Како нас наши компјутери, мобилни телефони, друштвене мреже, кредитне картице, итд. 24 часа на дан надзиру и контролишу

Западн блок „НАТО-демократија“ на челу са САД на својим стеговима поносно истиче демократију, слободу, људска права, правну државност и друге хуманистичке атрибуте, који се само могу пожелети, као и чврсту намеру да прошири ове цивилизацијске тековине на читав свет.

Методе, које се при томе користе (Кореја, Вијетнам, Ирак, Авганистан, Сирија, итд.), међутим, врло подсећају на „усрећивање аутохтоног становништва“ овим тековинама при насељавању новооткривених континената од стране Европљана:

„САД су од Другог свјетског рата убиле више од 20 милиона људи у 37 „земаља-жртава“, укључујући бившу Југославију, наводи се у студији коју је објавио канадски Центар за истраживање глобализације из Монтреала (Centre for Research on Globalization).“[1]

У следственом тексту ће бити кратко представљена још једна метода, наиме, активности тајних служби САД и других „НАТО-демократија“ у смислу шпијунирања и контролисања читавог остатка света, дословце свих људи на земљиној кугли.  Подаци потичу превасходно из једног интервјуа, који су немачким водећим медијима дала тројица дисидената, бивших високих америчких обавештајаца (један је био генерал), својевремено службеника тајне службе НСА.^[2]

САД су, као што је познато, адмиралски брод ове империјалне (а по сопственом самосхватању такорећи „месијанске“) флоте и тиме се сада не мисли само на војни и политички аспект и не само на поплаву „кокаколизације и мекдоналдизације“, већ на чињеницу, фигуративно речено, да када се Волстрит само мало прехлади, Немачка кија барем три до четири пута, Италија добија бронхитис, Шпанија и Португалија запаљење плућа а Грчка се спрема за сопствено опело.

И – та американизација данашње ЕУ (у покушају и читавог света) траје већ најкасније од завршетка Другог светског рата. Само именовања су се временом мењала и данас се то назива глобализација, али право име је американизација у смислу водећих елита САД.

Оно што ситуацију у глобалним размерама чини још неизвеснијом и опаснијом, то је врло разложна поставка да је тешко замислити, да друге светске силе са сличном високом технологијом не размишљају и не делају на сличан начин.

Чињеница постојања горе поменутих дисидената и пре свега обелодањивања њихових активности, што омогућава и писање овог критичког текста, је ипак један, не баш безначајни и сигурно надоносни плус за западне демократије.

Упркос томе, некадашња нада да је западни систем вредности путоказ и пут у бољу будућност света све више јењава и уступа место све дубљем разочарењу услед систематског разарања хуманистичких вредности у глобалним размерама.

Суморна визија Џорџа Орвела („Велики брат“), додуше, још није у потпуности остварена, но неопходни су велики напори и енормно ангажовање да се човечанство не би бесповратно трансформисало у његову „Животињску фарму“.

Глобална међународна афера, коју је покренуо Едвард Сноуден (Edward Snowden) обелоданивши чињеницу, да америчка тајна служба НСА својим компјутерским Призм-програмом (Prism programming) шпијунира буквално читав свет, још увек није ништа изгубила од своје актуелности и важности.

Мање је међутим познато, да су три бивша висока НСА-функционера већ 2001. обзнанила ову праксу, која је започела још почетком седамдесетих година прошлог века, као и да је дотични Призм-програм само један од стотина сличних, који су све време у употреби.

Разлози за овај „акт велеиздаје америчке правно-државне демократије“ од стране три некадашња светска шпијуна из САД, из командне централе НАТО-конгломерата, етичке су природе:

Вилијем Бини (William Binney) образлаже: „Ова тајна сила угрожава демократију, не само у САД“. Томас Дрејк (Thomas Andrews Drake) опомиње: „Пандорина кутија је широм отворена“. Џ. Кирк Виби (J. Kirk Wiebe) упозорава: „САД су на путу да постану „Царство зла“.

