Како се сазнаје, у октобру 2021. предвиђено је да патријарх и чланови Синода отпутују у посету источноамеричкој епархији СПЦ у Сједињеним Државама (овде:). Циљ посете је провера финансијске слике те епархије, уз напомену да се надлежни епископ Иринеј Добријевић сумњичи за новчане злоупотребе у висини од око осам милиона долара.

У средишту ове контроверзе налази се храм св. Саве у Њујорку, који је изгорео у пожару 2016. године. Са финансијског становишта храм је интересантан из најмање два разлога. Прво, за његову обнову после пожара 2016. године сакупљена су вишемилионска средства од осигурања и прилога верника. Парохијани црквеношколске општине св. Сава у Њујорку су незадовољни и у сукобу са Добријевићем зато што он не дозвољава уредно изабраној црквеној управи да ступи на дужност и оствари увид у црквене финансије. Друго, независно од пожара и обнове храма, у средишту пажње свих заинтересованих фактора налазе се такозвана „ваздушна права,“ специфика законодавства о некретнинама у држави Њујорк. Укратно, на Менхетену куповином земљишне парцеле стиче се право градње у вис одређеног броја спратова. Неискоришћена количина спратова може се продати неком другом, ко има потребу да гради изнад ограничења које му закон о некретнинама поставља на његовој парцели. Другим речима, ваздушна права су преносива. На Менхетену, где је свака квадратна стопа површине баснословно скупа, у случају отуђивих ваздушних права црквеношколске општине св. Сава, ради се о неколико десетина милиона долара.

Зато су ове финансијске ситнице предмет помне пажње и јабука раздора међу црквеним великодостојницима који су се, између осталог, заветовали и на сиромаштво. Претпоставља се да ће црквена делегација из Београда тражити од Добријевића да им положи рачуне у вези са напред наведеним појединостима.

Интересантно је да се, барем за сада, једно друго важно питање, које се односи на формирање неканонских паралелних црквених структура у Северној Америци, не налази на јавности доступном дневном реду патријаршијске делегације. То је чудно из најмање два разлога.

Прво, зато што је правна концепција ових неканонских, али пред америчким властима потпуно легалних структура стављање целокупне црквене имовине у САД, која припада генерацијама српских верника, под апсолутну контролу и виртуелно власништво надлежних епископа, у овом случају поред већ поменутог Добријевића и западноамеричког Максима и средњезападноамеричког Лонгина. О томе смо опширно раније писали, видети овде, овде и овде. По вредности на тржишту некретнина ниједно друго црквено имање у САД се не може мерити са црквом у Њујорку, то се подразумева. Али зашто би се делегација из Београда отиснула на тако далек пут да сређује само њујоркшко питање, без упуштања у за Цркву неупоредиво шире и свеобухватније проблематике неканонских парацрквених структура које потенцијално воде не само отуђењу и других црквених материјалних ресурса него, што је још трагичније, расколу?

Друго, приликом посете ванредном црквеном сабору у Флориди на почетку 2020. године тадашњи патријарх Иринеј је свим трима северноамеричким епископима јавно издао упутство да паралелне црквене структуре угасе. То упутство се није односило само на Добријевића, већ и на његове колеге на средњем западу и на западној обали. До сада, нико од њих није поступио по овом налогу. Могло би се рећи да се сва тројица налазе у стању непослушности према вишим црквеним властима. Пропуст синодалне делегације на челу са патријархом да се позабави предрасколничким стањем у Српској православној цркви у САД (ово се наравно не односи на народ него само на црквену јерархију) и стављање тежишта путовања искључиво на преглед рачуноводствених књига у Њујорку – ма колико важно и то било – изазваће крупне недоумице у погледу приоритета црквеног руководства и свакако да неће допринети јачању њиховог угледа.

Ипак, уколико је делегацији стало да произведе добар утисак међу америчким Србима, а и много шире међу верницима Српске православне цркве, указаће јој се могућност да то учини приликом посете чикашком крају у оквиру истог путовања. За суботу 16. октобра заказана је посета патријарха Порфирија чикашким Србима поводом „Прославе стогодишњице оснивања Епархије америчко-канадске Српске Православне Цркве.“ И овде посету прате одређене необичности, у првом реду то што се догађај води као посета Епархији новограчаничко-средњезападноамеричкој, али се патријархова архијерејска литургија одржава у храму Васкрсења Христовог на Redwood Drive-у, уместо у манастиру Нова Грачаница, где се налази седиште епархије коју посећује. Симболика је кристално јасна свим америчким Србима, пре свега у Чикагу.

