header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Поучни пример делатне вере из Русије
Поучни пример делатне вере из Русије Штампај Е-пошта
субота, 16 јануар 2021

 Ко је мој ближњи?

Магловито рано јутро. Сипи ситна киша. Двориште црквеног дома беше препуно народа, без обзира на лоше време. Врата стана свештеника, оца Петра Горемикина, сада, као и увек, беху отворена за све. Али његове добре очи беху занавек затворене, његова добра уста никада више неће рећи речи утехе.

Он је умро синоћ, а данас се сви сабраше да се поклоне телу свога љубљеног пастира. Свима њима је он био не само отац, већ и као рођена матер. Са ретком љубављу, са нежном пажњом се односио ка свакоме, свакоме је помагао, некоме саветом и молитвом, некоме новцима и заштитом. Сви беху жалосни, али чудно – улазили су жалосни, а из дома његовог су излазили радосни, просветљени. Један од последњих који су дошли беше студент. Дубока туга беше на његовом мрачном, озбиљном лицу. Беше видљиво да га живот није миловао. Он стаде на крај реда који беше пред домом покојника. Требало је дуго чекати. Једна за другом му пролетаху мисли кроз главу. Колико дуго познаје тога човека, а како се силно привезао за њега благодарном љубављу и синовским поштовањем и какву је он велику улогу одиграо у његовом животу. Пред младим човеком почеше да се слажу слике живота, једна за другом.

Гледа он последње године у гимназији. Спрема се за универзитет. Полаже пријемни испит. Крећу испити, он их полаже. Мајка је радила и школовала га. Али, једнога ужасног дана, мати се разболи, опасно и озбиљно. Последњи новци одлазе за њено лечење. Он још полаже испите. Али, новаца нестаје, а нема ко да пази мајку. Све лошије учи. На крају, он напушта школу и са десет рубаља, са осећањем силне безнадежности, оборене главе, долази кући. Мајци је лоше. Али шта беху тих десет рубаља, беху брзо потрошене... Хтеде да ради било шта, да сече и дрва, али, увек јачи и умешнији добијаху неки посао. Видећи да се мати гаси од немоћи, пође по суседству да тражи новца за лечење. Али, око њих беху све сиромашни људи, као и они. А богати не даваше ништа. На крају, не видећи излаза, дође му у главу мисао да сконча са собом. С тим циљем и дође на шеталиште поред реке, са намером да прекрати своја мучења, решивши да се баци у реку. Како се сада са ужасом сећа тога страшнога часа. Али тада, он се више није колебао. Боља је и смрт од ужасног живота. Мајка ионако неће знати, а њему не остаје ништа, осим дубоког очајања.

   Около беше тишина. Када хтеде да се баци у воду, одједног у близини зачу кораке. Ах – помисли – проћи ће, сачекаћу. Али, тога часа неко нежно, али чврсто стави руку на његова рамена, и нежним гласом, пуним љубави и саосећања рече: Душо, пођи за мном!

   Он се није окренуо. Али, те нежне речи однесоше са његове душе тугу и бол.

   - Душо, пођи за мном! – поново се зачу глас. У њему се осећала и молба, али и наређење, али тако нежно, састрадално, тако срдачно, да га је то поново коснуло у срце и опет скинуло бол са њега. Несрећник чу још једном милосрдни позив и на крају, као у безумљу, пође за незнанцем. Он није знао ни шта ради, ни куда и зашто иде. Као хипнотисан он иђаше за својим избавитељем. Када га незнанац доведе у свој дом, уведе га у кабинет и привуче му меку фотељу. Тек тада студент виде да је то свештеник. Онда се он нагну над сто и горко заплака. Дуго је плакао, и што кажу, сузе су спирале све што му је растужило срце, а умилне речи незнанца га успављиваше. Тада му добри човек спреми постељу и стави хладни облог на чело. Студент заспа први пут после многих бесаних ноћи, заспа дубоким сном, али, кад се пробуди, а беше још ноћ, он скочи и са тугом се сети матере. Где сам ја то? – узвикну.

   - Код мене, одговори му свештеник, који је седео поред њега. Како ми је драго, што вам је боље. Ја се уплаших да сте се тешко разболели. Кажите ми, душо, шта вас брине, кажите, молим вас.