А можда је разлог за њихову (сваке хвале вредну) храброст био и растући страх од Орвеловог „Великог брата“, од надолазећег и све одсудније претећег тоталитаризма једног новог типа.

САД већ (најмање) четрдесет година прате, прегледају и контролишу, сакупљају и чувају, користе и већ у принципу злоупотребљавају податке о појединцима, организацијама и фирмама, с временом и о корисницима интернета, о електронској пошти, о банковним подацима и рачунима, о употреби кредитних картица и токовима новца, итд. и то не само у сопственој земљи, већ и широм света.

То значи, да је слободни грађанин на путу да постане (или је већ постао) прозирни поданик без приватне сфере, подложан свакој врсти манипулације и потпуно зависан од добре или лоше воље својих манипуланата (= владара).

Да ли је то демократија? Да ли је то уопште спојиво са људским достојанством?

Прва упозорења да тајна служба НСА фактички и неприметно преузима власт у САД, разједа демократију изнутра и претвара је у макулатуру, у спољну чауру једног само још аутократско-диктаторског погледа на свет, у маску и фарсу, стигла су већ 1975. од Комисије демократског сенатора Френка Черча (Frank Church), која је истраживала илегалне радње масовног шпијунирања америчких грађана.

Он је тада изјавио: „НСА је у стању да створи основу једне тоталитарне државе и ако ова организација падне у погрешне руке, онда ће то бити један пут без повратка.“

Математичар Вилијем Бини, који је више од тридесет година развијао одговарајуће компјутерске програме за НСА и на крају каријере био у рангу генерала, каже на то: „Черч је имао право и то се управо и дешава, само у до сада непојмљивим димензијама. Са сваким новим Сноуденовим открићем постаје све јасније, колико смо у међувремену близу руба понора“.

Последица рада Черчове Комисије је, додуше, била да је убрзо био донет закон, који је требало да контролише растућу моћ тајних служби и који нпр. за сваку акцију прислушкивања/шпијунирања захтева претходно одобрење једне правне институције, једног суда.

Тај ФИСА-закон (Foreign Intelligence Surveillance Act) је ступио пре 35 година на снагу и – испоставио се као још једна демократско-правна макулатура, као маска и фарса. Одговарајући ФИСА-суд се наиме састоји од једанаест судија, који тајно заседају у Вашингтону и чије пресуде су исто тако тајне, недоступне било каквој контроли или пак некој другој правној инстанци.

При његовим заседањима је присутна само једна интересна страна, искључиво представници америчке Владе, који подносе захтеве за шпијунирање. Само у последње три године је било (званично) поднето 5.180 таквих захтева и – сви до једног су били одобрени.

Чему дакле једна правна институција, један суд, када је једна интересна страна емпиријски увек и 100% „у праву“? Када чак за чудо не постоје ни уобичајени изузеци, који би потврдили правило?

Да ли је уопште могуће, да постоји једна непогрешива држава? По сваком закону вероватноће – не, као што је немогуће да постоји један непогрешиви човек, па макар носио и титулу римског папе.

Примедба: ФИСА-суд је, иначе, и крајем 2013. још једном „правно“ потврдио, да „Национална безбедносна агенција (НСА) може да настави прикупљање података о телефонској комуникацији свих Американаца сваког дана (подвучено од стране аутора).“^[3]

Правни систем САД потврђује, значи, увек изнова да сопствени грађани смеју да буду „легално“, сваког дана и 24 часова дневно шпијунирани, контролисани, надзирани – да ли је то демократија и слобода, да ли је то поштовање људских права?

Да ли је, даље, неопходно подсетити на емпиријско сазнање, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране?

Шта дакле могу да очекују људи, који нису грађани САД?

