Старац Антим Агианитис (†1910–1996):

„Данас ми пролазимо кроз највећу кризу после стварања света. Погледајте шта раде људи: иако им је Бог дао мудрост за чињење добрих дела, они га користе за зло, за дела лукава. Они су се превратили у чудовишта и постали гори од дивљих животиња.

Без покајања ми не можемо урадити ништа добро. Хајде да се подсетимо следећег случаја из Старог Завета. Пророк Јона је рекао: «Кроз три дана Ниневија ће бити разрушена». Шта су тада урадили Ниневљани? Сви они су се кајали и постили, при чему нису постили само људи већ и животиње. Па хајде  да и ми усправимо своје умне очи ка Богу и измолимо у Њега Божанствену милост за нас, за сав наш народ, за Цркву и за сав свет: «Господе, ниспошљи милост Твоју на људе Твоје и опрости нам, грешнима, и целом свету Твом».

У житију преподобног Варсонуфија Великог, који је живео у шестом веку после Рођења Христова (прославља се 6. фебруара), ми читамо да је он једном видео како ће због умножавања безакоња цео свет постићи велика катастрофа. Али молитве тројице светих мужева, који су живели у то време, омели су распростирање зла у свету. Један од њих подвизавао се у Риму, други у Коринту а трећи је био сам преподобни Варсонуфије. Молитве ова три подвижника одвратили су гнев Божији и гнев Великог Цара Христа.

Верујем да и данас има таквих светих који се моле за цео свет. Сатана и његове слуге нелазе се у великој јарости, они хоће да прогутају све које могу. Ми сви морамо да се молимо зато што смо на граници погибије.

Смирење нас васкрсава и ослобађа од сваких трулежних и приземних помисли, јер Господ «страдални и распети је васкрсао и прослављен». Смирење доноси покајање (грчки:  μετάνοια), што означава дубоко жаљење о учињеном и промени начина живота (преумљење), да се убудуће не би поновило слично зло. Ако се грешник каје он се ослобађа од греха. Пророк Давид је рекао: «Господ је разрешио са тебе грех твој: нећеш умрети» (2 Цар. 16, 20-22).

Хајде да сви ми приложимо старање, да би покајањем задобили вечна блага. Одавде имају два пута: на Небеса, у вечни живот, или у ад, у вечну погибао. Колико год добродетљни ми били, ум човека од младости се приклања злу и ми грешимо сваког часа нашег живота, зато што смо такви постали због неверности прародитеља Богу.

Ми морамо имати горећу веру зато што «онај који верује у Мене, жив ће бити», - говори нам Господ, - а «који воли Мене, воли Оца Који Ме послао».

Ако ми не будемо исповедали помисли духовном оцу оне ће се претворити у чудовишта и прождераће нас. Један сељак је нашао на земљи замрзнуту змију и положио је себи испод пазуха да би се загрејала али само што је оживела она га је ујела. Тако исто и ми: ако се не изабвимо од помисли онда ће оне да породе грех а «учињени грех - говори апостол Јаков, - рађа смрт» (Јак. 1, 15).

Љубав има највећи значај у нашем животу јер љубав је Сам Христос. Христос нас је заволео толико да није поштедео ни Свој живот ради нас, грешних. Тако да и ми заволимо једни друге жртвеном љубављу. Таква љубав тражи напор, принуђавање себе – како је речено у Јеванђељу о Царству Небеском, да «Царство Небеско се са напором осваја и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). И почетак, и наставак пута ка Богу – то је «непрестано принуђавање себе».

Наше спасење – то је најважније дело благовољења Божијег, зато што је Он «који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине» (1 Тим. 2, 4). У Бога нема лицемерја. Он излива своје богате милости на све људе али Он спасава само верне православне хришћане зато што они имају истинито крштење и истиниту веру. Ако ми желимо спасење то значи да смо дужни да држимо заповести Божије, без којих не можемо истински болети Бога и човека.

Јеванђеље се обраћа нама: Ако ко рече: «Љубим Бога», а мрзи брата свога, лажа је, јер који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога, кога није видио? (2 Саб.посл. Св. Ап. Јов. 4, 20).

Молитва – то је наше непосредно општење са Богом. Цар и псалмопојац Давид говори: «Излићу пред Њим молитву моју, жалост моју пред Њим објавићу» (Пс. 141, 2). Пред молитву се морамо усредсредити, одагнати све стране мисли, и предстати пред Богом смирено, без икакве гордости, као што поступамо тада када идемо да молимо за помоћ неког вишег, по звању, од нас. Помоћу молитви ми се ослобађамо од скверних помисли и ликова (уображавања).

Ми се морамо добро припремити за излазак из привременог живота, да не погинемо. Има оваква светоотачка изрека: „За онога ко је умро за свет пре исхода из овог живота смрт, већ, није страшна“. Наша припрема, коју треба спроводити током целог живота, треба да се састоји од следећег:

1)   Увек бити мртав за грех;

2) Не преузносити се својим добрим делима и не рачунати себе достојним похвале;

3)   Не очајавати, ма колико грешили, и

4)  Знати, да нам Бог допушта да грешимо да би се смирили зато што без смирења не можемо ући у Царство Небеско.

Јеромонах Антим Агианитис

(†1910–1996). 

Из књиге монаха Дамаскина Григоријатског «Савремени старци Атона», јеромонах Антим Агианитис, духовник (†1910–1996). Манастир Григоријат, 2005.

Извор: "Борба за веру" /«Трость Скорописца» / vimaorthodoxias.gr/