header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Интервју епископа аустралијско-новозеландског Силуна за "Вести"
Интервју епископа аустралијско-новозеландског Силуна за "Вести" Штампај Е-пошта
четвртак, 14 октобар 2021
        Криза Ковид-19 оставила свој траг не само на телу, него и на души нашег народа... Навешћу само један пример...  а он се садржи у великом броју (на десетине породица) наших верника који напуштају Аустралију и одлазе у Србију.

 + + +

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан дао је 09. октобра 2021. године интервју за новине "Вести", који преносимо у целости.

Присуствовали сте пролећном заседању Сабора СПЦ. Које су оне кључне поруке које ћете пренети верницима у Вашој епархији?

Присуство архијереја на Светом Архијерејском Сабору помесне му Цркве није само ствар канонског поретка, већ пре свега благодатно-педесетнички догађај и искуство. Када се епископи сабирају на Сабору, они то не чине као индивидуе, већ као они који собом представљају - оприсутњују своју локалну Цркву (епархију), дакле, своје свештенство и верни народ. У склопу дискусије о разним темама које су од општег значаја за живот наше помесне Цркве, архијереји подносе и извештаје о локалним приликама, раду и мисији Цркве на подручју повереним их епархија. Поред саопштења са заседања Светога Архирејског Сабора Српске Православне Цркве који је свима доступан преко црквених гласила, а који углавном излаже све оне главне одлуке и поруке које се тичу живота и рада наше Помесне Цркве, порука коју сам пренео своме свештенству и верном народу, намерно кажем порука, јер сматрам да она заправо сабира у себи све поруке понаособ, гласи: као народ Светога Саве у времену великих изазова и тектонских друштвених промена дужни смо да се чврсто и непоколебљиво држимо Богочовека Христа, а то значи наше Свете Православне вере. На тај начин ћемо очувати и све оно што нас као народ краси и оплемењује, а исто тако ћемо имати снаге и мудрости да одолимо свим искушењима са којима се суочавамо.  

Боравак у отаџбини сте искористили да обиђете више епархија, како у Србији, тако и у БиХ. Који су они догађаји (и сусрети) које бисте посебно издвојили и због чега?

Боравак у Отаџбини за нас који долазимо са дистанци од више десетина хиљада километара јесте, пре свега, велика радост, а и прилика да обновимо наше духовне снаге, да се напојимо са извора воде живе, који вековима тече и води наш народ српски у свесмисао и живот. Након две одбијенице, најпре у фебруару ради одласка на изборни Сабор, а затим и у мају за редовни пролећни, једва сам добио дозволу за излазак из Аустралије уз одређене услове, од којих је један био да дуже останем ван Аустралије, искористио сам прилику да обиђем многе епархије наше Цркве и крајеве где наш народ вековима живи. Поред благодатне и окрепљујуће посете Светој Гори - манастиру Свете нам Српске Царске Лавре Хиландар, сусрета са драгим нам игуманом Методијем и братијом манастира, имао сам прилику да посетим многе друге епархије наше Свете Цркве у којима сам дочекан отвореног срца и испружених руку браће архијереја, којима сам неизмерно захвалан. Важан догађај, уједно и потресан за мене, био је одлазак на гроб драгог ми духовног оца Владике Милутина. Прошло је више од годину дана од како се упокојио, а да нисам имао могућности да се некако опростим са њим, да му будем на опелу, на гробу. Нема довољно простора у овом интервјуу да сместим све утиске везане за овај догађај, као и за све утиске везане за посету ваљевском крају. О томе можда неком другом приликом... Мислим да је важно да због великог броја мојих епархиота споменем посету нашим епархијама у Хрватској. Имао сам жељу раније, а посебно од како сам постао владика верном народу Петог континента, да посетим просторе Српске Крајине из које је протеран велики број мојих епархиота. Међутим, због кратког времена и епархијских обавеза, никако нисам успевао да то раније учиним. Посета светињама Епархије горњокарловачке, као што су манастир Пресвете Богородице на Кордуну, Саборни храм у Карловцу, Храм Светог Георгија у Ријеци и манастир Гомирје оставила је велики утисак на мене, а тако исто и долазак у Епархију далматинску. Ту бих посебно издвојио манастире Крку и Крупу, две велике светиње на овим просторима које сам још одавно желео посетити. Поред прелепог пејзажа, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта.   

