Поводом вашег текста Уредништво: Будимо вас опомињањем... са којим се слажем у потпуности, желим да прокоментаришем хаос који је за собом оставио владика Атанасије. Он је учио, противно српском предању, а његови следбеници се тога држе, да се пред причешће не мора постити. Иако каже стара „о покојнику све најбоље", шта радити у оваквој саблазни, како да га човек не осуди? Човека који је родоначелник и коловођа новотарија, његови заслепљени следбеници већ приказују као светитеља!

Ја после овога не могу да смирим од гњева на њега шта је урадио са својим грчким новотаријама и како је браћу поделио.

Пре десетак дана у једној причи са једним братом која је прешла у расправу он ми наведе да нигде у канонима не пише да треба да се пости за причешће, и нађе ми једну Атанасијеву беседу на телефону (то колико је Атанасије поштовао и како се односио према Светим Канонима, нашироко је познато. Када му је скренута пажња, једним поводом, да оно што он тврди не пише у канонима, он је рекао: “Каноне окачите мачку о реп“ – нап. „Борба за веру“).

Сада ћу вам поводом тог владике испричати један догађај који сам доживео на Хиландару.

Наиме пре око 12 година био сам у једној групи која је ишла на Хиландар да помогне око радова везаних за подизање винограда. Једно предвече у шетнји сам наишао на блаженопочившег Јеромонаха Оца Кирила.

Иначе он је био омиљени монах кога су не само ми из наше групе него и готово сви посетиоци јако ценили. Био је духовит, пун истинске љубави за сваког и давао је савете који су заиста били јако прозорљиви.

И тако ја са њим седнем на једну клупу и почнемо причу, и не сећам се како у причи поменух ја да се ми окупљамо у једној цркви у Београду и певамо богомољачке песме, и да ту долази и Миодраг Петровић наш цењени Светосавац и канониста. Он је се обрадовао кад је чуо за њега па ми предложи да одемо да га позовемо на говорницу. Одосмо ми ту близу изнад манастира до једног трема где је била говорница, окрену он његов број и док је звонило он ми рече за Миодрага: „много добар човек“, и настави “бори се са оним лудаком Атанасијем“. Ја у том тренутку у себи сам био мало погођен тиме да он као монах назива једног Владику лудаком, тада још нисам био упућен у дело тог владике, иако сам  знао за борбу господина Миодрага за очување литургијског поретка. И тако је телефон звонио али се нико није јавио, и ми смо се вратили у манастир.

После тога, пар година не знам тачно кад био сам у једном нашем  манастиру. После службе са неком братиом сели смо у трпезу манастира и неко једном брату јави да је Владика Атанасије Јефтић био у манастиру Раковица, и да је се дерао на једну искушеницу, и да се Игуманија са већином народа преместила у мању цркву и ту читали акатист, не желећи да присуствују новотарској служби.

После пола сата ушао је Игуман  у трпезарију, и неко му јави за то шта се збило, он мало срдито рече као и отац Кирило: „лудак!“

Браћо опет вам се враћам на Његоша:,,искалаше се браћа међу собом, а крвници јако и опаки “…Oво увођење новотарија мислим да је планирано и смишљено урађено дело од наших непријатеља, преко наших ,,учених“ владика да би се верни народ поделио. Јер иако је мени у потпунасто јасно шта је то предање, и која је пракса исправна, доказана у огњу кроз векове. Мени је доста Горски вјенац да видим како је то било некад, приправа(пост молитва) па причешће, или то иде на нечију душу, у Вјенцу Игуман Стефан пошто крши предање то сам гласно на своју душу намеће.

Владика Данило

Благо мени, моји соколови,
благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах!

Скида се с коња Владика, те грли и целива јунаке који су почели бој с Турцима; И тако иду низ поље пјевајући и пушкама весеље чинећи. Када дођоше близу цркве, али је Игуман Стефан пред црквом и јошт један калуђер, који држаше свети путир у руке.

Игуман Стефан

Ја не види, него чујем доста.
Хајте, браћо, те се причешћујте
без приправе и без испов'јести,
а ја мичем све на моју душу.

Приступају и причешћују се који не бјеше руча. Пошто се причестише, наврћеше пецива и почеше коло водити. А Владика уљезе у кућу и уведе са собом пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три његове слуге за њима уљегоше. Пеку се пецива, играју се момчад сваке игре и коло поје.

Међутим  исто тако део верног народа који сматра владике  Атанасија за светог човека, богослова, литургичара, прихвата ову његову мутиводу за истину а између нас настаје велика подела још већа него између нецрквених Срба. Мени лично сараднња са црквеним људима који не држе предање тешко иде, теже него са сељацима комшијама који у Цркву иду 1 годишње да однесу славски колач.

Ако се каже да се дрво по плодовима познаје, па зар се ових дана јасно не виде плодови Атанасија Јевтића кроз позив његовог плода (духовног чеда) владике Григорија на позив верницима да се вакцинишу вакцинама које и дете види да су део завере светских сатаниста. Или кроз залагање епископа Јована Ћулибрка такође духовног чеда Цетињских новотара на упорном умањивању Јасеновачких мученика. https://www.youtube.com/watch?v=zcjHn_fJzoY

 Питам ту братију од срца,  како они реагују на ове издаје?

Никола Куч