"Мајчинска молитва са дна мора избавља" - ову (руску) пословицу, наравно, знају сви. Али, верују ли многи да је та пословица речена не само као мудрост већ је савршено истинита и многим вековима потврђена безбројним примерима.

Отац Павле, монах, испричао ми је случај који му се десио. Он га је испричао, као да је све тако и морало да буде. Мене је тај случај задивио, и ја ћу га препричати - мислим да је он задивљујући не само за мене. На улици је оцу Павлу пришла жена и замолила га да дође њеном сину. Да га исповеди. Дала је адресу. - А ја сам баш журио, - рекао је отац Павле, - и тај дан нисам стигао. Да, признајем, и адресу сам заборавио. А следећи дан, рано ујутро, она ме опет срела, веома узбуђена, и упорно молила, преклињала, да пођем њеном сину. Из неког разлога, чак је нисам ни питао зашто она није пошла са мном. Попео сам се уз степенице, позвонио. Отворио је мушкарац. Веома неуредан, млад, одмах се видело да много пије.

Погледао ме дрско, био сам у мантији. Поздравио сам га и рекао: "Ваша мајка ме замолила да дођем к вама". Он поскочи: "Добро лажеш, моја мајка је умрла пре пет година". А на зиду њена слика, међу осталим. Ја показујем на њену фотографију, говорећи: "Баш ова жена ме замолила да вас посетим". Он ће изазовно: "Значи, ви сте с оног света по мене дошли?" - "Не, рекох, него с овога. А ово, што ћу ти рећи, ти испуни: сутра ујутро дођи у храм" - "А ако не дођем?" - "Доћи ћеш: мајка моли. То је грех - родитељске речи не испуњавати". И он је дошао. И на исповести он се тресао од ридања, говорио је да је он мајку истерао из дома. Он је живела код туђих људи и убрзо умрла. Он је чак и то сазнао касније, није је ни сахранио.

Дошао је тога дана. А увече сам последњи пут срео његову мајку. Била је веома радосна. Марама на њој била је бела, а до тада тамна. Много је благодарила и рекла да је њеном сину опроштено јер се раскајао и исповедио, и да се она са њим већ видела.  Онда сам, ујутро, отишао на његову адресу. Суседи су рекли, да је он јуче умро, да су га одвезли у мртвачницу.

Ето, то је била прича оца Павла. А ја, грешни, размишљам: значи, мајци је било дато да види сина са тог места, где је она боравила после своје земне кончине; значи, њој је било дато да зна време смрти свога сина. Значи, и тамо су њене молитве биле тако пламене, да јој било дано да се оваплоти и умоли свештеника да исповеди и причести несретнога раба Божијега. Ето како је то страшно - умрети без покајања, без причешћа.

И најважније: значи, она је волела њега, волела свога сина, чак и таквог, пијаног, који је истерао рођену мајку. Значи, она се није срдила, жалила и, већ знајући више од свих нас о судбини грешника, учинила све, да би судбина та обишла њеног сина. Она га је избавила са дна греховног. Управо она, и само она силом своје љубави и молитве.

Извор: https://omiliya.org/article/materinskaya-molitva-vladimir-krupin.html

Превод са руског за „Борбу за веру“: Д.В.