У овом смутном времену, глобалистички центри моћи изнедрили су здравствени и економски колапс, са ограничавањем права и слободе људи уз тежњу за потпуним укидањем слободе. Пандемија Ковид-19 је, наиме, само параван за скривану светску финансијску кризу и покушај финансијске елите да се задржи постојећа глобална моћ и утицај на светска збивања.

Срби и држава Србија изложени су новим притисцима и полугама силе још увек моћног Запада. Зато би требало да се на свим нивоима суочимо са стварношћу, да сумирамо протекле резултате државе и нације; да се суочимо и са стањем нашег бића и колективне свести, ради усвајања смерница за даља делања. Тада ће се, по сопственим могућностима, можда и многи заблудели појединци у неверици запитати где су, и којим вредностима и мерилима теже.

Напомињем, да на путу решавања нових наметнутих, као и дуго гомиланих проблема, важну улогу може, и треба да има, Српска православна црква, као последњи бастион одбране националног и духовног идентитета...

 Ако хоћете да уништите један народ, уништите његову културу и историју

 Недавно, 26-ог фебруара, Српска православна црква је славила преподобног Симеона Мироточивог – замонашеног владара Стефана Немању. Нажалост, и за нашу српску Цркву Срби су „дођоши“, јер су им преци тек у шестом и седмом веку дошли на ове просторе. Осим тога, не само за световне власти, већ и за СПЦ, државност Срба почиње тек од династије Немањића, писменост и примање хришћанства тек од Ћирила и Методија итд. Тиме се прихвата и потврђује наметнута ватиканско-византијска историја, преточена у бечко-берлинску историографску школу са краја 19-ог века, са континуитетом вишевековног утицаја Ватикана. (У ранијем периоду,  до Немањића, већи је био утицај Византије у затирању српских трагова на просторима под њеном влашћу.)          

Али није све тако једноставно и просто, црно и бело, и није тачно да смо без дуже историје, како су нас годинама учили, а поготово како уче нове генерације у 21-ом веку, избацујући родољубиву поезију и књижевност из уџбеника, мењајући и онако већ промењену историју, и додајући да су Срби одувек били „реметилачки фактор“ на Балкану. А реметилачки фактор смо и због вековима примењиване максиме, исказане у „Горском вијенцу“ владике Петра Петровића Његоша, кроз речи владике Данила:

„Вук на овцу своје право има

ка тирјанин на слаба човјека.

Ал' тирјанству стати ногом за врат,

довести га к позванију права,

то је људска дужност најсветија!“

Да Срби нису „тиква без корена“, и да многе ствари нису случајне, указују нам завештања из пустињске лавре Св. Саве Освећеног (439-532) - његов игумански штап и икона Богородице Млекопитатељнице - монаху истог имена (испоставило се нашем Св. Сави). Такође и завештање Св. Јована Дамаскина (676-749), том истом монаху Сави, иконе Богородице пред којом се молио ради срастања одсечене му десне руке. После чудесног излечења, те замонашења у лаври Св. Саве Освећеног, додавањем руке од сребра на чудотворној икони, настала је икона Богородице Тројеручицe.

   У поседу Срба, у манастиру Пећке патријаршије, налази се и икона Богородице Одигитрије - Пећке краснице. Све три набројане иконе је, по доступним изворима, иконописао апостол Лука. Запитајмо се да ли се све то случајно десило, односно, зашто се све те реликвије налазе код Срба?

   Међу реликвијама СПЦ, у цетињском манастиру налази се десна шака Светог Јована Крститеља и честица Часног крста, а у музеју на Цетињу икона Мајке Божје Филeрмoске. Одлуком Марије Фјодоровне, мајке погубљеног руског цара Николаја Романова, важне хришћанске реликвије, изнете из Русије после Октобарске револуције, 1932. године су предате на чување краљу Александру Карађорђевићу. (Много раније, после освајања Малте од стране Наполеона 1798. године, Малтешки витезови су реликвије пренели у Русију, и до Октобарске револуције биле су у поседу царске породице Романов). 

   Опет се запитајмо: да ли се случајно инсистира на одузимању имовине од Српске православне цркве - одвајању и признавању Црногорске православне цркве, с обзиром да су за реликвије вишеструко заинтересовани припадници реда Малтешки витезови?

+ + +

На средишту Истока и Запада, уз присутну толеранцију, Стара Србија је била стециште, пре свега, старовераца, чувара Словенске религије; стециште увећано доласком племена са Истока, али и са Запада (из Беле Србије од 8-ог до 12-ог века, за време великих прогона од стране Ватикана због супротстављања покрштавању).