   - Моја мајка је на самрти, а ја овде – тужно одговори.

   - Поћићемо ка њој овога часа – одговори свештеник, помажући му да се обуче. Шта је са њом? Не очајавајте, даће Бог, биће јој боље.

   Изађоше напоље, узеше кочије и пођоше ка његовој мајци. Када дођоше до његовог сиромашног дома, на бедном кревету лежаше његова мајка, која је стењала сва у ватри и бунилу. Некако упалише догорелу свећу и соба се осветли, показујући још већу беду.

   Свештеник приђе болној, погледа је и рече: Она је болесна од немоћи, али, има наде. Ви се не брините. Ја мислим да још није касно. Оздравиће. Болесница тада отвори очи. А да ли желите да олакшате савест исповешћу? – упита свештеник. Ми смо Јевреји – брзо и тмурно одговори студент.

   - Ах, нисам знао – рече свештеник – свеједно је, помолимо се, ви по своме, а ја по своме. Он клече на колена и усрдно се помоли, осенивши се крсним знаком. Затим устаде брзо и рече студенту да остане са болесницом, а он пође у оближњу апотеку. Тамо је узео све што је потребно да се болесница опорави. Донео је и млека, које је болесница испила са благодарношћу. После јој је дао и хлеба. И она се мало повратила, могавши да каже и неколико речи. А њен син све време није скидао очи са свога добротвора и једва је могао да задржи сузе радоснице, видећи како се он брине за његову мајку.

   И на крају, полазећи, даде свештеник студенту новчаницу од 25 рубаља, рекавши му да купи дрва, чаја, шећера и свега што је потребно. Студент није знао у чуду како да му се захвали. Ништа, ништа! – рече, ја ћу поново доћи сутра, донећу вам још новаца, а можда вам нађем и посао. Али се не узнемиравајте, ви ћете ми све то временом вратити, ја сам у то убеђен.

   Када је он отишао, Симонсон, тако се звао студент, није знао шта се са њим дешава, обухватила га је огромна радост. Он је гледао избављење од беде руком православног свештеника.

   И други и трећи дан добри човек је посећивао убоге. Мати је оздравила, а сину је достављена довољна сума за наставак школовања.

   Мајка је поново почела да ради, он да учи, ближио се последњи испит и чекало га обећано радно место, које је обезбедио отац Петар. Симонсон је обезбеђен, али је тада умро отац Петар...

   Мир праху твоме, добри, неисказано добри човече! Ти, пастир православних, ниси се гнушао да душу положиш за иноверца, ниси жалио новац, ни муку, да извадиш из јаме непознатога човека, продужио си да се бринеш о њему, а ни једном га ниси питао да пређе у твоју веру. Он је био неверник, но ти, искрено верујући, ни једном речју му ниси говорио о вери, међутим, какву си ти велику химну хвале проповедао о Христу и Његовом учењу пуном љубави, својим ћутањем и својим делима. Дела твоја су проповедала за тебе.

   Са таквим мислима је ушао у собу где беше покојник. Ушавши, направи пред њим земни поклон, осенивши се крсним знамењем и поклони се Светоме Јеванђељу које је лежало на грудима умрлога јереја. Он тада клече на колена, сав орошен сузама, и пожеле да види њему драго лице, али оно беше покривеном воздухом (покровом).

   Такав је крај твога пређеног пута – помисли он. Хвала ти, учитељу мој, хвала ти! – па пољуби његове хладне руке које држаше крст... и поново се прекрсти и поклони се крсту... Вера, која је изнедрила таквога човека, која порађа таква дела, јесте истинита вера. Ја ћу поћи за твојим стопама, учитељу мој, ја ћу сав свој вишак давати онима којима је потребно, и ако сретнем несрећнога, помоћи ћу му, не гледајући на корист, као што си ти радио – помисли он и изађе. А лице његово се светлило до тада неисказаном светлошћу и радошћу.

А.Г. (Из новина „Кормчија“, за 1906. год, 15. јула, бр. 29).

 

Захваљујемо се брату М.Н. на слању овог душекорисног текста - "Борба за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 17 јануар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 73 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.