header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow КОРОНА arrow Извештај нашег сарадника из Мелбурна о стању у Аустралији
Извештај нашег сарадника из Мелбурна о стању у Аустралији Штампај Е-пошта
петак, 03 децембар 2021

 Од када сам се јављао прошли пут, пре нешто више од два месеца, у народу је дошло до извесног комешања. Мада вакцинисану већину и даље не интересује претерано како се поступа према невакцинисанима, приметно је било да је на два последња протеста у Мелбурндошао значајан број људи.

Да ли је било стотинак хиљада, како зборе добронамерни скептици, или преко пола милиона како их броје одушевљени оптимисти, мање је битно.

(Оно што се по Интернету налази су већином снимци из намештених углова да се минимизује број људи. Медији без икаквог скрупула лажу да је изашло тек неколико хиљада да протестује; Милошевићева ТВ Бастиља је била поштенија од ове безочне пропаганде на аустралијским „слободним“ медијима.)

С обзиром да је у Викторији преко 90% особа преко 16 година вакцинисано дуплом дозом, најважније јесте да је ту масу чинио и значајан број оних који су примили вакцину. Не само на овом протесту, него и широм Аустралије: тамо где је било раније пар стотина људи на протесту, скупљају се хиљаде, чак и у неколико мањих места где су се протести одржали.

Шта је вакцинисане – бар неке од њих – мотивисало да се придруже невакцинисанима? Непосредан повод, бар у Викторији, који је и изазвао овако масовне протесте, било је експресно увођење новог пандемијског закона.

+ + +

Наиме, Викторија је једина од држава у аустралијској федерацији имала врло рестриктиван закон како се може уводити ванредно стање и колико може да траје. Власт је користила овај закон да правно покрије закључавања, обавезно ношење маски, драконске казне и на крају обавезну вакцинацију, али је морала на сваких неколико месеци добијати дозволу од парламента, тачније од пар независних посланика који им фале за апсолутну већину у горњем дому, да се такво стање продужи.

Последње такво продужење истиче 15. децембра. Пошто „независни“ посланици нису били вољни да подржавају даља продужења ванредног стања, власт је одлучила да им дâ смоквин лист у виду новог пандемијског закона, који се баш сад гура да се изгласа пре истека децембарског рока.

 

Закон прописује нове сумануте мере: могућност перпетуалног пандемијског ванредног стањa, које наш врли премијер Ендрјуз може прогласити како му се ћефне, чак и ако заправо нема локалних случајева заразе; довољно је да он процени да постоји таква опасност.  Једном кад се уведе, може се укинути против премијерове воље само на заједничкој седници оба дома парламента; међутим од тога је слаба вајда, јер владајућа странка тако има комотну већину. Сада влада такву већину нема; продужења ванредног стања траже посебно гласање у горњем дому, где се влада мора договарати са осталим посланицима.

По новом закону, нема ограничења какве се све мере могу донети чак и нижи државни службеници да би се сузбила пандемија  - практично могу урадити све, сем да директно притворе осумњичено зараженог, зашта им је потребна уредба министра здравља о прописаном притвору. На овај притвор нема жалбе и може се неограничено продужавати све док државни службеник који је га одредио сматра „да је разумно неопходан да елиминише или смањи озбиљан ризик за јавно здравље“.

На крају, прописују се драконске казне за непоштовање оваквих мера,  мерене у десетинама хиљада долара за појединце и стотинама хиљада за фирмеЗа „преступе“ као што су неношење маске, непоштовање ограничења кретања, одлазак на протест, или ако као фирма не тражите да муштерије скенирају код пре уласка у продавницу, итд. Појединци могу добити и затворску казну до две године, ако држава оцени да „намерно и безобзирно“ крше мере прописане према овом закону.

Дакле, сигурно је да је већи број људи, вакцинисаних или не, увидео да са оваквим широким овлашћењима, без контроле парламента, власт практично може да им ради шта хоће, а све правдајући се здравственим разлозима; па је почео да се буни. Сигурно је и да је известан – можда и велики број – вакцинисаних примио вакцину само зато што је био приморан на то, под претњом губитка посла; и да се сада суочава са тим шта уопште значи бити вакцинисан, јер је предстоје нам бустери , који ће због нове омикрон варијанте можда постати обавезни и раније.

Међутим, исто тако је извесно да је релативно мали број људи који овако размишља. Време овде постаје лепо, идемо у лето. Људи желе да дану душом од пандемије, вакцинисали су се, и шта сад још треба да се замајавају анализама механизама власти којој, још увек, ипак верују. Али, осећају да нешто није у реду.

+ + +

Шта то, заправо, није у реду?

Један скорашњи обраћеник у православље, из англосаксонске културе, иначе по занимању писац, добро је описао садашње нелагодно стање аустралијског друштва, а можда се покаже – не дај Боже – врло брзо и српског, па и целокупног света:

„Закључавање. Обавезни медикамент. Сегрегација читавих друштвених класа. Масовна отпуштања. Добошарска сагласност медија. Систематска цензура противних гласова. Намерно створена, од стране државе и медија, клима страха и сумњичења. Какво је уопште могућно оправдање овако нечег? Можда мешавином страшне пандемије, која је убила или тешко погодила велики проценат заражених, и постојањем сигурног и поузданог лека који спречава ширење заразе. То је, наравно, оно што нам се говори да данас преживљавамо. То је Наратив.