Вилијем Бини каже: „Сви контролни механизми су већ 2001. дефинитивно стављени ван снаге, када је Џорџ В. Буш постао председник, и ја сам тада дао оставку.“

Његов бивши сарадник Томас Дрејк то потврђује: „Тада смо сви ми постали саучесници Беле куће у Вашингтону и САД су постале једна држава, која све и свакога контролише.

Џ. Кирк Виби додаје: „Тада је заменик председника Дик Чејни јасно рекао, ‚Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“

И – САД у међувремену шпијунирају и покушавају да контролишу читав свет. Тренутни показатељи, моментално чињенично стање не изгледа баш охрабрујуће.

Бини потврђује: „НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима. Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати. Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима, то је јединица са 24 нуле иза себе! Један јотабајт износи, дакле, 1.000.000.000.0 00.000.000.000.000.

Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас нпр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан! За то чак нису више потребни људи, радна снага, подаци се од стране компјутера скупљају и аутоматски упоређују, доводе у везу и вреднују. Убрзаним развојем ‚вештачке интелигенције‘ ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“

Ови амерички дисиденти су иначе потврдили, да су и остале тајне службе „НАТО-демократија“ упућене у ово чињенично стање, да су учествовале у читавом пројекту „Великог брата“ и да и даље учествују. Нарочито често се у том контексту помиње немачки БНД, али и британске и француске тајне службе.

Утолико је занимљивије да се управо у немачким медијима шири и јача протест, да расте огорчење и да се захтевају правне и моралне консеквенце, као и заустављање опасног тренда тоталитаризације западног друштва. Тако коментатор Ханс-Улрих Јергес (Hans-Ulrich Jörges) у недељнику „Stern“ 25. јула 2013. пише и следеће:

„Замислимо за тренутак да се иза свега овога налазе Руси.

Руси су, дакле, преузели контролу над интернетом, они су – као Американци после терористичког напада на Светски трговински центар – свуда по свету основали тајне затворе и тамо мучили илегално ухапшене.

Руси су изградили некакав свој Гуантанамовск (аналогно америчком затвору у Гуантанаму, у војној бази на Куби, прим. аутора) и држе тамо потпуно противправно затворенике, Руси воде необјављене и међународно-правно недопустиве ратове беспилотним летилицама свуда по свету.

Како бисмо се у том случају сви ми само оборили на њих!

Али ово су сад Американци и Британци!

Врло је сумњиво, да ли би САД са једним оваквим ставом у односу на људска права данас имале било какве шансе да уђу у ЕУ. А тек Британци? Који бестидно краду све могуће информације о нама?

Американци шпијунирају читаву нашу привреду, они су својим трулим хипотекарним кредитима гурнули читав свет у финансијску кризу и натурили нам – заједно са Британцима – проклетство investment-bаnking-a.

Непријатељ није више на истоку. Ми у међувремену имамо противнике на западу.

Наше Савезно јавно тужилаштво би у суштини морало да отвори званичну истрагу против председника САД, против председника Владе Велике Британије и против свих њихових службеника.

Наше тајне службе би морале да узврате ударац, али оне су умешане у све то…“

Ако се за тренутак стави на страну чињеница да се немачка јавност, која је на крају прошлог века врло спремно, синхроно и унисоно саучествовала у – врло нехуманој – дехуманизацији циљне групе на Балкану (Срба), сада узбуђује и протествује, само јер се ради о сопственим интересима, може се поћи од тога да првобитно схватање демократије, људских права и слобода још увек има своје, па макар какве/такве поборнике и на Западу.

Коментар:

„НАТО-демократије“, на челу са САД, та толико често и гласно обзнањена „Међународна заједница истих вредности“, поседује несумњиви тоталитаристички потенцијал, који се манифестује и у највишим политичким и економским структурама. Тај потенцијал све више угрожава суштину демократије, претвара је у макулатуру, у маску и фарсу, у nolens volens колевку могућег тоталитаризма будућности.

Да ли је то разлог за ликовање критичара ове нове империје?

Сасвим сигурно не, јер демократија припада есенцијалним стварима, које немају прихватљиву алтернативу. Демократија западног типа је према горе наведеним показатељима, међутим, прилично тешко оболела. Та болест је по свему судећи системски условљена и порастом самозадовољне декаденције, типичне за све империје у историји човечанства, она постаје опасна не само за дотичну империју, већ и за читав свет.

То, дакле, није разлог за ликовање, напротив, али још мање је разлог да се престане са критиком тј. са аргументативном и легитимном борбом против те растуће, глобалне и у крајњој консеквенци смртоносне опасности, у социјалном и индивидуалном смислу речи.

Јер и сваки Асанж и Сноуден, Бини и Дрејк, Џ. Кирк Виби, па делом и ХансУлрих Јергес се боре против бескрупулозног и насилног, нечасног и неморалног делања утицајних делова својих сопствених водећих, империјалистички и властољубиво настројених елита и не пада им наравно на памет да ликују.

Они, дакле, воде аргументативну и легитимну борбу против растуће опасности настајања тоталитаризма у светским размерама, само заогрнутим плаштом демократије. Тиме ти људи заслужују сваку подршку и свако поштовање.

И они су очигледно схватили, да је западни „систем вредности“ у међувремену добио свог најстрашнијег непријатеља у историји а то су његови сопствени носиоци и управљачи. Тај систем убрзано губи смисао, поприма не само убилачки, већ и самоубилачки карактер а то ни у ком случају није разлог за ликовање, напротив. Јер енормни капацитет Запада би (у правим а не у погрешним рукама) могао да да огромни допринос настајању једног бољег, слободнијег и праведнијег света.

То је у овом тренутку међутим „систем вредности“, у коме је амерички председник Барак Обама добио западноевропску „Нобелову награду за мир“, иако је тај исти председник нпр. „од 2004. године и од укупно 506 напада америчких беспилотних летилица по свету, лично заповедио 318 таквих акција само у Пакистану и те паклене направе су при томе убиле најмање 2.548 људи, међу њима и више од 168 деце“^[4] а Едвард Сноуден мора истовремено да страхује за своју слободу, за свој људски интегритет или шта више за свој голи живот.

Истовремено би морало да је постало јасно, да искушење у остатку света, да се иоле добровољно подвргне доминацији „златног“ Запада и прихвати његов актуелни „систем вредности“ све више јењава и бледи, ишчезава.

Није дакле изненађујуће, да су у истраживању, које су спровели Worldwide Independent Network и амерички Галуп крајем 2013. и у коме су учествовали грађани из 68 различитих земаља света, САД проглашене за највећу претњу по светски мир (чак и у „НАТО-демократијама“, као нпр. у Грчкој и Турској). То је било мишљење 24% испитаника, на другом месту је Пакистан са 8%, следи Кина са 6% а четврто место деле Авганистан, Иран, Израел и Северна Кореја са по 5% гласова, итд. Ово мишљење о сопственој земљи дели шта више 13% Американаца. У Латинској Америци су мишљења подељена, грађани Перуа, Бразила и Аргентине нпр. виде САД као „најопаснију земљу на свету“.

На питање „У којој земљи бисте волели да живите?“, на врху табеле су упркос томе САД, али овог пута са само 9% гласова.^[5]

На то сигурно утиче и развој ситуације у САД на унутрашњем плану.

Све одреднице дотичног система вредности подређене су непревидиво култу капитала, управо идолатријском односу према поседовању и умножавању сопственог иметка, по императивном америчком принципу: „Што веће, то боље!“ )„The bigger, the better!“).

Међутим, чињеница је да када човек са 70 кг тежине намах прогута 833 г иначе животно важног витамина Ц, он ће умрети, он је у том тренутку извршио самоубиство. Аналогно томе поставља се овде теза на дискусију, да када једно друштво дозволи појединцима безмерно згртање материјалног поседа на рачун већине чланова заједнице, да тада долази до једне врсте самоубиства социјалног хуманистичког духа или пак до (покушаја) његовог убиства.

