Израелу је омогућено да се извуче са великом шпијунажом усмереном против САД и крађом материјала и технологије.

Неколицина Американаца је свесна чињенице да ниједан државни званичник САД, укључујући конгресмене, не сме ни на један начин да помиње или дискутује о израелском нуклеарном арсеналу, који је процењен да се састоји од чак 200 тактичних нуклеарних оружја која се могу испоручити ваздухом, копном или морем.

Забрана је под ознаком „тајна“ записана у „класификационом билтену“ Одељења за енергетику, који је издат 6. септембра 2012. године под бројем WPN-136. У наслову пише „Упутства за давање информација које се односе на потенцијал израелске нуклеарне способности. Било би занимљиво сазнати тачан текст дописа, али упркос бројним покушајима да се дође до примерка према Закону о слободи приступа информацијама, цео документ је у потпуности недоступан.

Оно што је познато јесте да је допис у основи забрана давања информација, коју је вероватно издала администрација Барака Обаме како би блокирала било ког званичника да обелодани коментар који би се могао протумачити као да федерална влада признаје да Израел има нуклеарно оружје. Ћутање о израелском арсеналу датира из договора председника Ричарда Никсона са израелском премијерком Голдом Меир. У свом најскоријем појављивању, председник Барак Обама, на питање да ли зна за „било коју државу на Блиском истоку која има нуклеарно оружје“, одговорио је „не желим да нагађам“. Наравно, лагао је.

Прва позната жртва билтена био је Џејмс Дојл, специјалиста за нуклеарну политику из Националне лабораторије Лос Аламос, који је 2013. написао реченицу која је сугерисала да Израел има нуклеарни арсенал. Појавила се у чланку под насловом „Зашто елиминисати нуклеарно оружје?“ за коју је Лос Аламос проверио безбедност, и појавила се у часопису Међународног института за стратешке студије. Непознати службеник конгреса затражио је ревизију а Дојлу су прегледали кућни рачунар пре него што су га отпустили. Израел, као што је често случај, слободно пролази са нечим што би за друге било криминално понашање. Њихов нуклеарни програм креиран је крађом америчког уранијума и технологије наоружања. Спречавање ширења нуклеарног оружја заправо је био главни циљ америчке владе када је почетком 1960. председник Џон Ф. Кенеди из извештаја ЦИА сазнао да Тел Авив развија нуклеарно оружје. Рекао је Израелцима да прекину свој програм или у супротном ризикују да изгубе политичку и економску помоћ Америке. Међутим, убијен је пре него што су предузети било какви кораци за заустављање овог пројекта.

Израел је убрзао нуклеарни програм након смрти председника Кенедија. До 1965. набавили су сировине за бомбу која се састојала од високо обогаћеног уранијума у ​​власништву америчке владе, који су добили од компаније NUMEC из Пенсилваније, основане 1956. године и у власништву Залмана Мордекаја Шапира, шефа питсбуршког одсека Ционистичке организације Америке. NUMEC је био добављач обогаћеног уранијума за владине пројекте, али је такође од почетка био параван за израелски нуклеарни програм, са својим главним оснивачем Давидом Ловенталом, водећим ционистом, који је путовао у Израел најмање једном месечно где се састајао са старим пријатељем Меиром Амитом, вођом израелске обавештајне службе. NUMEC је прикрио испоруку обогаћеног уранијума у Израел тврдећи да је метал „изгубљен“, губитак је укупно износио скоро 600 фунти тежине, довољно за производњу десетина оружја. Значај операције је био толики да је 1968. NUMEC чак имао приватну анонимну посету водећег израелског шпијуна Рафија Еитана, који је касније водио шпијуна Џонатана Поларда.

Такође је било и физичких доказа који се односе на преусмеравање уранијума. Рафинисани уранијум има технички потпис који дозвољава идентификацију његовог извора. Инспектори Одељења за енергетику у Израелу идентификовали су трагове уранијума из NUMEC-а 1978.године. Централна обавештајна агенција је такође испитала преусмеравање обогаћеног уранијума из фабрике NUMEC и закључила да је то део ширег програма за добијање технологије и сировина за нуклеарни уређај за Израел. Са уранијумом у руци, крађа напредне технологије је била потребна да би се направило нуклеарно оружје, а тада у причу улази холивудски филмски продуцент Арнон Милчан. Милчан је рођен у Израелу али се преселио у САД и на крају завршио као оснивач-власник продуцентске куће New Regency Films . У интервјуу за израелску телевизију 25. новембра 2013. године Милчан је признао да је провео многе године у Холивуду као агент израелске обавештајне службе, помажући им да дођу у посед забрањених технологија и материјала које су омогућиле Израелу да развије нуклеарно оружје. Радио је за израелски Биро за науку и везу одељења Мосада, који се назива шпијунска агенција LAKAM.

