Иако је био оптимиста и веровао да ће Цар опет бити у Русији, да ће још бити процвата у нашој отаџбини, и да Русију никада неће сломити никакав антихрист, да ће наша држава стајати до Другог Доласка, нас монашествујушчe он је поучио и припремао за веома тешка времена.

Од 1997. године он је упозоравао о штетности ИНН-а (идентификационог броја пореског обвезника). Говорио је о томе да глобализација долази, да иду времена када ће требати остати у вери и не одрећи се од Христа. Зато што ће веома препредено и лукаво све бити изведено. И када сам питала: „Баћушка, а како се спасавати?“ – он је стискао песницу, као да је њом стезао невидљиво оружје, и одговарао: „Онај ће отстојати (издржати) који буде имао козачку веру! А остали ће примити мучеништво“.

Плакао је, са сузама јадиковао: „Како жалим Отаџбину! И како тешко ће вам бити – не могу вам све рећи, шта чека нашу Домовину!...“ 

Отац схиигуман је упозоравао да ни при каквим околностима не треба прихватати електронске карте и ИНН, зато што су то све делови истог система, који премережавају цео свет, у току глобализације припремајући податке за антихриста. И како тешко ће после тога бити у таквом свету. Они, који због преживљавања приме печат антихриста, добиће само неиздрживе жалости, зато што антихрист не може прехранити све, истрошиће се резерве, и како ће ти људи после страдати! 

Затим ће распорити себи трбух, да би умрли, али смрти неће бити. Господ ће због наших порока допустити чак и канибализам, како је већ и било у годинама безбожја, када је Господ покарао Русију глађу. Баћушка је провидео да ће се пред крај времена та времена поновити. Али он нас је и ободравао, говорио је да је то судбина незнабожаца, неверујућих у Бога.

Баћушка је био убеђен да ни у ком случају не треба допустити долазак Папе Римскога у Русију и да не сме бити никаквих договора са Ватиканом. Много је туговао због тога што су сектама, одводећим људе од Бога, дата велика права и могућности, у нашој Русији, да саблажњавају Православни народ. Са сузама се молио за људе који су се удаљавали од Бога. Говорио је да је Русија хиљаду година била Православна и основна религија у њој мора бити Православна. Само тада се може говорити о духовном препороду наше Отаџбине.

  Иако је био оптимиста и веровао да ће Цар опет бити у Русији, да ће још бити процвата у нашој отаџбини, и да Русију никада неће сломити никакав антихрист, да ће наша држава стајати до Другог Доласка, нас монашествујушче он је учио и припремао за веома тешка времена.

   Баћушка је учио поштовању Царских Мученика: „Ко их не признаје – неће се спасити“ – говорио је он. У његовој келији било је много портрета и икона Господара а пред једном од слика стално је горела свећа. Касније сам питала Баћушку да ли одавно поштује Суверена Николаја Александровича? Баћушка је испричао да је још његов деда увек носио у џепу на грудима монету са ликом Никлаја Другог, повремено је вадио и целивао је као икону.

   Благодарећи баћушки изменио се мој поглед на Императора Николаја II. Још три године пре канонизације Отац Јероним називао га је Светим Царем и саветовао да се чита акатист Цару-Мученику Николају II.

   О Григорију Распућину је говорио: да је Цар Николај II после његове смрти увек носио при себи честицу његових моштију.

„Лик Цара Николаја“

Прича рабе Божије Елене из Одесе о виђењу Господара Николаја II, по молитвама оца Јеронима

   „Тај случај ја саопштавам по благослову Архимандрита Јоне из Свето-Успењског манастира града Одесе. У мају 1996. године десило се да сам била у Санаксару. Ја тада још ништа нисам знала о том манастиру. Нашој групи се посрећило да присуствујемо на молебану у келији баћушке Јеронима. Мени је одмах упало у очи и веома ме изненадило то што се у келији старца заједно са иконама налазио портрет Цара Николаја II.