Како, као прво, изгледа социјална страна владајућег економско-финансијског система у номинално најбогатијој земљи света, у којој само врви од светских рекорда?

САД годишње издају 607 милијарди $ US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $ US или 4% светских војних издатака за наоружање). Већ то значи, да се ни у ком случају не ради о некаквој сиромашној држави.

Истовремено, у овом тренутку 15,1% или 46,2 милиона Американаца живи испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%), иако они заједно чине свега око 20% укупног становништва.

САД, даље, држе и један не баш исувише познати – и ни у ком случају ласкави – светски рекорд и то по броју својих грађана у затвору. Године 2005. је нпр. сваки 137. одрасли Американац био лишен слободе.^[6]

Већ 2006. године лежало 2.085.620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, убедљиво више него нпр. у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника). То зачудо важи и за комунистичку, дефинитивно недемократску Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,351 милијарде становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника. Данас се тај апсолутни број неслободних у америчкој „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 1% укупног броја становника. Кина би дакле морала да ухапси 13,51 милиона својих становника, да би достигла овај проценат.

САД, са око 5% светског становништва, имају око 25% свих људи у затворима света.

Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је, иначе, попуњено припадницима мањина у САД – Афроамериканцима, Латиноамериканцима (око 20% од укупног броја становника) и староседелачким и замало геноцидно искорењеним Индијанцима.

Поменимо овде још једну чудну (и забрињавајућу) чињеницу, један пажње вредан фактор америчког друштва и државе: У време владе Џорџа В. Буша, америчка државна „Агенција за цивилну заштиту“ („Federal Emergency Management Agency“) доделила је једној под-фирми компаније Халибартон/Halliburton (чији је бивши власник – и до данас велики акционар – био тадашњи потпреседник Бушове владе, Дик Чејни/Richard Bruce „Dick“ Cheney) суму од 385 милиона $ US.^[7]

Сума је додељена за изградњу 800 „FEMA Camps“, значи – „прихватних логора за илегалне усељенике у САД“. Ти логори су окружени високом бодљикавом жицом, унутра су једноставне дрвене бараке и многобројна стражарска места, понеки поседују шта више и сопствене железничке станице.^[8]

Потом је председник САД (2013) Барак Обама ове логоре 31. децембра 2011. потписивањем више закона (National Defence Autorisation Act“, NDAA) накнадно и додатно „легализовао“.^[9]

Да ли је чудо да то у Европи, од времена немачког нацизма и хрватског усташтва и Другог светског рата, буди врло непријатне, застрашујуће асоцијације? Осим тога, постоји још једна нелогичност у односу на овај пројекат: По званичним статистикама број илегалних усељеника у САД износи 1,2 милиона. Сваки од ових логора поседује капацитет од 20.000 затвореника, било би значи довољно укупно око 60 логора.

За кога је, дакле, предвиђено осталих 740 логора? Ко би требало да буду још оних могућих (очекиваних?) 14,8 милиона „интернираца“?

Буш наиме није само дао да се – на рачун америчких пореских обвезника и уз несумњиви профит свог пријатеља и заменика – саграде они бројни и врло проблематични логори за милионе људи, он је уз то поново оживео, званично легализовао и увео у употребу класичну методу мучења шпанске римокатоличке инквизије „tormenta de toca“,^[10] сада под домаћим именом „Waterboarding“.^[11]

„Правну основу“ овог систематског мучења су припремили највиши чланови америчке Владе, Дик Чејни, Дејвид С. Едингтон/David S. Addington, Џеј Бајби/Jay Bybee i Џон Ју/John Yoo (Office of Legal Council), али Буш је у својим мемоарима (Decision Points, издато 9. новембра 2010.) потврдио, да је он лично ауторизовао ову праксу. Amnesty International је на то захтевала отварање кривичног поступка против њега, ништа се међутим није десило.^[12]