Због пандемије Цовид-19 нисте били у прилици да присуствујете избору новог поглавара СПЦ. Да ли сте сада имали прилике да разговарате са патријархом Порфиријем и коју је поруку упутио верујућем народу у Аустралији и Новом Зеланду?

Током боравка у Србији имао сам пре свега благослов и прилику да лично честитам у име свога свештенства, монаштва и верног народа Његовој Светости на избору за предстојатеља наше Свете Српске Православне Цркве. Такође сам имао благослов да више пута саслужујем Његовој Светости, као и благослов да у неколико наврата са њим разговарам о животу и раду наше Цркве на Петом континенту. Свјатјејши се посебно обрадовао отварању прве српске школе у Аустралији - Колеџу Свети Сава, изразивши жељу да свестрано подржи ову установу и својим покровитељством. Патријарх је такође упутио своје очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Његова Светост је такође изразио жељу да посети најудаљенији олтар наше Цркве и своју светосавску децу чим се стекну услови за исто. 

Када би могла да се очекује његова посета Аустралији и Новом Зеланду?

Надамо се чим се стекну услови, а то значи, када се нормализује међународни саобраћај, укину рестрикције које ограничавају број окупљања и друго. Можда крајем идуће 2022. или 2023. године. Све зависи од распореда Свјатјејшег, као и прилика и мера које буду на снази.

Ковид-19 је дефинитивно променио свет, а колико је променио Србе? 

Сматрам да, уколико желимо да будемо реални, нема човека или нације коју није погодила ова пандемија, па чак и оне земље које ова болести није дотакла. Мислим пре свега на атмосферу коју је креирала ова криза. Ово је исувише велика и веома комплексна тема за оквире једног интервјуа, али бих свакако рекао да је криза Ковид-19 оставила свој траг не само на телу, него и на души нашег народа. Поред чињенице што умемо као народ да се брзо адаптирамо у невољи, што стоички кризе подносимо, свакако нисмо остали нетакнути. Навешћу само један пример колико је утицала ова криза на наш српски народ у Аустралији, а он се садржи у великом броју (на десетине породица) наших верника који напуштају Аустралију и одлазе у Србију. Повратна миграција према отаџбини је сигурно за многе позитивна вест, али и јасан сигнал колико нас тренутна криза погађа. Ми нисмо народ који се лако може ставити у окове, а рестрективне мере које су на снази у Мелбурну (поготово) и Сиднеју већ задњих годину и по дана су многе Аустралијанце приморале да се селе у унутрашњост, дакле, у рурална места - на фарме у својој потрази за слободом, а наш народ ка старом крају, где сматра да ће му у сваком случају бити боље (или лакше) подносити невоље.  

Многе је зачудила Ваша изјава да је ова пандемија заправо велики благослов?

Постоји у хришћанском животу много парадокса, тако и парадокс да нам невоље могу бити благослов. Свети апостол Павле, када говори о парадоксу Крста, каже да је он за Јевреје саблазан а за логику Јелинску лудост (1Кор. 1, 23), а опет, сила Божија  нама (Хришћанима) који се спасавамо! (1 Кор. 1, 18). Дакле, Голгота – крсно страдање, тешка, и за ондашњи свет најсрамнија смрт, отворила је пут победи, слави и спасењу – која се задобија у Васкрсењу. Тако у хришћанском животу страдања и кризе постају, када се према њима јеванђељски одредимо - благослов, јер нас покрећу ка дубљем размишљању о смислу живота, преиспитивању себе, вредности иза којих стојимо, које нас враћају Богу и себи. Тако и сама корона, поред свих изазова и страдања која носи са собом, у исто време нам се пружа као прилика за обнову нашег духовног живота, живота у Христу. 

Завршили сте Цетињску богословију. Како гледате на актуелну ситуацију у Црној Гори, посебно када је реч о односу према СПЦ?

Сматрам да и поред вишедеценијских напора од стране режимских структура у Црној Гори да вештачким путем поларизују народ, Бог је опет и опет показао да је ,,тешко против бодила праћати се” (Дела Ап. 9, 5). Дакле, борба против Српске Православне Цркве у Црној Гори се показала као борба против народне душе, против бића његовог. То се јасно пројавило у најчудеснијем догађају у последњем времену у Православљу , а то су литије, или духовни устанак народа који је предводио блаженопочивши Митрополит Амфилохије са браћом архијерејима и својим свештенством и монаштвом. Вековна духовна сетва, поготово задњих неколико деценија под патронатом Митрополита Амфилохија је уродила великим плодом. Зна се где је и ко је Црква у Црној Гори. Ако политика не жели да препозна, препознаје народ. Мислим да ће нови Митрополит, Његово Високопреосвештенство Г. Јоаникије, успети да настави и својим радом допринесе унапређењу духовних тековина рада свога великог претходника. Кроз духовно буђење долази до дубље самосвести о томе ко смо и шта смо, шта је највредније и зашто се вреди жртвовати. 

Како памтите тај период живота у Богословији. Предавале су Вам многи данашњи Архијереји, а све под будним оком митрополита Амфилохија. Можете ли са нашим читаоцима да поделите неку лепу причу везану за њега или тај део школовања?

Бити на Цетињу деведесетих година није било лако. Богословија након дужег времена је поново васпостављена, а рат се тек завршио. Међутим, у исто време, наше генерације богослова су имале велики благослов самих светиња, као и професорског кадра који је у то време предавао на Цетињу. Памтим из тога времена храброст и исповедништво Митрополита Амфилохија, као и садашњег митрополита Јоаникија, посебно у времену одржавања литија на Цетињу поводом празника Светог Петра Цетињског. Тада није било лако проћи дискретно градом као богослов, а камоли свечаном литијом. Током литије, нарочито централним корзом где су били распоређени ресторани и кафићи, наилазили би на разне провокације, вређања, пуштања гласне музике и друге непријатности. Митрополит Амфилохије би крстом благосиљао хулитеље, а громким гласом позивао нас богослове да певамо славословни псалам ,,Славите Господа, јер је добар; јер је довека милост његова” (Пс 135, 1). Чини ми се да смо тада били спремни да живот положимо за Христа, пре свега због храбрости и примера који смо пред собом видели у личности Митрополита Амфилохија. 

Питање судбина Косова уједињује и српску Црвку, али и народ. Чини се да то ипак није довољно?

Косово јесте наше грдно судилиште...Али, у исто време и наш пут повратка исконском себи. Косово је много више и дубље питање него што је географија, територија..., оно је план и програм Српског народа. Упознавањем са Косовом, са његовим заветом, ће бити пресудно за нас као народ, ма где живели, а с тим у вези и са његовим очувањем. 

Један сте од ретких владика рођених у дијаспори. Да ли је та чињеница предност или мана када је реч о раду у епархијама које су далеко од отаџбине?

Духовна њива наше дијаспоре је у много чему другачија од оне у матици по својој структури и садржају. Она се непрестано мења, а често може да буде трусна, те изискује додатног стрпљења и такта у приступу решавања проблема и изазова са којима се често суочавамо као архијереји. Сигуран сам да познавање менталитета, политичких прилика, историјског контекста кретања нашег народа на одређеном подручју (поготову дијаспоре), познавање свештенства, као и језика (у случају Аустралије српског и енглеског), јесте велика предност за службу архијереја. Међутим, треба имати на уму да је наше кретање на земљи увек крсто-васкрсног карактера, те увек можемо очекивати потешкоће, али их христовским путем треба решавати. 

У марту ове године је свечано постављен крст на куполи Колеџа Светог Саве. Колико је ова школа битна за српску заједницу у Аустралији?

Колеџ Свети Сава је много више од приватне дневне школе Српске Цркве на Петом континенту. Колеџ Светога Саве је замишљен као ново поглавље у раду и животу наше заједнице на овим просторима. Битан је пре свега што у средишту своме има као жилу куцавицу свети храм, што школски дан започиње молитвом, мирисом тамјана, целивањем иконе и благословом свештеника. Колеџ је затим важан и битан зато што деца која га похађају неће бити изложена разним изопаченим учењима која су, нажалост, продрла у учионице многих школа, и авај, што је најтрагичније, у многа чиста и неискварена срца деце.   Битан је што ће се деца упоредо са академским знањем васпитавати и узрастати у светотајинском и световрлинском животу, што ће ходити путем који води у живот. Битна је ова школа јер ће постати расадник Светосаваца, будућих интелектуалаца који ће имати Православље као своју врховну вредност. Битна је и због великог доприноса у очувању нашег језика и културе. Исто тако је битна ова школа јер је отворена за све који желе да се васпитавају на православним начелима. Битан је Колеџ и из тога разлога што ће бити наш највећи допринос ширем аустралијском друштву.

