„Ох тај разум! Једним ножем сече хлеб, а другим - лишава човека живота. А разум је лукава ствар, нема такве подлости и гадости коју разум не би могао да оправда и да не нађе узроке због чега је нешто требало урадити. Тако ће се оправдавати и лични бројеви, и пасоши и ...666! Јер се бројеви неће стављати на безживотна тела, нити ће уводити људе у безосећајна стања, не уопште не. Сви ће све схватати, али ће разум томе наћи оправдање, обавезно ће наћи, а човек који је већ унутар себе припремљен на издају ће умиривати себе разумским аргументима.“

+ + +

Такође треба бити веома пажљив са електроником, и електронском опремом. Она се од привидног пријатеља претвара у јавне немилосрдне непријатеље: сваки пријемник постаје истовремено и предајник. Ја сам по том питању више пута разговарао са искусним људима. Посебно што се тиче телевизора, јер се велике битке воде око тог цивилизацијског „чуда“. Мислим да ту није питање толико самог телевизора колико његовог коришћења.

Савремени човек с једне стране превише општи са људима а с друге стране није чудно да је управо то велика грешка. Ево о чему се ту ради - човек не разговара само на послу, већ и на путу, или и онда када нема мирно настројење - он је или узбуђен или уморан. И тако човек не општи са другим у спокојном стању.

Данашњи човек има много слободног времена, и без осуђивања слободно време је сувишно време. А тако је уосталом и у свему: у храни, одећи, стану. Све оно што је сувишно представља велику опасност за душу, али је двострука опасност од вишка времена, јер сама чињеница постојања сувишног времена сведочи о непостојању духовног живота, и неплодоносном животу. Ево погледајте на основу чега се јавља вишак слободног времена. На рачун посла? Не, посао је по томе на последњем месту. Наравно о потпуно палим људима као што су алкохоличари и наркомани не желим уопште ни да говорим. То је тема која је по нечему слична нашој али се по нечему и разликује.

За човека у савременом друштву рад је на првом месту. И више од тога, чак и верујући људи се у току пролећа баве вртларско-повртларским радовима, не обазирући се ни на недељу, ни на Страсну или Светлу Седмицу, тако да се пројављује нека самоуподобљеност. Значи ту нема слободног времена. И чак ставише сви се жале на недовољно времена. Али одакле онда толико слободно време?!

А то је то време које би требало искористити за духовно делање била то молитва, читање духовне литературе или душекористан разговор. Време се губи на забаве. Сатана је навео човека да тако организује сав свој живот, како у њему уопште не би било времена за мир, нити за размишљање о претходном дану, недељи и месецу. Све се замењује забавом. И у таквом систему забаве телевизору је додељено почетно привилеговано место. Управо он, тај идол савремене цивилизације, „поједе“ гомилу слободног времена. А ја бих рекао да је он - страшан деспот и тиранин под чијом влашћу је велики део човечанства и то у таквом ропству какво свет још није видео, јер робови осећају свој унижени положај, јер су у њега доведени насилним путем, а овде се ради о добровољном ропству чак на први поглед и слатком. И само горки плодови бездуховности, суровости и разврата показују да као и у сваком ропству корист има само власник. Зато је телевизору у том систему припреме људи за антихристов долазак додељена не само улога да „поједе“ слободно време, већ је његова рушилачка улога још већа. Човек гледа вести, па чак и православан, и чини му се да је та ствар потребна и корисна, а у сваком случају није штетна. Али вести заузимају само мало времена, а остало је анализа онога што се десило, то јест поглед на оно што се десило који треба формирати код гледаоца телевизијског програма. Не треба ни наводити имена оних који контролишу приказивану информацију, јер је све јасно. Од тог психолошког утицаја ТВ програма код човека се уништава способност за сопствено размишљање, као и могућност расуђивања о протеклим догађајима, а самим тим и могућност формирања сопственог погледа на свет.

Почели смо причу о штетности савременог општења међу људима. Корен те штетности је управо у одсуству индивидуалног мишљења и расуђивања о протеклим догађајима у складу са сопственим погледом на свет. И то није оправдање трагања за данашњим „индивидуама“, не.

Причао сам да се поред маме у кухињи увек неко налазио. Увече бисмо после вечере поставили огроман самовар и сви који су код нас ноћевали би седали да пију чај. Започињао би разговор. Како је то било интересантно! Колико тога поучног је било у причама тих обичних људи! Отац нам се подсмевао због тога што смо волели да проводимо вече у кухињи, сматрајући да образован човек нема шта да научи од малописмених људи. Али променио је своје мишљење пошто је провео неколико вечери са нама. Сви људи који су се окпуљали су били православни, који су имали своје погледе на свет независно од телевизијских информација. Причали су о оним догађајима, случајевима из њиховог живота којима су сами били сведоци или су их чули од очевидаца. У свему томе се тражила поучна страна, последице тога што се десило и деловање Божијег Промисла, као и пројава човекове слободне воље. У тим дискусијама се пројављивала разноликост људског размишљања, које се разликује од овосветског. Људи су тада умели не само да саслушају, већ и да чују и уопштено говорећи више су волели да слушају него да говоре. Иако је понављам свако од присутних имао шта да каже.

