Послушај, Сине, науке моје. Савет сад хоћу да ти дам. Похрани мудрост у срце своје, Док јоште, Сине, на очи гледам. Не дотичи се жене туђе. Са њених усана капље мед. Ал' нема од тог грђе и луђе, Па место меда кусаћеш јед.
Грло јој је мекше од уља, Ал' крај је њезин препун драча; Вртлог вулканске лаве и муља И оштар попут двосеклог мача. Погледом мами ка клети смрти. Мириси њени до пакла воде. Немој, Сине, душу затрти, Јер ласке њене у гроб своде. Многе је она оборила -
Здробиће Ти срце на комаде. И многе је душе побила, И вргла у мрачне аде. Са својег извора жеђ да толиш И што тече из студенца твога. Да замкама туђинки одолиш Имаш силу благослова мога. Благословен да је извор Твој! Радуј се свагда жени својој. Невољу сваку за њу одстој. И сву љубав своју подари Њој. Држи мој савет и бићеш жив! У зеницу ока похрани га. Не буди слаб, на туђе рањив, И бићеш чио живота свога. Од истог аутора: - Мирослав Јеремић, песник: Мој "50. псалам" '- Мирослав Јеремић, песник: Славопој Богу за Драгу - Мирослав Јеремић, песник: Савет сину за женидбу
|