"Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити,

него ће по својим жељама окупити себи учитеље

да их чешу по ушима;

и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама"

(2. Тим. 4. 3 – 4)

Кривовера од кривовере – Поповић је Андрејев, Давидов, Иринејев, Игњатијев...

У првом клипу, односно новотарском скечу који смо отворили, поп Предраг  отворено каже ко су му узори и чији је следбеник:

„То је оно што је отац Иван мало пре овде напоменуо, да је мисија моја и његова и нас свештеника овде... ето и владика Андреј (овде: и овде:) и владика Давид (овде:) који често долази и владика Иринеј Буловић (овде:) доћи ће, ако Бог да, овде код нас да буде... Даће Бог и то, и још многе друге владике... У ствари, јесте један показатељ да је наша мисија иста, а то је да научимо народ, да научимо себе...“

Очито је да већина народа не укључујуе озбиљно мозак док он прича, већ гледају слику, "опуштени" јеротићевском њуњавом мамбо-џамбо хипнозом. Јер, да је другачије, проверили би – а ко не знају - ко су Андреј, Давид и Иринеј које помиње (на слици у наслову - учитељи попа Предрага - Игњатије Мидић и Иринеј Буловић). И тако би сазнали да је реч о рушитељима Српске Православне Цркве (за шта смо горе навели по један линк, да се види - бар делимично - ко су ти људи, мада на "Борби за веру" постоје томови о њиховом кривоверју).

Поп Предраг Поповић -   коронаверац

Отворили смо други клип. У њему поп Предраг отвореном проповеда антихристове санитарне мере у храмовима, односно - јерес коронаверја. Јерес, коју је један од највећих духовника данашњице, отац Сава Светогорац, са још неколико правоверних епископа, већ жигосао као такву (овде:).

Ево шта каже витез Пеђа:

„Дошао бих сада до једне много битне ствари: ми смо служили Литургију и носили смо маске. Епископ (Игњатије – нап. Борба за веру“) је био са нама. И после тога, кад је кренули причешће, скинули маске, причестили смо се...опет... узевши Христа у себе, и опет, после тога, ставили. И ту нема никаквих проблема. И не видим зашто би то икакав проблем био. Дакле, е сад пазите: они који не верују у Бога они ће рећи: „Па какво је то лицемерје, шта су они онда... држали сви маске, па онда поскидали... из исте кашичице, полизали исту кашичицу... Па која је то поента?“

Пропаст новотарске еклисиологије – боје се вируса, иако служе са "христом" Игњатијем лично

Пеђа је лукав. Каже, „они који не верују у Бога рећи ће да је то лицемерје“! Иако је обрнуто. Јер, шта је друго него лицемерје - имају маске до причешћа, онда их скидају, причесте се, а онда их поново ставе. И онда поп - скечер пита је л' то лицемерје? О темпора, о морес! Па шта је него лицемерје, попе?! Јер ви, коронаверци, не верујете да је Бог Дух Свети, који обитава у храму, јачи од вируса, него се штитите маскама. И зар вирус не делује – ако делује – док се причешћујете? Или делује док сте на служби с маском, а не делује док се причешћујете из светог путира? И, зар више не важи Игњатијева новотарска еклисиологија?! Па он трује нашу децу на Богословском факултету већ две деценије причајући разне небулозе, између осталог да је епископ, то јест он, Игњатије, христос на Литургији. Ето вам, дакле, лично „христа“, а ви се бојите вируса. Јадна је вера ваша, несрећници! Јадан је и он – Игњатије! Јадни сте и ви, а тешко слуђеном народу са вама прелешћенима и среброљубивима. Имали сте маске - било је вируса. Скинули сте маске - нема вируса. Шта то значи? Да је вирус отишао? Сад га видиш, сад га не видиш?! Кад ви попови ставите маске, он је ту. Кад скинете маске вирус побегне?  Па ви сте циркузани каквих нема ни у правим циркусима. Сви кловнови света су за вас обични шегрти. 

Пеђини скечеви - пресипање из шупљег у празно; новотарски попови – „дукати и бисери у ризници Божијој“ (хахахахахаа) – опростите, драги читаоци, али тако смо се слатко исмејали кад смо ово чули

О чему, иначе, говори скечер Пеђа? Просто речено - пресипа из шупљег у празно, без озбиљног садржаја (а камоли православног), без смисла, са „поучним“ кревељењем, примитивним „хумором“, сводећи достојанство Православља на кафански ниво. Али, док тако ружи веру, сводећи је на јефтину забаву, не часи да себе и своју новотарску сабраћу произведе у „дукате и бисере у ризници Божијој“! Хахаха, па са чиме би поп - новотарац упоредио себе него са дукатом, бисером, еврићима... И већ се за живота ушушкали у ризницу Божију. Митрополита Амфилохија сместише тамо посмртно, а сами себе за живота. Ево фрагмента из поменутог скеча:

„Неком ће да прија отац Пеђа, неком ће да прија приступ оца Ивана, неком оца Дејана, неком оца Милорада... Зато нас има, хвала Богу, сви смо посебни дукати и бисери у ризници Божијој... Не ми, него ви... (ооо, и ми смо бисери, благо нама! – нап. „Борба за веру“) Сви заједно... Не треба ту... И највише сам се грозио људи... кад упоређују – „е овај је поп најбољи“! Шта, може више да подигне, да потегне?! Теби прија... не значи да он је лошији од овога... онога... Свако треба да се пронађе у неким речима, у некоме животу. И што је Апостол Павле говорио тамо: нисте ви Јованови, Павлови, Петрови... ми смо, сви заједно, Христови. То је оно што је отац Иван мало пре овде напоменуо, да је мисија моја и његова и нас свештеника овде... ето и владика Андреј и владика Давид који често долази и владика Иринеј Буловић доћи ће, ако Бог да, овде код нас да буде... Даће Бог и то, и још многе друге владике... У ствари, јесте један показатељ да је наша мисија иста, а то је да научимо народ, да научимо себе... Много учимо... Једни од других... од деце своје.

Елементарно непознавање Светог Писма

Осим трућкања, ништа конкретно нити поучно. Конфузија, бесмисленост, елементарно непознавање Светог Писмо, нетачно цитирање истог. Пеђа је хтео да поручи - рекли бисмо - да су сви свештеници једнаки. Па да ли су?

Прво, Свети Апостол Павле не помиње Јована, Павла и Петра. Он помиње Павла, Аполоса и Кифу (Петра) и не у том контексту. Свети Апостол Павле говори против раскољавања једномислености, а не о разлици у достојанству побројаних. „А то кажем да један од вас говори: Ја сам Павлов; а други: Ја сам Аполов; а трећи: Ја сам Кифин; а четврти: Ја сам Христов“. А што се тиче достојанства служитеља, Свети Апостол Павле баш и говори о различитој слави: „Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави” (1. Кор. 15, 41).       

Тако се и свештеници разликују у слави. Сви свештеници у Светој Тајни рукоположења добијају исту благодат, исти таланат, али је питање шта касније и колико раде са њим. Јер, да је по скечеру Пеђи, онда би сви свештеници чинили чуда као Свети Јован Кронштатски. Али, то није тако. Не може да се спава до пред Лигургију, и да се на Лигургију оде и без читања личног молитвеног правила, као што чини његов епископ Игњатије, а да буде бисер у ризници Божијој. Мало сутра! И мало да игра тенис, и мало да џогира, и мало више да се дави у хедонизму, и мало више да се поји рујног вина у својим подрумима у Копорину (овде:), и мало више да шурује с папистима и другим белосветским јеретицима, и да предаје демонску „догматику“ да су Божије заповести променљиве, да се морал мења, да је хомосексуалност природна, и да унакажава  17 векова немењану Лигургију и да забрањује Лигургије за време корона п(л)андемије, а да буде дукат у ризници Божијој. Е, оће то, попе, али знаш кад? - мало никад!

За паметног човека и комарац је музика

Могло би се пуно причати о Пеђиним скечевима, али било би приглупо. Јер, ако још има православних Срба који не умеју да препознају овакве лажљивце и преваранте, онда нека иду за њима. Далеко им лепа кућа! Наравно, ми пропаст ником не желимо, али се ту мало шта може учинити. Јер, свако има слободну вољу. Једног дана ће Господ и почети да разлучује пшеницу од кукоља и овце од јаради. Можда су баш ови дани ти дани.

Оно на шта желимо само да упозоримо оно „мало стадо“: чувајте се да не изгинемо због незнања. Јер, као што рекосмо  на почетку – благодат Божија се лако губи, а тешко задобија. Душа се за вечност може изгубити у трену. Довољно је поверовати у само једну јеретичку лаж.

Како нас не би убило незнање – одломак из Житија Светог Пајсија Великог

Зато, молимо вас: имајте још само мало стрпљења и прочитајте одломак из Житија Светог Пајсија Великог који доносимо у наставку. Он говори о томе како се благодат Божија лако губи и тешко задобија. Читајмо, јер уби нас незнање.

„Један од ученика светог Паисија, покоравајући се његовом наређењу, крену у Египат да прода своје рукодеље. На путу он случајно срете неког Јеврејина који је такође ишао у Египат и продужи пут заједно са њим. Путем Јеврејин, увидевши простоту његову, стаде својим поганим језиком изливати отров, који у срцу свом имађаше од душегубне змије, и рече иноку: О, возљубљени! зашто ви тако верујете у простог, распетог човека, када он није очекивани Месија? Други ће доћи, а он не. - Пошто Јеврејин изговори те и многе друге лукаве и душегубне речи, инок би, по умној слабости својој и по простоти срца, саблажњен Јеврејином: пажљиво слушаше његове речи као да су истините, и салећен да одговори, он рече: Можда је и тако, као што ти говориш.