Удаљићу се мало од овога, али је интересантно да су ти обични људи већ тада у општем благостању и задовољству у империји видели надолазећу катастрофу. И тај закључак није био само последица њиховог општења са Оптинским или Кијевским старцима, слушања проповеди праведног Јована Кронштатског, колико последица њихове умешности да посматрају оно што се дешава и да закључују не на основу материјалног изобиља људи који их окружују, већ на основу очувања духовности у друштву. Управо недостатак вере, и то не само вере у Божије постојање, већ вере у смислу испуњавања Христових заповести, је те људе наводило на закључак да ће неминовно наступити невоље. Поново ћу се вратити „кухињским“ разговорима, а сада бих наставио о нашем животу.

Да, савремено општење је на том нивоу просто немогуће. И ствар је у томе, да чак и када би се људи окупили заједно за столом њих пре свега раздваја однос према вери. Како је рекао мудри Давид: „Рече безумник у срцу свом - нема Бога!“ Само одрицање Божијег постојања је безумље и прави пут ка безумљу. И то није безумље тих многобожаца које су просвећивали Апостоли и Свети Оци из првих векова хришћанства. Апостол је о данашњим многобошцима рекао да „они неће примити здраво учење већ ће према својим похотама бирати себи учитеље, који ће им ласкати, одвраћајући им уши од истине на басне“. Какво нормално општење је могуће у таквим условима?! Људи су заволели да говоре, али не и да слушају, да уче, али не и да буду учени. Шта је заједничко свима који седе за столом? Алкохол и обилна храна то јест то што је на столу али не и ти који су за столом. У таквој средини се сигруно не може разговарати ни о чему душекорисном, јер се о Богу како су свети учили не прича са пуним стомаком, а да не говоримо са пијаном главом!

И постоји још једно страшно зло од телевизора, али авај далеко не последње. То зло је - у подривању ауторитета Цркве. Подриву планском и ђаволски лукавом, у подсмевању духовништву, православним обредима, упоређивању хришћанства са окултизмом и паганством. Све је прожето мржњом према Истини. Неће проћи још много времена а већ ће ТВ организатори почети отворено да се ругају Христу, Светима. Посебно ће се мржња показивати у емисијама о Пресветој Богородици, и све ће бити прожето отровом адске злобе, само прикривено хумором, комедијом - „свесмешни ад“ је већ започето исмевање свега Божијег и духовног који ће и довести до краја. А крај ће бити тада када се појави онај који ће покушати да замени Бога. И он ће одмах ући у сваки дом. Како човек може у истом моменту да уђе у сваки дом?! Знамо да је то једна од Божијих особина - свеприсутност, чак се и Ангели премештају у простору и постоје у времену. А Црква учи да ће антихрист одмах ући у сваки дом и чини се онда као да је то нека противуречност. Али не, Црква Света Саборна и Апостолска је сасуд истине, Божанске правде. Као знак свеприсутности, антихрист ће ући у сваки дом истовремено помоћу телевизора. Сваки човек ће га примити у свој стан и то добровољно!

И примиће га, јер се за то припремао на потребан начин, јер није веровао савету Доброг Пастира да бежи у пустињу, није то за њега - досадно му је и овако на земљи а камоли у пустињи!“

„Оче Антоније, а где је садашња пустиња?- нисам издржао а да не поставим ово питање.

„А ти благословени мој оче свети, не застрањуј умом, да ти храмовни малтер због зуба времена не однесе оно што је потребно иначе не би поставио то питање! Али опрости мени старом! Ви мислите на спољашње, а унутрашње вас не брине. Један нерукотворени храм у људској души вреди десетине камених храмова! Авај, католичанство је тако било занесено због Петровог покајања, а још више при присаједињењу унијата, да се по њему све мери спољашњим и крстови и митре. А ти узми дела свештеномученика архиепископа Илариона Тројицког - он је био мудар светитељ. Ја сам запамтио и његове преписке и наступе.

Оно што је главно у пустињи је - једнообразност, и не задржавати поглед ни на чему, све једнако гледати. Ђаво ствара привиде, то јест зеленило, воду, злато, али се треба обратити Христу, како пишу свети пустињаци, изговорити молитву, прекрстити се и све ће отићи. Тако и данас треба стремити таквом душевном стању, да ти се поглед ни за шта не везује, и да ти пустиња буде оно што те окружује, а ако видиш нешто саблажњиво - помоли се, прекрсти се и исповеди. Осуђуј себе да си видео саблазан у пустињи, значи желео си да видиш, тачније био си настројен према томе.