   Ја тада још нисам знала да је Цар – свети. Нас у школи су учили сасвим друго... Размислила сам: како тако, зашто је овде портрет Цара близу икона? Почео је молебан. И одједном за време молебана ја јасно видим, у виђењу, пред собом овакву слику: лепа уска река са чистом водом, два зелена брега, и по реци плови сплав. А на средини сплава стоји човек у сребрној одежди – његово лице ми је познато, то је Баћушка Цар Николај II. Али у први мах сам помислила: зашто је у Исуса Христа лик нашег Цара? (мени се учинило у почетку да је то Господ Исус Христос).

   Поред њега су људи – такође у белим сребрним одеждама. И хоругве (заставе са мотивима Исуса Христа, Богородице или светаца, користе се на литијама, опходима око цркве итд.; представљају симбол победе над смрћу и над ђаволом) у њиховим рукама као да су биле сребрне. Схватила сам да ми је показан Цар у слави! Сплав са свим тим људима  се приближавао, видела сам како су у свих на сплаву добра лица. И тај сплав се приближио толико толико близу да ме чак ударио по ногама. И ја сам се пробудила. Када су нам, после неког времена, у Одесу донели икону Цара-Мученика, благоухану (пријатног мириса) и мироточиву, и када су почели да говоре о прослављању Цара, тада сам и схватила да је старац Јероним, много поштујући Царске мученике, одговорио на моје питање: зашто портрет, тада још непрослављеног Цара Николаја, стоји заједно са другим иконама. Уверена сам да је то чудо произашло по његовим молитвама“.

Када сам била у посети Алапаевску, на месту убиства свете преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, а затим дошла код оца Јеронима, он ме питао за камење с тог места. Рекао је да је тамо сваки камен заливен крвљу – Света Земља! Баћушка је тамо долазио мало пре смрти. 

   Њему су постављали много питања о преласку на село, на земљу. Баћушка је говорио да се прећи мора ради спасења. А само тако, у „нигде“ ићи не треба. Ја сам га питала да, можда, треба у Мордовију да пређем. Он је одговорио: „Када пређете, то ће већ свуда бити (имао је у виду глад и катастрофу). Неће помоћи ни село“. „Моли се непрестано, моли се“, - саветовао је он.

   Још је говорио за рат и страшну глад. Али на питање треба ли скупљати храну, одговарао је да је боље скупљати просфору, и то је све. Многи монаси тражили су савет од њега: није ли боље да пређу у други манастир? Али баћушка је свима одговарао исто: где сте дошли, ту и живите.

Навешћу пример из свог разговора са старцем. Питам: „баћушка, женити се или не“? Одговор је био: „Тражи спасења. Када брод тоне у море, морнари мисле на спасење а не о ремонту кабине. Ако је женидба за тебе – спасење, онда се жени и не сумњај, а ако је то кабина на тонућем броду онда је то погибељ. Тражи спасења а тамо ће Господ све уредити“.

   Далеко је гледао добри баћушка. Тај брод – то је наш свет који тоне, а кабина – то су наше страсти. Ако размишљате о женидби као о начину задовољавања својих страсти, то је смрт, а ако је супружанство појас за спасавање у мору греха то је онда спасење.

 „Правде на земљи нема, она је на небу“, „Тражите најпре Царство Небеско, а остало ће вам се придодати“, ове речи он је често понављао. Када су га питали о болестима, он је овако одговарао: каквим органом грешиш, такав ће и болети. И да би се исцелили треба се кајати и молити више.

Још је често понављао: најважнија је љубав – љубав покрива много грехова. Онај који осуђује изједначава се са врачарима. За врачаре се не треба молити, не може им се веровати. Господ нас све хоће под своје крило да сакупи – говорио је старац.  

Кошуља је даље од нас него Господ. Баћушка нас је учио да се не бојимо бесова (демона) а да се Бога бојимо. Ми сваког минута грешимо и треба тежити томе да видимо своје грехове тако јасно као тањир супе. Нисам схватила: чије грехове? Туђе? Он се осмехнуо и одговорио: зашто ће ти туђи? Своје.

Говорио је: себе не треба жалити. Болујеш – струлити је боље али спасити се за вечност.