У време црквеног спора који су 1963. године преко своје Верске комисије изазвале комунистичке власти, црква на Redwood Drive-у  је била упориште фракције која је била опредељена за „Мајку Цркву“ Београду, која се налазила под контролом комунистичког режима. Од тада, сукоб је релативно изглађен али то је ипак чудан избор места где ће патријарх наступити (да не коментаришемо улазнице од по $100 за „трпезу љубави“ после његове литургије) зато што је седиште његовог домаћина, епископа Лонгина, у манастиру Нова Грачаница, а не на Redwood-у. Узгред, патријарх би обавезно требало да поразговара са епископом Лонгином, али не само да му честита стогодишњицу оснивања епархије, него и да га упита – што је у овом тренутку још важније – зашто у својој епархији није поништио противкаконске паралелне црквене структуре, као што је био дужан  да учини?

Али симболички далеко најважнија ствар коју би патријарх Порфирије и његова синодална делегација требало да учине када се већ буду налазили у Чикагу, и док одају признање годишњици Епархије америчко-канадске, је да пониште срамно и неканонско рашчињење једног од најистакнутијих епископа те епархије, Дионисија Миливојевића, по наређењу богоборачких комунистичких власти у тадашњој Југославији. Епископ Дионисије је тим властима сметао зато што је био бескомпромисни следбеник Светосавске традиције и српски родољуб, и што се за време Другог светског рата непоколебљиво ставио на страну генерала Михаиловића и ЈВуО. Чак је и патријарх Герман, под чијом је управом блаженопочивши епископ Дионисије био склоњен, касније, у нешто измењеној политичкој атмосфери, отворено признао да је то учињено под жестоким притиском и претњама комунистичког режима.

Да потсетимо, епископ Дионисије не само да је саградио бројне цркве и формирао парохије широм северне Америке, него је својим гарантним писмима десетинама хиљада бивших ратних заробљеника који су одбили да наставе да робују под послератним комунистичким режимом омогућио исељење из Европе у САД после завршетка Другог светског рата, на чему су му они остали доживотно захвални. Када се владика Дионисије ставио на чело антикомунистичких демонстрација у Њујорку 1962. године, које су слободни Срби уприличили у знак протеста против посете диктатора Броза, он је постао мета број један режима. Броз је тада свом обезбеђењу поставио чувено питање: „Ко је онај поп?“ чему је уследило наређење да „мора да се склони.“

Извршење тог безбожниковог наређења пало је у удео престрашених архијереја тадашње СПЦ и они су га ефикасно извршили, мада ипак са нешто више обзира према формалностима него у репризи истог срамотног чина, по директиви власти и страних амбасада, у скорије време.

Патријарх Порфирије и чланови Синода исправили би велику неправду према једном великом и посвећеном црквеном делатнику и непоколебљивом родољубу који се у најтежим и најмрачнијим временима налазио на бранику Православља и Српства када би своју посету Србима у САД искористили да објаве да је прогон  владике Дионисија црна мрља на савести Цркве, а да су све последице његовог „рашчињења“ – канонски ништавне.

Таквим гестом поклоњења правди и истини они би стекли немерљиво поверење Срба у Америци и расејању, које ће им бити итекако неопходно да се, уз помоћ и подршку верног народа, ухвате у коштац са новим расколом који је на помолу. Тај раскол, уколико архијерејима не буде пошло за руком да његове узроке одлучно искорене а покретаче што пре удаље са црквених положаја одакле би и даље могли да праве штету, биће још болнији, већих размера и неупоредиво разорнији од онога који је комунистички режим испровоцирао и преко својих локалних јатака спровео 1963. године.

Тачно је да је у време патријарха Павла био постављен оквир за исцељење рана насталих у српској заједници у расејању овим подметнутим и политички изазваним раздором. Али патријарх и Синод треба да знају да суштинског помака неће бити све док се не испуне најмање два услова.

Прво, и најважније, да Србима у Сједињеним Државама изаберу и без одлагања пошаљу троје владика са следећим квалификацијама: да верују у Бога, да исповедају Православље и да су српски родољуби, неподељених лојалности.

Друго, да слично закључку који је објавио секуларни суд у предмету генерала Драже Михаиловића пре неколико година, објаве без увијања и језуитске двосмислености да је блаженопочивши епископ Дионисије Миливојевић нерашчињен и канонски неосуђиван. (Не „рехабилитован,“ зато што дела почившег владике Дионисија сваку рехабилитацију чине непотребном и излишном.) Једино на такав начин, а не само укључивањем у контроверзу око управљања материјалним средствима српске катедрале у Њујорку и симболичким присуством на прослави годишњице у Чикагу, патријарх и Синод ће успети да путовање у САД употребе на добро Цркве и духовну корист своје америчке пастве (да не помињемо духовну корист за свакога од њих појединачно).   

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА!