" И ево видим велики број људи који иду, и једу. Неки чини ми се и не једу, већ - пирују, други - блудниче, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као реком понесени. Међу њима има разних људи, како мирјана, тако и духовника, и војника, и политичара, свих, свих. Велики број људи се просто гурају напред, а неки иду мирно. На њиховом путу је страшна провалија која води у ад.."

Старац Антоније

+ + +

Узимајући у обзир тежину и сложеност времена у коме живимо, перфидност сатанских искушења и могућност да буду преварени и изабрани, многобројна питања из обичног и духовног живота са којима се православни хришћанин суочава, те реткост опитних духовних пастира и учитеља, у наредним данима објављиваћемо у наставцима – по нашем избору – изводе из Духовних разговара, поука и виђења старца Антонија Руса, чија се пророчанства већ испуњавају са стопроцентном тачношћу, а његови савети како живети и преживети у време Антихриста постају насушни.

Препоручујемо вам да текстове који следе прочитате пажљиво, како нас не би, за вечност, убило незнање.

А да би читаочева пажња могла бити максимално фокусирана, трудили смо се да изводи (наставци) буду што је могуће краћи, а да ипак остану тематске целине.

Нека би Господ свим вернима Својим даровао дар расуђивања, које нам је у данашње време потребније од свега.

+ + +

Увод и прво виђење старца Антонија

Одлазимо код старца Антонија. Ко је он – схимонах, јеросхимонах, послушник, монах, архијереј или свештеник – ништа од тога ми тачно не знамо. Пре пола године су почела да се постављају питања поводом неког старца који је имао виђење о крају света. У почетку сам све то окретао на шалу, и уопште се трудио да све то припишем људском неверју у званично, и тежњи да пронађу истину негде ван јерархијских зидова. Чак сам одржао и проповед на ту тему. Али питања нису престајала, већ се њихов број Чак и повећавао. Не обраћати пажњу на њих би било неразумно, тим пре што се та питања не могу сматрати глупим! И више од тога – пошто сам велики поштовалац Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), више пута сам наилазио на сагласност старчевих речи са тиме, што је велики богослов и Светитељ XIX века епископ Кавкаски Игнајтије потврдио животом и речју на основу Светог Писма и Светоотачког Предања! А парохијани су ми говорили: „Оче треба да одете код старца!“

На једној од архијерејских епархијских служби, на којој је био велики број духовништва, чуо сам разговор о неком Антонију, још царском протојереју, који је претрпео много тога под совјетском влашћу – и Соловке, и Колиму итд, итд. По ослобођењу му није било дозвољено да служи јер је сматран за сумњовог човека. Деца су се одрекла свога оца и тада је Антоније, свештеник Бога Живог, отишао да ради као ложач парних котлова у неком малом граду. Људи су веома волели „свога попа“! У граду је постојао храм, као и настојатељи бољи или лошији, али су се они смењивали тако да људи скоро нису могли ни да их запамте! Знао је Бог и архијереј. Али Антоније је био ложач парних котлова! Ноћима су код њега долазили посетиоци и молили га да крсти, освети, опева, да се помоли, и уопште за све то што је потребно православној души! Ја нисам издржао и упитао сам: „Какав се то старац доселио у наш град?“ „А ти још ниси био код њега?“ – чуо сам уместо одговора зачуђени глас свештеника, - ми сутра идемо, ако хоћеш можеш са нама“. И ја сам се сложио.

Тренутно путујемо на крај великог града, у кућу жене која је примила тако познатог старца. Он није био познат толико по својој необичној судбини, колико по виђењу последњих година постојања света и пророчанствима о томе како и ко се може спасти. При општем интересовању за то питање, разумљиво је да оца Антонија није плашила неизвесност! Овако сам ја размишљао пред сусрет са њим.

Виђења Старца

...Старац је, живећи по другим законима, све учинио да би онима који остају да живе у тешка, последња времена било светлије, топлије, разумљивије. Родивши се последњих година XIX века, он је доживео до почетка XXI века. Прошавши све адске кругове катастрофа XX века, не само да није био злобан на све и свја, већ је стицао љубав коју је буквално изливао на људе који су га окруживали. Он је у привидно једноставном разговору чешто користио народне речи, иако је био веома образован човек. Отац Антоније је одлично владао латинским, грчким и немачким језиком. У његовој сопственој кућици на полицама су стајала призната светоотачка дела на том истом грчком. Старац није волео да разговара о томе, иако сам га ја неколико пута питао колико језика говори. Задивљујућа је била и још једна његова карактеристика - он је умео да слуша али и да започне разговор; при чему, чак иако посетилац није желео да разговара о нечему што га је болело, отац Антоније је некако ненаметљиво усмеравао разговор на ту тему. А затим је све постајало лако. Слушајући туђе приче, старац је нерпекидно извлачио из њих нешто поучно за све и то затим користио у поучавању својих духовних чеда. При првом сусрету са њим ме је поразила још једна особеност праведника - стогодишњи старац, који је проживео тако компликован живот је реаговао на лаж са дечијом одсечношћу. Он патолошки није прихавато лукавство, лаж, чак ни обичну неискреност, сматрајући их основом сваког греха и „непријатељским узама за стезање православне душе, ђаволским узама у њој“. Прошавши десетине година логорског ада, он се није жалио ни на какве невоље у свету или могуће земаљске муке. „СТАРАЦ СЕ БОЈАО САМО ЈЕДНОГ - ДА СВОЈИМ ПОСТУПКОМ ОГОРЧИ ОНОГ, КОЈИ ГА ЈЕ ИСКУПИО СВОЈОМ ПРЕЧИСТОМ КРВЉУ. ЗАТО ЈЕ ЧЕСТО НА ПИТАЊЕ О ТОМЕ КАКО ПОСТУПИТИ У НЕКОЈ СИТУАЦИЈИ ОДГОВАРАО: А ШТА БИ ГОСПОД УРАДИО? ЗАР БИ НАС СПАСИТЕЉ МОГАО ДА...“ и даље је уследило дело за које је посетилац желео да узме благослов - мито, отимање од ближњега, лаж, ...

Он је био љубазан до нежности, и љубосвеобилан и према обичним верницима - радницима, сељацима, техничком интелигенцијом. Истина, само у тим случајевима када једноставност није била синоним каинитства и хамства. Са глумцима, „слободним сликарима“, „друговима руководиоцима“, и свима онима који су себи узели за право да се назову „стваралачком интелигенцијом“, старац је био веома опрезан. Он је углавном разобличавао неправедност њихових погледа, коју је изазивало боемско расплињање. Најстрожије се односио према духовништву и то посебно писменом. То је овако објашњавао: „Дошао је човек-грешник - ја преко њега саветујем још пет-шест палих. Долазе слободоумници - они имају још више саблазни: можда сто, можда двеста. А ако је пастир сагрешио, и још покушава да проповеда, онда он може да саблазни хиљаде и хиљаде људи!“

Виђење старца Антонија

 Негде почетком седамдесетих, за време служења Божанствене Литургије, удостојио сам се првог виђења. А десило се следеће. У то време је почело опште одушевљење људи са Западом, и сходно томе губиле су се карактеристике које су својствене православним Словенима - скромност, гостопримљивост, нестицање. Стицање се може сматрати најважнијим карактеристиком новог погледа на свет, јер новац и ствари постају вреднији од морала, духовности. И оно најстрашније што се десило је и начин живота људи који себе називају православним, и који веома често строго поштују црквене обреде, постају исти као и многобожци који их окружују! Дошло је до такве нескромности, тежње за каријером, и високим положајем у друштву. За децу из верујућих породица не представља душевну муку ступање у пионире, комсомол, партију. И већ имају оправдање у „рукаву“: „А како ћемо без тога, не живимо у пустињи већ међу људима. Па, грех - ако на тај начин посматрамо све је онда грех, али покајаћемо се и у реду“. Такав површан однос је изазивао страх за саму могућност спасења. Ја сам ишчитавао Јеванђеље, а посебно Откровење, јер ми није давало мира питање о пустињи у коју људи треба да беже.

И ево видим велики број људи који иду, и једу. Неки чини ми се и не једу, већ - пирују, други - блудниче, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као реком понесени. Међу њима има разних људи, како мирјана, тако и духовника, и војника, и политичара, свих, свих. Велики број људи се просто гурају напред, а неки иду мирно. На њиховом путу је страшна провалија која води у ад. Чини се да сви треба да упадну у провалију - али не. Велики део људи лети надоле, видим како некога надоле вуку аутомобили, трпезе, новац, скупа одећа. А неки мирно прелазе преко те провалије, чак некако и изнад ње да тако кажем. Неко од њих посрће, али не упада у провалију - свети мужеви их придржавају и помажу. У провалију не упадају само богаташи, већ и људи који не располажу великим средствима. Али сви они имају једног идола - светску похоту.

Било је страшно. Из провалије су се чули не јецаји, већ урлици и смрад. Али то није обичан смрад, већ како се благоухање не може описати, нити упоредити са мирисом цвета или траве, већ је то благоухање благодати, које Господ дарује од моштију, чудотворних икона или на други начин тако и адски смрад није само обичан непријатан мирис, као смрад сумпора, већ је то осећај ужаса и одвратности - једном речју - ад.

Ево теби и пустиња. И тамо је отшелнике саблажњавао човекоубица, старајући се да им побуди страсти стицања, похоте, унинија. Многи су падали, многи. Истовремено, колико кнежева и моћника овога света се спасло, а које Цркве није присајединила светима - они су имали све, али њихово срце није било везано за пропадљиви свет, већ за Вишњи.

У наше време је страшно и то што искушења вребају човека на сваком кораку и веома често су таква да их није лако открити. Код мене долази велики број људи које чини се мучи једно те исто питање - како се спасти и како поступити у овој или оној ситуацији. Али зар је могуће узети благослов за сваки поступак и то не у току дана већ чак и месеца?! Значи треба препознавати саблазни које су непромењене још од постанка света, јер ђаво не ствара ништа. Друга је ствар то што се за хиљаде година он накупио искуства, и сада су његови предлози човечанству да сиђе код њега у ад много изоштренији, а у суштини цео савремен свет је - његов предлог. Предлог, зато што он нема моћ никога да примора ни на шта, али зато упакује грех у пакет, тако да су слуге таме увек спремни са својим: „Шта желите?“

Још једна данашња карактеристика је скори долазак антихриста. Многи духовни људи кажу да се он већ родио. О томе је тешко судити, непријатељ је лукав па чак и према онима који му служе. Многи од њих су себе сматрали антихристима, и они су изгледали тако на основу својих погледа на свет и поступака, али то нису били они о којима говори Црква. Можда се и родио, можда и није, није ствар у томе. Када су Светитеља Игњајтија (Брјанчанинова) питали о доласку антихриста, он је одговарао да не постоји тачан датум, јер његов долазак условљавају људи својом злобом. Такво је данашње време - време завршних припрема за његов долазак. А ту је и концентрација светске власти јер он неће бити судија само једне стране, већ целог света уз неопходно претварање „људи у звери“. Али и то је мало за то да цело човечанство падне на колена, већ треба изградити такав систем живота, чије би најмање нарушавање повлачило за собом катастрофалне последице - глад, хладноћу, разарање. И тај систем се формира. Кроз неколико година сам видео како ће се све то десити...

Наставиће се...