Литургија у време прогона „Оче Антоније, - почео сам опет ја, - ево ви кажете да ће на селу бити једноставније спашавати се. Али тамо је сваки човек као на длану, сви и све једни о другима знају, каква је то пустиња и како у селу наћи уточиште?“
„Хајде да почнемо од тога да сам говорио о мирјанима, а не о свештеницима, - одговорио је старац. - То је много важно, јер ће мирјанину бити много једноставније да пронађе себи уточисте последњих година. Духовниство су као војници у рату, њихово није да се крију, већ треба да буду у првим борбеним редовима против сатанизма. Сви смо ми дали завет и сви смо се заклели да ћемо носити Христов Крст, па га тако и треба носити а не покушати пребацити га на туђа рамена. Да, биће изабраних са призивом за ношење Литургијског Крста ради малобројних верних који ће још остати, и вршиће се Евхаристија. Иако не очекују мучеништво, многи од њих ће се удостојити венаца“. „Оче Антоније, - опет сам прекинуо старца, - опростите, али вас молим да прецизирате где ће се служити Божанствене Литургије? Ако почну најсуровија гоњења, а правослани храм је удаљен неколико километара, у џеп не можеш да се сакријеш, како ће онда бити организована служба? Што, зар ће власти дозволити некоме да одлази у храм и служи? А ако служба буде ван освећеног храма, ко ће онда то благословити, како бити уверен да не служиш себи на смрт, већ на живот?“ „Е оче где си накупио сва та питања?! - осмехнуо се старац, - А знаш ли зашто ти се гомилају та питања - ја питам, ја ћу и одговорити. У души има много сумњи, и ти би могао сам да нађеш одговор код Отаца Цркве, да сумњаш душо моја, сумњаш посебно слушајући глас савремених тумача Светог Писма и Апостолских правила. А ти мили човече прими оно што су Апостоли написали без сумње, и не слушај оне који покушавају да „осавремене“ нашу Цркву. Кажеш, где служити Литургију? Тамо где се нађеш, - тако је поступало духовништво у времену отворених гоњења“. „Оче, а шта је са правилом Лаокидијског помесног сабора, зар оно не забрањује да се Литургија служи по кућама?“, - са сумњом сам упитао старца. „Ако се тако приступи томе, - мирно је одговорио отац Антоније, - онда сагласно Правилима, ја себе треба да преслишам, а и у доброј трећини наших храмова не би требало да се служи јер их није осветио владајући архијереј. А сви служе, па тако и у бившим кућама, купатилима, клубовима,... шта, јел' смртно греше? Ти си сам причао колико си молитвених домова отворио по селима и служио у њима“. „Ви оче тако скрећете са теме, владика је давао благослове, у принципу, а ја сам већ био свештеник у то време“, - одговорио сам старцу без посебне уверености. „Ти, оче свети хоћеш да кажеш да је он посебно давао благсолов за службу у сваком молитвеном дому? И у сваком молитвеном дому те је благосиљао да освећујеш Престо?“ - отац Антоније ме је испитивачки посматрао. „Не, наравно рекао сам - у принципу“. „Немој се мучити, мили човече, сва та ограничења су повезана са местом на коме су мошти - у Грчкој их је архијереј само при освећењу храма стављао под Престо. А без моштију се заиста не сме служити. Код нас су мошти у Антиминсу, и зато га архијереј и даје као благослов за службу. Да ли је теби владика за сваки молитвени дом давао Антиминс? Наравно да није и ти си путовао са једним и свугде служио. Шта мислиш, да ли су после револуције старци-јеромонаси, који су остали по вољи, служили или не? Ево ти душо моја одговор: све треба да буде разумно. С чијим благословом су служене Литургије на телима полуживих мученика у римским тамницама? А служили су на обичним квасним хлебовима, и сигурно не на „кагору“! А шта је са Причешћем пустињака од стране Ангела? Шта даље да причам, - има много примера привидног нарушавања прихваћених обичаја и у Житијима и у самом Јеванђељу! Све што је радио Спаситељ у Свом овоземаљском животу је било нарушавање правила које су измислили људи, а на основу Синајског законодавства. Зато је Он и навукао толику мржњу на Себе од стране оних, који су узели себи за право да тумаче Речи Господње. Он је нарушио људска правила, али је све чинио у Духу Светом, у Духу Божијем. Зато је Самарјанки и рекао да ће ускоро бити могуће свугде се молити Богу духом и у Духу. То је Спаситељ рекао, па ти размисли шта и како! Трећи Рим није држава, - то је духовна мисија ради спасења остатка људи који желе да задобију вечни живот. Чини се ситница - Антиминс са пришивеним моштима мученика, уместо Престола са закопаним делом таквих истих моштију испод њега, као код Грка. А зар Византија није била спремна да служи Богу при најезди страног духа, нечасних Агарјана? Чим се служба завршила, безбожници су заузели храмове, и сада се само историчари сећају тога да је територија данашње Турске била место проповеди и Апостола, и њихових ученика... Да је управо тамо Господ прославио и Николаја Угодника, и Василија Великог, да не набрајам све. А зар римска гоњења нису била ништа мање сурова, али су тада Хришћани служили у духу, а кроз време - већ у слову! „Црвена“ гоњења нису била ништа мање суровија у поређењу са агарјанским, али колико људи се само спасавало, причешћивало на тајним Литургијама, које су се служиле управо захваљујући особеностима руских Антиминса. Ја сам дошао већ у то време, када су се храмови отварали, иако сам и сам имао искуства са тајним Литургијама. Свештеници који су постављени тридесетих година, су причали како су вршили службе и у подрумима. Господ чува Русију у свему и припрема је за службе у антихристово време. Зато је уведена чисто руска новина: зашивање дела моштију мученика на Антиминсу, добијање писменог благослова од архијереја за његову употребу у служби - то ће такође служити спасењу верних у току најсуровијих гоњења последњих времена. Биће служби и у храмовима, само за кога?! „Гнусоба