Према „Историји Византије“ Георгија Острогорског (1902-1976), и мом разумевању историје Словена и Срба, нека аутохтона племена примила су хришћанство још од апостола Павла. То је део словенског (српског?) живља у Старој Србији која је обухватала садашњу Вардарску, Пиринску и Егејску Македонију, Епир и северне делове Албаније, те живаљ у садашњој Србији, Босни и Херцеговини, као и делу Далмације. Због свог географског положаја, Србија је била на размеђи заступника Аријеве јереси, римокатоличанства потеклог углавном из Рима и православља - гркокатоличанства Константинопоља (центра Источног римског царства), чувара одлука Првог Никејског сабора,  одржаног 324. године, и предања Светих отаца Цркве. (Аријева јерес је касније вешто преточена у доктрину институционалног Ватикана, далеко пре историјског одвајања Цркава 1054. године.)

   Због раних хришћана на овом простору, те отворености Словена окренутих природи, могао је да се на Балкану развије и покрет богумила средином 10-ог века. Покрет за реформу хришћанског делања који се пренео на свет од Црног мора на истоку, до Атлантика на западу, и који је одолевао пуних пет векова удруженим нападима православне гркокатоличке и одметнуте римокатоличке цркве. Богумили су тежили повратку изворном хришћанству, одбацујући црквену хијерархију окренуту материјалном сјају и насиљу зарад власти (а све у име Бога). Био је то покрет против израбљивања народа од стране уједињених световних (државних) и црквених власти, као и против међусобног ратовања; покрет за очување од Бога дароване слободе.

Као великом жупану, Стефану Немањи је слободољубивост богумила у прво време одговарала у борби против Византије и утицаја грчког свештенства. Али када се међу богумилима проширио и утицај манихејаца који су међу Словенима нашли уточиште, немилосрдно се са богумилима обрачунавао, уз сакаћење и физичко истребљење. У најбољем случају, богумили би остали живи, али протерани у Босну, уз одузимање имовине пре тога. И то је био један од данака у крви који се касније наставио страдањем српског народа кроз векове...

   Гледано и из данашњег угла, сатеран притисцима Рима и Константинопоља који су се немилосрдно обрачунавали са богумилима као јеретицима, свестан односа снага (као и пораза и истребљења словенских племена у Белој Србији која нису хтела да приме хришћанство), Стефан  Немања се као државник, ради очувања успостављене државе, исто тако сурово обрачунава са богумилима. Али као хришћанин, дубоко се кајао,  и изградио  задужбину Студеницу, и доградио и обновио манастир Хиландар (у коме се и замонашио), а помагао је у обнављању и других манастира на Светој Гори.

   Контрасти Срба

   По мом виђењу, Срби су пуни супротности. Од хероја у рату, постају кукавице, пасивни и губитници у миру. Ако у добру нису међу најбољима (а чак и када јесу), у злу могу да буду међу најгорима, и то често према сопственом народу (поготово ако су још променили и религију). И поред бројних патриота, увек се међу њима нађе и понеки издајник. Склони су оговарању и осуђивању. Пуни емоција и страсти лако се „запале“, и наивни постају плен лукавих....

   Уместо да су уједињени у добру, да обраћају пажњу и да више цене врлине, Срби се усредсређују на изношење и увећавање мана саговорника, неистомишљеника и/или противника. Прелазе преко јеванђеоске поуке: - „А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ Матеј (7,3).   Олако заборављају и да како суде, тако ће им се и судити. – „Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.“ Матеј (7, 1-2)

   И ако се неко у другој средини, или на другом месту показао и доказао, за српски паланачки менталитет то није ништа. Кисело је грожђе. Успехе треба негирати, лакше је и по сопственој нацији пљувати него поштено радити, јер и награђује се од стране наших непријатеља. А увек се може наћи неки компромитујући детаљ из прошлости (чак и ако човек више није такав), а ако га нема, измислиће се. Зато је и код Срба најтеже бити пророк у сопственом селу. И најтежи задатак је уједињење Срба у миру.

   И када се Срби куну у православље и говоре да треба осуђивати грех и да грешнику после покајања треба опростити, за многе од њих, једном грешан, увек грешан! А Богу је покајани грешник милији од 99 праведника.  Матеј (18,12-14), Лука (15, 1-7).

   Наиме, не само да је болесном потребан лекар и да се спашава заблудели брат, већ покајани грешник неће пасти на испиту животног искуства, на коме ће можда страдати дугогодишњи праведник. Зато је и речено: „Тако ће бити последњи први и први последњи, јер је много званих а мало изабраних“. Матеј (20, 16)

   Права мера је многим Србима проблем. Док неки Срби подносе и свесно заборављају нанешену им неправду и повређивање било које врсте, како би (привидно?) мање патили, други Срби не само да памте, већ сагоревају у жељи да се свете. Они говоре: „Што бих праштао, само Бог може да прашта, па ја сам човек. Зашто да не мрзим, да се не судим, и не стварам злу крв ако сам речима, материјално (поготово око наслеђа) или физички повређен и оштећен. Свађаћу се и са рођеним братом...“

   А у јеванђељу по Луки (17, 3) пише: - „Пазите на себе! А ако ти сагреши брат твој, покарај га; па ако се покаје, опрости му.“

   За опис Срба, једним делом могли би да послуже и следећи стихови песме, у којима су сабрани неки контрасти српског националног бића. Прва верзија песмe „4С – Српски усуд и нада“ објављена је 2018. године у књизи – духовној песмарици - „Све је Твоје Боже“, издање аутора текста.