Шта зачуђен си? Навешћу ти овакав пример: иде гљивар по шуми, у којој има много отровних гљива, али његов поглед се не задржава на њима, не. Треба само да приђе једној доброј гљиви и одмах ће је видети. То је добар гљивар и његова котарица ће бити пуна. А лош види само отровне гљиве и не види чак ни огромни борик! И у котарици нема ништа. Да ли је добар гљивар видео отровне гљиве? Видео их је, али није обраћао пажњу на њих, није заустављао поглед на њима. Зато треба причати и сећати се доброг и душа ће се - загрејати.

Тако је и са грехом - човек око себе види грех и оне који греше, и обраћа своју пажњу на њих. Тако он на овај или онај начин пропушта то што је видео кроз свој ум, и постаје саучесник греха. А ти немој да обраћаш пажњу на све то безакоње, прелистај своје недостатке, с њима води борбу и на њих негодуј - и неће бити порока. Ето то је твоја пустиња. А овако ако си први пут нешто приметио, други пут би се можда појавило и интересовање чиме се то људи баве, а трећи пут би можда већ пожелео и да пробаш! То је оно, и зато се и говори о бекству у пустињу. Али с друге стране ово треба и буквално схватити, јер антихрист неће имати потпуну и апсолутну контролу над нама, јер сам ја и на Западу видео људе који су скривени од његових рогатих слугу. Наравно ко жели да се спасе и ради тога напусти комфор и градске удобности, упутивши се у пустињу биће безбеднији. Али ће људи себе умиривати могућношћу спасења до Другог Доласка. Ево ускоро ће се свима додељивати бројеви, затим ће се увести посебне картице-пасоши, како би се могао одредити положај сваког човека. Да ли је могуће избећи све то? Могуће је, само се не сме трговати нити куповати. Чак ће и они који себе сматрају православнима бити у реду за бројеве и те пасоше. А да ли Свето Писмо и Свето Предање учи другачије?! Ево шта је твоја пустиња - људи су се уздали у Бога и добијали храну од Ангела или су били задовољни малим, да се данас то сматра бајком - јер је ван сваке памети!

Ох тај разум! Једним ножем сече хлеб, а другим - лишава човека живота. А разум је лукава ствар, нема такве подлости и гадости коју разум не би могао да оправда и да не нађе узроке због чега је нешто требало урадити. Тако ће се оправдавати и лични бројеви, и пасоши и ...666! Јер се бројеви неће стављати на безживотна тела, нити ће уводити људе у безосећајна стања, не уопште не. Сви ће све схватати, али ће разум томе наћи оправдање, обавезно ће наћи, а човек који је већ унутар себе припремљен на издају ће умиривати себе разумским аргументима. Мени стогодишњем страцу је тужно да о томе говорим, али ће припрема бити таква да се о неким високим стварима верујте неће ни говорити. А заповест је љуби Господа Бога својега! Предај Му самог себе, жену и децу, тело своје. Апостол љубави је обличавао онога који је уверавао о својој љубави према Богу, а ближњега мрзео говорећи: „Онај који не љуби брата својега кога види, како може да љуби Бога Кога не види?“ (1 Јов.4, 20). При чему се под ближњим подразумевају не само наши крвни рођаци већ и сви они људи који нас окружују. Али издајник последњег времена је и издајник свога семена, који је спреман да све прогута и уништи ради трена земаљског живота, не желећи да се уразуми и схвати да он пре свега издаје себе самог, не предајући се у руке земаљских деспота, већ на вечне муке и преисподњу. Предаје се, предаје се. Ето он, рођени и крштени, док се налази у Божијим рукама. Има слободну вољу и разум где је добро а где зло, и свесно предаје себе из синовства Љубави у ропство злу! А како је тамо страшно!

Замисли се само драги мој оче свети, Мајка Божија се бојала преласка само преласка (!) из земаљског живота у живот вечни због могућности (за Њу немогуће, а за нас - обавезне!) сусрета са слугама таме! Боже, а људи одбацују Тебе, предајући се заувек своме и Твоме непријатељу!!!“

Старац се окренуо на јастуку и заћутао. Испод затворених очних капака су му текле крупне сузе - једна, две, три... Усне је нечујно покретао изговарајући речи молитве.

„Ти мислиш, - продужио је он кроз неколико минута, - Саровски чудотворац пошто је био вазнесен до рајских обитељи тек тако је био спреман да сам пође у ад само да би се други спасли?! Не, то је виши степен љубави, као свеукупност савршенства, то је ако хоћеш Боговиђење и Богопознање. Бог је Сина Свога дао као Жртву за наше грехе, за грехе целог човечанства. Апостол Павле је предложио да он сам буде жртвован за јеврејски народ, а преподобни Серафим - за хришћане међу многобошцима. Они и хиљаде других праведника, који су прошли путем тежње ка савршености, путем Богоуподобљавања, су били спремни да себе жртвују ради заблуделих оваца. Они нису само негде читали, већ су и спознали шта значи то да је „Бог тако заволео свет, да је дао и Сина Свога Јединороднога“ (Јов. 3, 16)...

Наставиће се...

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) 

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1)