запуштености“ - то је богохулство над светињом. Да ли светости има код секташа или је некад било?! Не, није је било! Значи, оскверниће се то што је носило у себи дисање Духа Светога, благодат Божију. Плаши то, отрежњује, али бавити се посебним истраживањем - ко је свет, а ко грешан - такође није ствар за православног човека. Ако возач буде гледао у страну следећи туђе прекршаје, обавезно ће и сам доспети у незгодну ситуацију. Треба пратити себе и следити пут свога спасења, да се не упадне у провалију или не скрене с пута. Цело Православље се заснива на личном спасењу. И то није егоизам, нити занемаривање ближњих, и њихових радости и страдања, никако. Спасење се гради на основи љубави: према Богу, према ближњима, и према свима ко нас окружује. И срце онога ко се спасава не може а да не састрадава са браћом у Господу. Али је сасвим друга ствар, када ближњи не желе да иду спасоносним путем, већ желе да иду главним путем у ад. Онај који покушава да иде трновитом стазом спасења ће наравно састрадавати са њима, али није дужан да им прави друштво. Разговор је у таквом случају могућ само на нивоу одговора на питање о борби са грехом. Иако и ту треба знати меру. Узми само какву је забрану поставио Господ Јеврејима у вези бракова са многобошцима?! Најмудрији Соломон је због жена из страних племена дошао до тога да је приносио жртве идолима, а у ствари - злим дусима. Лоши разговори кваре добре обичаје, оче... Данас многи воле да говоре чак о непотребнсоти православног монаштва, подвижништва. Православље је по њиховим речима застарело, треба га прилагодити новим животним условима. И ако се оно као такво показало просто небесном маном! „Апостолска правила“ су одбачена и рефорамтори су бацили све „тешко“, - иако је то само био повод и неко оправдање за учињен „улазак у народ“. Али и наша прамајка је желела јабуку, а резултат задовољења те жеље је – тужан. И све се то ради уместо тога да се просто спасава - спасавај своју душу, душе ближњих и даљних, својим примером, својом молитвом. Ништа не треба да саблазни наш здрав разум. Можда су то уобичајене речи, које су у себи накупиле горчину. Али се управо њихова уобичајеност завршава неиспуњавањем благословених добрих дела. Оно што се некоме жели се исказује на чудан начин, као обична фраза: „Буди здрав!“ Ако смо пожелели - добро, а ако и нисмо у томе нема ништа страшно. Нико не верује у испуњење свих тих жеља - нема основе за ту веру. Било да си рекао, или ниси, све изгледа као неки празан суд, без икаквог смисла, несхватљив, чудан, као неки ехо древних времена. Поступком или једном речју - тако треба говорити. Цео људски живот треба да буде служба Богу. И то не служба у смислу приношења неке жртве - Богу то не треба. Већ служба, као непрекидна тежња за сједињењем с Њим, и уподобљење Њему у свему томе што је човеку могуће. Али већини људи то не треба - тако им је много једноставније да живе. Ако и постоје неке моралне недоумице, разумом ће све то разрешити и оправдати. Не! Истинска блискост с људима који нас окружују није у посети ресторанима, већ у молитви и љубави према људима у Господу. Праведници првих времена Хришћанства ни на који начин нису тежили изучавању многобожачких дела. А ако су их и знали, онда су их користили за заштиту прогоњеног Православља. Али чак је и та истинска апологетика веома брзо искорењена. Само истинска дела и речи које сведоче о Истини служе утрвђивању вере. Али ни једно ни друго не може да постоји само по себи: вера без дела је мртва, и дела без вере такође нису спасоносна“. „Оче, опростите, - нисам издржао да не прекинем старца, - али при таквом приступу вас може само обузети униније у смислу - ко се може спасти? А и сумње се само повећавају - до чега су дошли „тихоновци“, „катакомбници“?“ „Оче свети, хајде да идемо редом. Униније је удео - или лењивог слуге, или сина који нема апсолутну љубав према Оцу. Униније неће обузети душу човека за кога је „живот - Христос, и смрт - добитак“. У сваком случају оно се јавља као последица маловерја, присутности сумње у души, одсуства потпуног уздања у вољу Божију и жеље да се она испуни. Апостол Петар бежи из Рима и сусреће - Спаситеља. И на питање збуњеног ученика: „Господе, куда идеш?“, Исус Христос је одговорио да иде на страдања. Првоврховни Петар је схватио смисао виђеног и вратио се у Рим да прими крсну смрт. Али размисли - шта га је приморало да тако поступи?! Зар га је Господ приморавао да принесе такву жртву, или му је предлагао нешто слично? Не, није било ништа од тога. ХРИСТОС ЈЕ РЕКАО само то, КАКО БИ ОН ПОСТУПИО У СЛИЧНОЈ СИТУАЦИЈИ, то да је Он спреман опет и опет да приноси Себе на жртву ради спасење људи. А Апостол је имао апсолутну веру у Спаситеља, као и то да је управо пут који је изабрао Господ најбољи за његово спасење. Он све прима са вером, а истинска вера рађа и истинска дела. Зато се и треба трудити стицати Петрову веру у Реч Божију и испуњавати с вером Јеванђељско учење, и тада неће бити унинија. Зар Господ није рекао да је човеку немогуће да се спасе, али да је Богу све могуће, и то је и доказао Својим земаљским животом... Наставиће се... Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (13) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (12) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (11) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (10) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (9) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (8) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (7) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (6) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (5) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (4) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1) Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|