4 С  -  СРПСКИ  УСУД  и  СРБСКА НАДА 

Србин Србина секиром сече!

Сабрат сече, Сатана стрвује,

Сужањ страсти светиње спаљује!

Суманута светина, све страда,

Сагрешују срца слабодушног стада;

Страст странпута, суноврат светога!

* * *

Смирењем се слабост савлађује,

Сагласјем се спокој саграђује,

Спознаја се светошћу сагледа!

Само слога Србина спасава!

Свесно срце слогу сагледава,

Снагом слоге Свете созерцава,

 Син са Светим, светиње спашава!

                                                             * * *

Савест, слога, сaгласја свет(л)ога,

Свест, смисао, суштине стварања;

Син са Светим, садрузи старања!

Живот је светиња, и жртва за одбрану истине, слободе, светлости и светости светиња слабих и нејаких, је света.

Као што се да приметити, сваки стих претходне песме има 4 речи, од којих свака реч почиње словом С. Према сазнањима аутора, значајно је да од свих индоевропских језика само на српском језику може да се користи оваква форма са по четири речи у стиховима који исказују позитивне и негативне особине народа, а да све речи започињу истим словом. И да је то још, ради колективног памћења, утиснуто као симбол на грбу државе. Да ли нас то можда Бог  подсећа да је српски језик један од пра-језика?

Жалосно је да српски лингвисти и академици не поклањају пажњу наведеној чињеници. Нису бољи ни званични историчари који негирају српску државност насталу давно, још у Старом веку. А подсетимо се још једном мудре изреке: „Ако хоћете да уништите један народ, уништите његову културу, историју и колективно памћење!“

У садашњој ситуацији негирања ране србске културе и историје, битно је да Срби постану свесни чињенице да нам глобалистичке  владе Велике Британије, Америке, Немачке и њихових сателита не желе добро. Да желе да заврше наше поробљавање кроз културно, историјско, и физичког асимилисање у Нови светски поредак, уз истребљење неподобних, и/или по њиховим мерилима сувишних.  

Глобалистима је православље са очувањем традиције, моралних принципа и породице једна од последњих препрека (ако не и последња?) на путу светске глобализације и уређења Света (читај: уништења слободе у Свету).

Због напред наведеног, подсећам читаоце на следећу поуку из Јеванђеља:   „И зовнуше слепога говорећи му: - Не бој се, устани, зове те. А он, збацивши са себе хаљину своју, устаде и дође Исусу. (...)   - Иди, вера твоја спасе те. И одмах прогледа.          Марко, (10, 49 -52).

Да ли ће ове речи из Новог завета допрети и до ушију и срца наших успаваних, малодушних, заплашених, или на друге начине заблуделих Срба; затим до Срба мрзитеља свог народа, те разноразних Срба „Еуропејаца“...?

Да ли ће допрети и до наших вођа, световних и духовних...? Да одбаце западне данајске дарове и покушају да спасу не само своје душе, већ и душе многих заблуделих Срба...

Подсећам да није нимало лако бити прави хришћанин, стално са Христом у духу, мислима, речима и делима. Да непрестано имамо љубав за Бога и за све од Бога створено, имајући на уму да је највећи степен љубави служење Богу и људима. Јер најтеже је имати, одржавати и задржавати љубав за људе (поготово после њихових великих сагрешења  према нама), и осуђивати само грех, а не и грешника, како нас Исус Христос, апостоли и Свети оци уче.

   У овом смутном, преломном времену, за спас нације потребно је да се, пре свега, Срби православци мећусобно не нападају, већ да се мире, праштају и усаглашавају. Прва прилика је већ пред нама - недеља праштања - пред велики ускршњи пост. Искористимо је! А затим, уз  помоћ нас верујућих миротвораца, посредовањем својим делом и примером, верујем и надам се да је могуће, да нам се касније придружују и неопредељени Срби и атеисти, као и остали (по ближем и даљем пореклу Срби), припадници других конфесија и вероисповести; као и сви слободоумни људи: да заједнички наступамо у овом тренутно најважнијем задатку - борби против глобалиста Новог светског поретка, а зарад очувања слободе...

При томе, као полазну основу требало би да имамо на уму мудру поуку блаженопочившег патријарха Павла: „Треба градити најпре мир у себи, а онда око себе. Грaдећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе.“

 У сиропусној недељи праштања

Слободан Бојковић