Колико се право селективно, у сопственом интересу интерпретира и тиме обесмишљава, показује и чињеница да је један амерички војни суд својевремено (1947.) осудио једног јапанског официра управо због примене ове тортуре над заробљеницима на 15 година затвора са присилним радом.^[13]

У децембру 2007. је једна група републиканских сенатора покушала да се избори за доношење закона о забрани мучења.^[14] Буш је на то одмах уложио свој председнички вето и иницијатива није прошла.^[15]

Тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма свим средствима, која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД нису, дакле, смислиле неке виртуелне терористе, али су дефинитивно обезвредиле и довеле у питање основна хуманистичка „цивилизацијско-културолошка достигнућа“, поред осталог и базични правни принцип „свако мора да важи као невин, док му се кривица не докаже“ (in dubio pro reo).

Амерички председник Џорџ В. Буш оглашава дакле „глобални рат против тероризма“ и проглашава 7. фебруара 2002. Женевску конвенцију неважећом у односу на терористе (параграф 3. те конвенције забрањује мучење и понижавање ратних заробљеника) и образложава тај корак управо „војним потребама“.^[16]

А кад се поново реактивира једна класична метода мучења шпанске римокатоличке инквизије, онда је било неминовно модернизовати и приручник са упутствима, који је инквизиција својевремено понудила својом „најсрамотнијом књигом у историји човечанства“ „Malleus maleficarum“ (римокатолички „Вештичји чекић“).

Налогодавац је овог пута била ЦИА и састављен је „Каталог ужаса“,^[17] један приручник за систематско мучење осумњичених за тероризам а, наравно, у циљу изнуђивања признања од дотичних ухапшеника. Ту , условно речено, модерну и сажету верзију једног Malleus maleificarum нашег времена ауторизовали су, још једном и нешто прецизније, тадашњи заменик америчког Министра правде Џеј Бајби и његов блиски сарадник Џон Ју, заменик директора Бироа за правна питања у америчком Министарству правде.^[18]

Овај приручник почиње једном самовољном редефиницијом самог појма мучења: „О мучењу се ради само у случају, када болови који се наносе жртви, доводе до смрти, престанка функција органа или до трајног оштећења једне важне телесне функције…„ односно ако дође до „битних психичких поремећаја, који трају месецима односно годинама…“.

Потом се тачно утврђују начини сада „легитимних“ начина мучења – од поливања леденом водом („вода не сме да има температуру нижу од 5 степени“), преко спречавања сна („највише 11 дана одједном“) и удараца („само у лице и труп“), као и вишемесечног држања затвореника голим у ћелији, па све до нечовечног „Waterboarding“ („при коме се укосо тј. наглавце лежећој жртви, чије лице је прекривено једном крпом, до 40 секунди дуго налива вода у нос и потенцира осећај дављења, потом јој се дозвољава да до три пута удахне ваздух а затим се процедура – до шест пута узастопце – понавља“).^[19]

Није дакле искључено, да су САД и остале „НАТО-демократије“ у међувремену успеле да прокоцкају ону енормну историјску шансу – после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза – да својим тадашњим и скоро недостижним (политичким, економским, технолошким, војним, итд.) приматом у глобалним размерама учине свет бољим, праведнијим и мирољубивијим, да значи утемеље један заиста хуманистички и глобални систем вредности.

Искушење овладавања читавом земљином куглом је очигледно (и нажалост) однело превагу.

Уколико, значи, не дође до радикалних реформи на Западу, наддржавну „НАТО-заједницу“ чека судбина свих империја у историји човечанства а остварење идеала демократије ће – после свих промашених револуција од XVIII века до данас – доживети још један фијаско.