Шта је главни циљ и који су планови везани за ову образовну установу?

Доста смо тога већ рекли у претходном питању, додали би да је у плану проширење школе, односно, изградња средње школе. Постоје одређени изазови, али верујемо да ћемо успети да ово остваримо уз Божију помоћ и подршку народа.  

С поносом наводите да је Колеџ успех целе српске заједнице? Колико је тешко очувати то јединство, посебно када је реч о младима? 

Када сам говорио о успеху целе заједнице по питању Колеџа, жеља ми је била да акцентујем да пројекат Колеџа не сме да се локализује, да се подреди једном граду или држави. То је пројекат свих нас Срба на овом континенту. С тим увези, отварање ове школе, њен напредак и очување јесте успех свих нас, радост свих нас, понос свих нас, а у исто време и обавеза и дужност да се сви укључимо и помогнемо овом пројекту не само да заживи, већ и да се одржи. Ретке су етничке заједница у аустралијском мултикултуралном друштву које имају своју сопствену школу, актредитовану и признату унутар система образовања ове земље. Враћајући се теми јединства, нагласио бих да јединство нашег народа се једино може остварити и очувати повратком вери, а то значи повратку изворном начелу јединства – Богу, Његовој благодати која чини многе једним. Треба да престанемо да се ,,партијски” посматрамо и делимо. Потребно је, као што је недавно Свјатјеши Патријарх Српски, говорећи о нашем дубинском идентитету, рекао да се сетимо да нам је име Хришћанин, а презиме Православни! Када почнемо једне друге доживљавати као најрођенију браћу и сестре, као децу једног истог духовног родоначелника Светога Саве, онда ће бити много боље. Омладину треба васпитавати да воле своје јуначке претке, витезове и војводе, своју историју, али управо кроз ову призму своје Православне вере и њених вредности. То је кључ и решење за многе наше грешке и спотицања. 

Да ли су у плану још неки пројекти којима би се унапредио живот српске заједнице у Аустралији и Новом Зеланду?

Сматрам да је упоредо са изградњом прве српске школе (ако Бог да и школа у другим градовима Аустралије), као и обновом наших манастира, дошло време да наша Црква има своју Епископију, институцију која би била симбол јединства наше Цркве и народа на овом континенту. Она би требала да се подигне на имању наше Митрополије недалеко од Колеџа Светога Саве. То би био додатни сигнал и друштву у коме живимо да смо зрела и организована заједница. Она треба да буде огледало наше заједнице. Скромна, али функционална, са свим пратећим садржајем за рад Митрополије и њених централних тела. Дом у коме би епископ као домаћин могао да дочекује своје свештенство, монаштво и верни народ, као и гостујуће великодостојнике и званице.

А који су изазови са којима се суочавате и на шта Вам се верници највише жале?

Тренутно смо сви под истим притиском искушења везаним за кризу Ковид-19. Многи су смућени, оптерећени и забринути због оног што се дешава, самом атмосфером која влада. Важно је да не дозволимо да нас она подели и отуђи једне од других. Треба да разумемо, а и да носимо по светом Апостолу Павлу слабости једни других (Гал. 6, 2). Оно што је најважније јесте да се обраћамо Богу покајничким вапајем а да никада не губимо веру и наду. Верујемо да ће Бог дати да и ова невоља прође у своје време. Разни су изазови и са децом, са породицом, али морамо се борити, не тражити само људска решења, већ да се пружамо у молитви Богу Који је кадар све наше немоћи и бриге преузети на Себе, а нас саме растеретити и обновити (Мт. 11, 29).   

 

РАЗГОВОР ВОДИО 

Г. ЂОЂЕ БАРОВИЋ

Извор: https://soc.org.au/sr/vesti-sr/

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 октобар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.