Милчан је у интервјуу признао: „Урадио сам то за моју земљу и поносан сам на то.“ Није мислио на САД. Такође је рекао да су „друга велика холивудска имена повезана са његовим тајним пословима“. Поред осталих успеха, преко своје компаније Heli Trading набавио је 800 критона, софистицираних окидача за нуклеарно оружје. Уређаји су набављени од калифорнијске врхунске тајне компаније за одбрану МILCO International. Милчан је лично регрутовао председника MILCO-a Ричарда Келија Смита за агента пре него што га је предао у службу другом раднику Хели Трејдинга, будућем израелском премијеру Бењамину Нетањахуу. Смит је на крају ухапшен 1985. године, али колико је познато, ни Милчан ни Нетањаху нису били испитани од стране ФБИ-а у вези са крађама. Израелске нуклеарне бомбе сада су у вестима због личног става који се изненада појавио у Њујорк тајмсу 11. августа, а написао га је Питер Бајнарт под насловом „Америка мора почети говорити истину о израелским нуклеарним бомбама“. Бајнарт је написао да Израел већ има нуклеарно оружје. То никада не бисте сазнали од америчких лидера који су последњих пола века глумили незнање. Ова превара подрива наводну посвећеност Америке нуклеарном неширењу и искривљује америчку дебату о Ирану. Време је да Бајденова администрација каже истину.

Бајнарт истиче да америчка јавност тешко може донети информисани суд о томе шта би требало да се ради на Блиском истоку ако није сигурна у то да ли Израел има нуклеарну моћ или не, али једно питање о којем не расправља је питање новца. Грант Смит из IRMEPA-а, који је доводио у питање тајност израелског арсенала, недавно је приметио да „одредбе Закона о контроли извоза оружја The Symington & Glenn provisions of the Arms Export Control Act (22 USC §2799aa-1: Трансфери нуклеарне прераде, илегални извоз нуклеарних експлозивних направа, трансфери нуклеарних експлозивних направа и нуклеарних детонација) забрањују америчку страну помоћ земљама са програмима нуклеарног наоружања које нису потписнице Уговора о ширењу нуклеарног оружја, ако не постоје неопходне посебне процедуре. Али ниједан члан Конгреса се није позабавио овим питањем - или чак је поменуо израелски арсенал нуклеарног наоружања.

Смит је фрустриран невољношћу прогресиваца у Конгресу, који су се успротивили недавној додатној војној помоћи Израелу у износу од 735 милиона долара, која је омогућила Израелу да се поново наоружа након напада на Газу, да занемари забрану давања информација и да покрене питање нуклеарног арсенала. Он пише: „Чини се као да се чак и ови чланови Конгреса, као и остатак америчке владе, придржавају ове тајне забране давања информација када би могли предузети мере које би оспориле одбијање администрације да призна израелско нуклеарно оружје и вероватно зауставиле 3,8 милијарди долара новца пореских обвезника да оду у Израел.

То што документ Министарства енергетике уопште постоји је признање запањујуће моћи израелског лобија над америчком владом на свим нивоима, нарочито зато што се намерава игнорисати или чак негирати други закон који је Конгрес усвојио за борбу против ширења нуклеарне енергије. Негирање онога што сви знају да је истина, односно да Израел има нуклеарни арсенал, изгледа да се своди на способност владе Сједињених Држава да настави награђивати богати Израел милијардама долара новца пореских обвезника сваке године. Сугерисати да је споразум лош било би благо речено, али више је од тога. То је криминално. Израелу је дозвољено да се извуче са масовном шпијунажом усмереном против Сједињених Држава и крађом материјала и технологије, а такође је од 1970. укључен у заверу са америчком владом која нарушава америчку спољну политику, што је углавном учињено како би се и даље добијале милијарде долара које нема право да прими према постојећим америчким законима. То је срамота. Осим тога, то би се могло протумачити и као издаја.

Извор: https://www.strategic-culture.org/news/

Приредио: Милан Старчевић