Са свом дужном суздржаношћу (други временско-просторни, социјални, правно-државни, идеолошки, културолошки, технолошки, итд. оквир) Асанж и Сноуден, Бини и Дрејк, Џ. Кирк Виби, итд. могу се условно упоредити са дисидентима у Совјетском Савезу, са Солжењицином, Сахаровим, Копељевим, Восленским и њиховом улогом при процесу трансформације тј. нестајања комунистичке светске империје.

Може се само надати, да њихова активност представља најаву позитивних промена и на Западу, будућност ће међутим показати колико су оне још уопште могуће, колико је горе наведени процес реверзибилан.

И – за промислити је да је горе кратко оцртана развојна фаза овог заиста веома злослутног процеса била актуелна пре скоро десет година, да је дакле у међувремену све ишло даље и даље. Наравно – у истом смеру.

Алтернатива је, да поновимо, само једна – или радикалне реформе и повратак на садржину/суштину (недељивих људских права и слобода, неотуђивог достојанства и равноправности свих људи, правне сигурности, итд.) или нестајање.

Или наравно даљи „повратак у будућност“ и у перспективи – тоталитаризам „Великог брата“.

П.с. Свестан сам, наравно, тога да ће „Велики брат“ и овај текст одмах имати пред очима, чак пре него што први читалац и помисли да га отвори. Но то није од неке нарочите важности.

Данас сам, наиме, већ једном телефонирао.

[1] 12.03.2016. • 12:11h • Srna, PRESS RS

[2] „Stern“, Hamburg, 25. VII  2013.

[3] Танјуг, Београд, 4. I 2014.

[4] „Stern“, Hamburg, 27. VI 2013.

[5] „Политика“, Београд, 3. I 2014.

[6] Die Welt, 9. XII 2005.

[7] Der unsichtbare Dritte in: Spiegel Online, abgerufen am 30. Juni 2010.

[8] Упореди. Dan Davies, „Terrorstaat. Die dunkle Seite der Macht“, Argo-Verlag, Februar 2014.

[9] „Fema Camps: Konzentrationslager der Neuzeit?“ U: Bürgerstimme, Zeit für Veränderungen, 8. VII 2013.

[10] NPR: Waterboarding – A Tortured History, 3. XI 2007 (abgerufen am 26. II 2009).

[11] „Folter bei 9/11-Verhören. Bush ordnete Waterboarding persönlich an“. Spiegel Online, abgerufen am 4. XI 2010 (deutsch).

[12] „Bush verteidigt Irak-Krieg“ in: Focus.de vom 9. XI 2010; „Denkmal für eine Hassfigur“ in: Spiegel Online vom 9. XI 2010; даље: „Schröders Ex-Sprecher lästert über Bushs Intelligenz“. In: Handelsblatt, Düsseldorf, 10. XI 2010.

[13] Washington Post, Waterboarding Historically Controversial, 5. X 2006 (abgerufen: 26. II 2009.

[14] Jane Mayer: The Dark Side: The Inside Story of How the War on Terror Turned Into a War on American Ideals, 2008, Doubleday-Verlag; Auf der dunklen Seite. Wer ist politisch verantwortlich für die Folter durch CIA-Angehörige? Berliner Zeitung, abgerufen am 22. IV 2009 (deutsch).

[15] „Waterboarding“-Verbot im Senat gescheitert. Die Welt, abgerufen am 15. XII 2007 (deutsch); Bush stoppt Anti-Folter-Gesetz. Focus, abgerufen am 8. März 2008 (deutsch); New York Times: Effort to Prohibit Waterboarding Fails in House, 12. III 2008)

[16] Amerikas dunkles Geheimnis, „Stern“ Nr. 23, 28. V 2009, Hamburg.

[17] Amerikas dunkles Geheimnis, „Stern“ Nr. 23, 28. V 2009, Hamburg.

[18] Исто.

[19] Исто.

Извор: "Искра"