Бурне свађе између супружника не само да могу појачавати њихово непријатељско расположење, него често воде к томе да слаби и малодушни међу посвађанима, уместо тога да ћуте и ишчекују, почну да се жале другима на свој положај.

Посебно су томе склоне жене. Цео живот, неких од њих, пролази у томе што код куће плачу, а код људи се жале. И шта је последица тога? Срце постаје све празније и празније. За њега нема ничега заветног, оно се може утешити само састрадањем, не увек искреним, других људи или њиховим оштрим осудама мужа, уосталом, са којим је жена сједињена присније него са рођеним оцем или мајком.

   При томе нема мане у неразборитих и злонамерних саветника. Нескромност жене не може дуго да се скрива од мужа и напрасно она би почела да му говори кроз своје оправдање: „Зашто бих се ја уздржавала од жалби пред људима, када људи и без тога знају о чему се ради?“ Нека знају, само не треба да кроз њу долазе те приче. При томе, кроз те непосредне жалбе би се понешто и могло поправити у домаћем нереду. Напротив, као последица тих жалби за њу има све више хране.

   Срце незадовољне жене већ не живи више у дому: мислима својим она навикава да се враћа времену младости и родитељском дому. „Тада је било боље, - говори она, - тада сам била слободна и камо среће да сам остала увек слободна!  Маштала сам, веровала лепим речима, надала се да ћу наћи обећану земљу а нашла пустињу, негостољубиву и досадну. Ко ће ме спасити од те несреће?“ Нема потребе говорити о последицама.

  Размимоилажење између супружника долази до крајњег степена, отварају се двери свим гресима, чак и супружанској неверности; обраћање ружним речима води до ружног понашања; некада долази до тога да почињу да траже црквени развод, али како је њега веома тешко добити то већина добровољно почиње да живи одвојено, у посебним становима или у посебним деловима стана, удаљени једно од другог.

Има ли било каквих средстава за поновно успостављање поремећеног мира између мужа и жене? Ми смо убеђени да је, колико год далеко отишла њихова свађа, помирење могуће. Човек, колико год дубоко да падне, може још увек, док је жив, да устане помоћу благодати. Њену силу не може превладати ни жестока свађа супружника. А ако њихова свађа још није дошла до таквог „нивоа“, то се подразмева да се помирење још лакше може десити. Али, у сваком случају, овде могу имати дејство само одлучне мере и средства.

За успостављање домаћег мира бескорисни су спољаши, површни лекови; мора се потрудити да се зло ишчупа из корена. Не треба заборављати, да је раздор у супружанским односима најпогубније дело после нарушавања мира са Богом. У време међународног рата од његових несрећа могу бити слободне целе државе и области па тако и мирни грађанин, ако хоће, има где да се склони од рата, ради безбедности.  Али, где да се склоне, од немира узајамне свaђе, муж и жена? Где год би се, уосталом, они физички склонили горчина раздора ће увек да их прати. Али, спољашњи поредак је растројен и потресено је срце, које увек и свуда остаје у њима.

Како помоћи тузи? Било би добро, ако би једна страна могла да прећути када на њу напада, и просто је засипа увредама, друга страна. Одговарати на увреде увредама значи доливати уље на ватру. Ако желите да се огањ угаси престаните додавати у њега горећи материјал. На исти начин и огањ негодовања против вас ће се угасити сам од себе, ако му ви не будете давали хране вашом непопустљивошћу, ако на жаоке будете одговарали жаокама.

Било би добро, такође, ако би један од супружника, успевши брже да овлада собом, на прекоре и увреде другог, могао с кротошћу рећи: "При рђавом расположењу духа тешко је правилно судити о учињеном, боље да заћутимо и поразговарамо касније када нам се врати боље расположење духа". Решивши да задрже ружне речи, да не пређу преко уста, они би и сами могли да се уразуме и од околине би одузели повод да их оговара.

Све су то, уосталом, само олакшавајућа средства која не уништавају зло у корену. Она, још увек, не могу повратити свето поверење између супружника, над њиховом главом још увек виси мач на танкој нити, још увек бура сваки дан прети да се развије над њима с новом снагом. Ако у једног или оба супружника има колико-толико добре воље и искрене жеље за миром, они морају, пре свега, молити Господа да им дарује срце скрушено јер само при недостатку скрушености срца, при упорној жељи и напору, по сваку цену оправдавати себе и победити у борби, могу се продужити несугласице међу њима.

   И молитва њихова за то, како за себе лично, тако и једно за друго, мора бити најусрднија, неуморна, зато што је реч о ствари највишег степена важности: од успеха те молитве десиће се то, да ће у њима временом да се јави дубоко кајање за понашање које је до тада било узрок њиховог узајамног раздраживања и да они искрено признају своју кривицу једно пред другим.

Али, ако Господ зрацима свога милосрђа и благодати осветли пред њима дубину сопствене душе и растопи ледену кору њихових срца, тада ће за њих наступити дан који ће им бити драгоценији од дана венчања, тада ће наступити, за њих, нова свадба. Али, да би се овај благослов Божији заувек утврдио над помиреним супружницима, они морају од тада да имају своја срца отворена за Господа и дом њихов мора бити непрестано обитавалиште Господара света.

 Ради овога, нека уведу обичај да се сваки дан, у крајњем случају увече, поучавају речију Божијом, сједињавајући се у заједничкој молитви а ако немају времена или снаге за  дуге молитве нека, у крајњој мери, читају "Оче наш..." а после молитве нега говоре једно другом, из душе: "Ако сам те, у било чему, огорчио(ла) - опрости ми као што опрашта грешницима наш Господ Бог". И, ако у једном од супружника лежи на савести било какво недело пред другим, нека га назове правим именом.

Таквог смиреног признања не треба да се стиде ни муж ни жена да међу њима не би остајало било каквих недоумица. И тада, и само тада они ће осетити над собом поветарац  Духа Божијега, међу њима ће се пројавити узамно поверење и дом њихов испуниће се задовољством и миром и тада време не само да неће ослабити њихову узајамну љубав него ће је ојачати; тада ће бити избегнута сама опасност нових сукоба и свађа, и тамо, где су су раније чули само уздаси  и жалбе, роптање и увреде, слух њихов биће пријатно испуњен речима захвалности и благодарења Богу, речима узајамног уважавања и мира супружника.

          Епископ Виссарион (Нечаев) 1899год

Превод за "Борбу за веру": Н.Ђ.

Извор: https://3rm.info/publications/