Саветовао је оне чији сродници пуше да сваки дан за пушача читају 108. псалам. Ако гине сродник (духовно) – читати Псалтир и Акатист Мајци Божијој „Опоравак погибших“. За мушкарца се демон силно бори, говорио је он, седам пута јаче него за жену, зато што је мушкарац – лик Божији (има се у виду да је у мушком лику дошао на земљу Господ Исус Христос и први човек је био Адам).

Баћушка је говорио: велику силу има молитва, она може чак и воз да заустави. Један монах је читао Исусову молитву. Напред је била оштећена пруга. Воз се зауставио и хаварија се није десила. Питали су монаха како се зове. Он је одговорио: Исусова молитва. Ово је Баћушка испричао мом оцу.

Још је Баћушка говорио: свакоме је дат крст, њега треба носити, не бацати. Колико је било питања: може ли се оставити муж – пијанац, хранити сина нерадника итд. Одговор је био један: крст твој је такав, и што ти је теже – то боље. Венчани брак нико не сме да разруши, трпети се морају све жалости. Такав је наш живот.

Старац је објашњавао: „Савест у Адама се пробудила тек тада када је он видео Бога, после кушања забрањеног плода. Тако и ми – постидећемо се Бога на Страшном суду ако се, на време, не покајемо. А шта ако сутра буде Страшни Суд?

Православни човек се никада и ни са ким не спори. Православни у разговору говори или „да - да“, или „не – не“, јер спорови озлојеђују душу и благодат одлази“.

 „Чувајте благодат као драгоцени бисер кога не можете купити ни за какав новац“.

 „Господ је насликао свет Својом руком, и све је мудро устројио ни са ким се не саветујући, створивши свет ни из чега. Зато у природи нема ничега случајног. Будите пажљиви према свим ситницама у свом духовном животу“.

 „Ми смо скинули само први слој земље  и само смо отворили прву страницу Књиге Живота, коју је насликао Господ. Природа – то је та књига коју ми кваримо не прочитавши је до краја“.

 „Знања без Бога су празна. Поље и ораница само онда ће дати духовни род ако буду посејана семена вере“.

Три дара су дата људима од Бога: разум, говор, рад – и треба да служе Њему“.

Земља не може бити прљава, она је наша хранитељка, а нечистота – то је оно што је вама на устима (показивао је на руж за усне) или оно што силази са грешних уста“.

 „Бледи вештачко а вечно – остаје“. „Педагозима: немојте изгубити ни једног ученика, ни једне дечије душе, нађите пут до срца сваког ученика“.

 „Чињење добра – то је гајење венца за Царство Небеско. Чинимо добро дело – садимо цвеће за такав венац. Чинимо зло – кидамо цветове са њега. Какав венац ће се добити, зависи од вашег труда – бујан или очерупан“.

Веома строго Баћушка се односио према држању поста. У току је био Божићни пост. По уставу Цркве у среду и петак није дозвољено јести уље. Говорио је: „Какво уље?“. И иако сам покушала да објасним да мама има болове у желуцу, он није хтео ни да чује: „Никаквих ублажавања! Веру јаку чувајте“ – рекао ја на поласку старац и подигао чврсто стиснуту песницу.

-  На жалбе Баћушка је одговарао

-  Читај Псалтир!

-  Баћушка, у породици су велике свађе.

-  Читај Псалтир.

-  Баћушка, на послу имам непријатности.

-  Читај Псалтир.

Била сам збуњена, како то може помоћи? Али, када почнеш да читаш – све се уређује. Код проблема са децом благословио је да се чита акатист Богородици пред иконом „Опоравак погибших“.

Отац Јероним никада није много говорио. Питаш га конкретно: „Баћушка, како ће бити?“ – он каже, али само то што је неопходно. Увек је говорио: „Кајте се, кајте се и кајте се“. Мало је говорио, наравно, по смирењу своме, није хтео да показује да има нешто у њему.

По материјалима књиге Антона Жогољева „Старац ЈЕРОНИМ“

Извор:   https://3rm.info/

Превод са руског за „Борбу за веру“: Д.В.