Чуђење, разумије се, само због тога што су православни, како свештенство тако и вјерни народ, доведени у ситуацију да пуну истину о збивањима у својој Цркви и одлукама највиших Црквених Пастира сазнају, не из њиховог званичног саопштења нити из Црквених новина, него из булеварске штампе. У наставку доносимо изворни документ разматран и усвојен на Св. Арх. Сабору СПЦ, који се први пут предочава нашој јавности.

ИСТУПАЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ ИЗ СВЈЕТСКОГ САВЕТА ЦРКАВА

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном мајско-јунском засиједању о. г. донио је одлуку да Српска Црква иступи из Свјетског савјета Цркава, чија је она чланица од 1965. г. На основу закључака Комисија за проучавање односа са ССЦ, имајући у виду велико узнемирење вјерног народа наше Помјесне Цркве и саблазни (као што је то напр. изражено у апелу достављеном Св. Арх. Синоду и епископима појединачно од стране преко три стотине наших свештеника, монаха и монахиња), одлучено је да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације, с тим да се и даље моли и труди на јединству свих у Христу Исусу и сарађује са свима онима који се искрено труде на остваривању јединства у вјери свих вјерујућих у Христа, као Бога и Спаситеља, и у Свету Тројицу. У образложењу ове одлуке је константовано да је Свјетски савјет Цркава настао као израз жеље, нарочито расцјепканог протестантског свијета (почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне Цркве су, свака на свој начин, особито послије 1920 г. учествовале у тзв. екуменском покрету, ради остваривања Христове заповијести "да сви једно буду".                 Најзначајнији православни    теолози    овог вијека учествовали су и дали допринос овом покрету. Међу њима  и  теолози и јерарси Српске Цркве као на примјер, Епископ Жички Николај, епископ бачки   Иринеј   (Ћирић),   епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) и др. Основни став православних богослова и богословља био је и остао да без јединства у вјери нема и не може бити јединства у Цркви као богочовјечанском организму Христовом. Са разлога, међутим, како се каже у наведеном образложењу, што је Свјетски савјет Цркава (нарочито то послије седамдесетих година) почео да занемарује у свом дјелању овај изворни став о неопходности јединства у вјери као предуслову јединства Цркве; са разлога што је овај Савјет почео да добија природу "Надцркве" и да се у том духу понаша, практично прихватајући, у начину свога дјелања за Православље неприхватљиву англиканску теорију огранка, у новије вријеме називану теорију "хришћанских традиција", по којој се "традиције" неких од прртестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом вијеку) изједначују и стварају равноправним саживим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена.

Са разлога што је Свјетски савјет цркава под све већим упливом секуларизма;

са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква бивала је надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;

са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вјере и поретка и јединства у вјери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне свјетске политике;

са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито послије Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примјењивано -религиозног синкретизма;

са разлога што неке и то најзначајније (напримјер Англиканска црква) чланице ССЦ, намјесто да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике - уводе нове црквене обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за "бискупице" и "пасторе"), стварајући радикално  нови поредак, еклисиологију и морал у Цркви;

са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и Апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд (вјенчавање лезбијки и хомосексуалаца), што је "срамно и чути";

са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мијешаним срединама, па   су   постала   честа заједничка причешћивања и молитвено општење са неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи - негативно се одражава на саму Цркву);

са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помјесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);

- са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, свједок вјерни и чуварка (заједно са осталим помјесним Православним Црквама) -вјере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради "на јединству свих" и да сарађује са свима, na и са ССЦ на хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност, и заједништво међу народима и државама у свијету.

С обзиром, међутим, да се овдје ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свијету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење  претходно,  прије  коначног  иступања, д о с т а в и Цариградском и Васељенском патријарху и свима поглаварима помјесних Цркава православних, са предлогом и захтјевом да се што скорије сазове Свеправославно савјетовање по питању даљег у ч е ш ћ а Православних Цркава уопште у Свјетском савјету Цркава. Тек послије тога Савјетовања ће наша Помјесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.

Извор: „Сетигора“, бр.61/1997.

Приређивач: "Борба за веру"