено учење изгледало ново и необично, када су толики страшни напади и тако многа гоњења одасвуд покретана против Ње, много више неће моћи да јој науде сада, када је завладала целом Васељеном, када је овладала свим народима и када је истребила жртвенике и идоле, празнике и обреде, дим и смрад скверних жртава.     Како су успели Апостоли да остваре један тако велики, један тако важан подухват, после толико препрека? Сигурно помоћу божанске и непобедиве силе Онога, Који је прорекао стварање и тријумф Цркве. Ово нико не може да порекне, сем ако је безуман и потпуно неспособан да мисли<<

(Свети Јован Златоусти, “Тријумф Цркве“).