О, преваре и неочекиване напасти! јер овај инок (авај мени!) одмах се лиши благодати крштења, о чему ће бити речи касније.

Када се инок врну у пустињу и дође к преподобном Паисију, старац постаде неприступачан за њега; и не желећи ни да погледа на тог ученика свог, он се на све могуће начине склањаше од њега и не одговараше му ни једну реч. И пошто се дуго време отац тако клоњаше ученика тог, овај туговаше због тога и паћаше срцем, не знајући своју кривицу и грех према светом Паисију. Најзад, улучивши згодан тренутак, инок дође и припаде к ногама преподобноме, говорећи: Зашто, оче, одвраћаш чесно лице своје од мене, и презиреш мене, бедног ученика свог? и то што никада раније ниси имао обичај чинити, ти сада показујеш према мени, одвраћајући се од мене као од неког мрског човека? - Старац му на то рече: Ко си ти, човече? ја те не знам. - Инок одговори: Шта то туђе видиш у мени, оче, те ме не познајеш? нисам ли твој ученик тај и тај? - и он при томе изговори своје име.

Старац му онда рече: Тај ученик мој бејаше хришћанин и имађаше на себи благодат крштења; а ти ниси такав. Но ако си ти стварно тај мој ученик, онда ваистину благодат крштења отиде од тебе и обличје хришћанина узе се. Стога, кажи шта се десило с тобом? и испричај о искушењу што те је снашло, и какав си душегубни отров примио на путу? - Опрости ми, оче, одговори инок, ја ништа нисам учинио. - Светитељ му онда рече: Иди далеко од мене заједно са онима који су се одрекли Бога! Ја нећу да разговарам с тобом. Јер када би ти био онакав мој ученик какав си био раније, ја бих те и видео таквим какав си раније био.

Тада инок уздахнувши, стаде ронити сузе умилења, говорећи: Ја и јесам тај твој ученик, а не неки други, и не знам шта сам рђаво учинио. - Велики Паисије га онда упита: С ким си разговарао на путу? - С неким Јеврејином, одговори инок, и ни с ким другим. - Светитељ га упита: Шта је Јеврејин говорио теби, и шта си му ти одговарао? - Ученик на то одговори: Јеврејин ми ништа друго није говорио, већ само ово рече: Христос коме се ви клањате није прави Христос, него ће други Христос доћи у свет. А ја му на то рекох: Можда је и тако, као што ти говориш.

Тада старац узвикну: Па шта може, несрећниче, бити горе и гадније од те речи, којом си се ти одрекао Христа и божанственог крштења? Иди сада и оплакуј себе како хоћеш, јер ти нема удела са мном, него је име твоје написано са онима који су се одрекли Христа, и ти ћеш са њима примити суд и муке.

На ове речи светог старца ученик уздахну и заплака, па подигавши очи своје к небу он завапи к преподобном, молећи га и говорећи: Оче, смилуј се на мене кукавног, и дај мир души мојој! Несмотреношћу лишивши себе божанственог просвећења и поставши радовање за лукаве демоне, ја не знам куда да се денем? Ево, прибегавам к Богу и к твојим светим молитвама; не презри мене јадног, и умоли за мене Владику Христа, да ме понова обаспе Својим првобитним милосрђем!

Док се он тако мољаше, умилостивљујући старца више сузама него речима, свети се сажали гледајући га и рече му: Стрпи се, чедо, треба нам дуго молити за тебе милосрђе човекољубивог Бога. - Рекавши то, старац се затвори на молитву и стаде се топло молити ка свемилостивом Господу, да прости грех његовом ученику, који по несмотрености и простодушној непажњи сагреши Њему. И Господ, који никада не превиђа него свагда испуњује молитве Свога угодника, преклони се на милост и опрости сагрешившем. А знак опроштаја би овакво виђење: преподобни виде благодат Светога Духа где се у виду голуба врати ка томе ученику и уђе у његова уста; а виде притом и злог духа где изиђе из ученика у виду тамног дима и разли се по ваздуху.

Видевши то, преподобни се насигурно увери да је Господ подарио опроштај сагрешившем брату и, обративши се томе брату, рече: О, чедо! заједно са мном подај славу и благодарност Христу Богу! јер нечисти дух хуле изиђе из тебе, а место њега у тебе уђе Дух Свети, враћајући ти првобитну благодат крштења. Од тада, дакле, чувај себе, да не би више, из лењости и необазривости, поново упао у мреже богохулства и, тешко сагрешивши, наследио огањ геенски.“

Закључак

Наравно, ми свештенику Поповићу и сваком желимо спасење, али спасење није могуће без правоверног пута. Било би добро да се свако уразуми док још има времена. Али православна вера не сме бити ни показна ни рекламна.