 

Међутим, сад је постало прилично јасно да Наратив није истинит. Ковид-19 је гадна болест коју би сви требало да узму озбиљно, нарочито они који су посебно рањиви. Али није ни близу толико опасна – ако било шта такво може бити толико опасно – да оправда стварање глобалне полицијске државе. Што се тиче вакцина, често се људи који се расправљају на ту тему, заправо свађају око стварног узрока неслагања, који је дубљи и често се не помиње, ако се чак уопште и разуме. Поделе које се јављају у друштву поводом вакцина, немају везе са вакцинама: него су у вези са тим шта вакцине симболишу.

Ја сам писац. Знам како се приповеда. Знам шта приче чини добрим или лошим, и имам њух за причу која не држи воду. Ковид Наратив је једна таква прича. Не слаже се сама са собом, чак ни у сопственој интерпретацији. Нешто није у реду. Прича на површини не одсликава шта то лежи у дубини. А то што је испод површине, јесте оно што ме занима.

Ми живимо у апокалиптично време, у оригиналном значењу грчке речи апокалипсис: откровење. Шта се дешава на површини открива оно што је одувек постојало испод, али је у нормално време било сакривено од погледа. Све се сада дешава у дубинама. Иза аргумента да ли треба или не треба узимати вакцину, која може или не мора да безбедно делује, креће се нешто старије, дубље, спорије: нешто што има све време овог света на располагању. Неки велики дух чији је задатак да искористи ова смутна времена и покаже нам све што треба да видимо: ствари сакривене од стварања модерног света.

Ковид је откровење. Оголио је пукотине у друштву које су увек биле ту, али које су могле бити игнорисане у бољим временима. Открио је послушност устоличених медија и моћ Силиконске долине да обликује и контролише јавну конверзацију.  Потврдио је љигаво непоштење политичких вођа, и њихово повиновање сили корпорација. Показао је „Науку“ компромитованом идеологијом каква јесте.

Оно што је највише од свега ковид апокалипса мени открила, јесте да када су људи уплашени, лако их је контролисати. За последњих осамнаест месеци, од „две недеље да заравнимо криву“, дошли смо до „обавезна вакцинација да се избегне затвор“.

Наиме, прошлог викенда, аустралијска војска је почела је да расељава заражене корона вирусом у кампове којим управља држава. Делови Северне територије Аустралије потпали су под „чврст локдаун“ где нико не сме да мрдне из своје куће сем ако је у питању хитан медицински третман. Оне који су покупили вирус, или тек били у контакту с неким зараженим, војска ће присилно „преместити“ у владин камп где ће бити држани док држава не одлучи да је безбедно да их  пусти.

(Нап. Р.Г.: ради се о већински домородачким насељима, која подсећају на српске циган-мале. Аустралијска војска покупила је махом Абориџине из ових насеља и пребацила их у карантинске кампове, под изговором да жели да спречи ширење пандемије у нехигијенским условима.)

Ове „установе обавезног надгледаног карантина“ коришћене су прошле године за карантин долазећих путника из иностранства. Сада се користе да „изолују“ аустралијске грађане. Још таквих кампова се прави за будућу употребу. Ако вам ово не побуди црне слутње за будућност, не знам шта бих вам више рекао.

Моје личне слутње се продубљују сваким даном. Испод површине, из дубина, ја нисам једини који види шта се помаља. Наратив не држи воду, коцкице се у њему не слажу, али он и даље врши посао. Користи се да позове и оправда досада невиђену ауторитарну технократију која све нас гази без пристанка, без дебате и без права на непристајање.

 

За ове кратке, али епохалне две године, то је оно што смо ми постали. Ми на Западу, који смо утрошили деценије, ако не и векове, придикујући остатку света о „слободи“, и понекад покушавајући бомбама да га утерамо у њу. Није требало пуно да се наша прича покаже шупљом, зар не?

Можда вам све ово звучи претерано. Хистерично, чак. Пре неколико месеци вероватно бих се сложио са таквом оценом. Пре годину дана, сасвим сигурно. Али тада нисам видео оно што видим сада. Нисам видео пасоше на паметним телефонима, кодове за скенирање, млитаву јавну послушност, намерно подгрејавање страха и мржње од стране политичара. Нисам видео обавезну вакцинацију. Нисам видео кампове.

Сви ми имамо тачку пуцања, као што и треба, јер је то начин којим нам наша људска интуиција вришти да нешто не ваља. Ово је моја тачка, мој лични „вакцинални тренутак“. Како сам раније био неутралан, тако сада више нисам. Чак и да ме убеде да су вакцине безбедне и функционалне, никад не бих могао да извадим вакцинални пасош и пристанем на технолошку сегрегацију друштва. Нећу да пустим да се ово дешава. Нећу да оправдавам оно што се помаља. Опираћу му се.

Али нешто се збива. Као да се магла нагло подигла. Можда ће све више и више људи увидети да је оно што се дешава Рубикон наших дана. Ништа неће бити исто после овога, као што није ни намеравано да буде. Ако нећемо да будућност буде QR код који заувек трепће преко људског лица, мораћемо нешто да урадимо по том питању.“

(линк ка оригиналном тексту)

 

Из Мелбурна за "Борбу за веру", Радован Голубовић

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 децембар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.