Игњатије Мидић (Ignjatije Midic) (1954) – је велики српски модерниста-теолог, активни је учесник екуменског покрета, „дијалога“ са католицизмом.

Оd 1969. г. до 1974. г. је учио у Богословији светог Саве у Београду. Наставио је школовање на Богословском факултету Београдског универзитета – завршио га је 1980. г.

Од 1981. год. до 1987. год. обучавао се на Богословском факултету Атинског универзитета. Ученик је познатог теолога-модернисте и екуменисте митрополита Јована Пергамског.

1987. г. је заштитио докторску дисертацију „Тајна Цркве – систематско херменеутичко разматрање тајне Цркве код св. Максима Исповедника"

Од 1988. г. – је доцент, а затим професор Богословског факултета Београдског универзитета.

1991.г. прихвата монашки живот. Те исте године постаје – јерођакон и јеромонах.

1994. год. је рукоположен епископском митром – епископ пожаревачки и браничевски.

После смрти Патријарха Српског Павла, помиње се као један од могућух његових наследника на Патријархијском престолу.

Учесник је екуменистичког сусрета између Саборне комисије и Српске Православне Цркве и конференције хрватских католичких епископа 18. новембра 1998. г. у Загребу.

У фебруару 2006. г. је учествовао у раду 9-е Скупштине ВСЦ у Порту-Алегрe (Бразил), где је био на челу делегације Српске Православне Цркве.

Оснивач је и копредседник „православно“ – католичке радне групе, која носи име св. Иринеја Лионског. Учесник је „православно“ – католичког саветовања у Равени од 8 – 14 октобра 2007. г. Један је од потписника са „православне“ стране „Равенског документа“, у складу са којим је успостављено Првенство Римског папе у време Екуменског концила и његова ексклузивна улога при сазивању Екуменских концила. Учесник је „православно“ – католичког саветовања на Кипру 2009. г. , широки екуменски програм је био прекинут због протеста православних верника против издаје Православља у руке папе.

Заседање у Равени 2007. год. Епископ Игњатије (Мидић) –пети са десне стране у другом реду. Митрополит Јован Пергамски – четврти са десне стране, у првом реду (кликните да бисте увдећали).

Епископ Игњатије (Мидић) спроводи у својој епархији обимне литургијске реформе, на основу чињенице, да Литургија нема и никад није имала устаљен облик и она се сво време мењала.

Аутор званичног уџбеника о Божјем закону, добио је скандалну славу у Србији.

У свом чудном учењу епископ Игњатије (Мидић) посредством митрополита Јована Пергамског, је прихватио модернистичку традицију учења о јединству, која полази од Спинозе и В.С. Соловјева. Уз то епископу И.М. се може приписати јак утицај егзистенијализма – првенствено Сартра, и персонализма, то јест једне од варијанти тог истог егзистенцијализма. Од других аутора који су имали утицаја на њега, сам епископ Игњатије (Мидић) помиње оца Георгија Флоровског, епископа Атанасија (Јевтића), Вољхарта Паненберга, Алана Торанса.

Епископ И.М. устаје против догматизма Светоотачког православног вероучења, и сам одлучно исповеда догме теолошког и филозофског модернизма. Он одбацује „средњевековну схоластику“ и, не гледајући на то, у његовим радовима модернистичка теологија и егзистенцијалистичка филозофија је напокон инволуирала у испразну игру са терминима, који намерно нису испуњени садржајем.

Као и пре њега отац Јован Мејендорф, епископ И.М. развија учење о посебном стању „бића“.

Према учењу епископа И.М. свет је подвргнут смрти, труљењу, „зато што“ га је створио Бог ни од чега. За њега постоје само уопштено „природа“, „заједница“, „јединство“. Он одриче постојање бесмртне човекове душе и уопште, било чега што не би било појединачно и изоловано.

Упркос учењу Светог Писма и Светих отаца о томе да је стварање „добро дело“, епископ И.М. га изједначава ни са чим, смрт и труљење – првобитном греху, и овде се спаја са учењем „моралног монизма“ у личности А. И. Осипова. Одатле И.М. изводи закључак да природу свега постојећег чини – ништа. Противно учењу Цркве, епископ И.М. тврди, да Адам у рају није био савршен.

На тој основи критичари епископа И.М. доносе закључак о његовом „нихилизму“, што није сасвим тачно. У складу са његовим учењем, јединство свега што је Бог створио, разматрано помоћу пантеистичког кључа и јесте оно исконско и крајње благо, коме тежи и кога узима за праузрок Хришћанска Црква у новом добу. То будуће јединство је чисто метафизичко, оно нимало није повезано са религијом.

Епископ И.М. уводи кључни за њега појам „заједница“ Биће се према његовом учењу појављује само кроз личност, личност не постоји као бесмртна суштина и рађа се у „заједници“ Ја и Ти. Личност – то је онај, ко се налази у јединству са неким другим. Ово је потпуно у складу са модернистичком традицијом. (В.С. Соловјев, митрополит Сергиј (Старогородски), В. Н. Лоски), где личност – није оно исто што и индивидуа. Већ у томе се манифестује неслагање са теологијом, која, разуме се, не познаје такве супротности и такво учење о заједници.

Заједно са свејединством и егзистенцијализмом, систем погледа епископа И.М. је наследио све недостатке тих учења. На тај начин његова теологија се истовремено шири и покрива већи простор, губећи при том уопштено сваки објекат и своје ексклузивно место за исповедање и заштиту исповедања вере Седмог Васељенског сабора. Богословље, то није парцијално, специјално знање, већ свеобухватно виђење Бога, света и живота.

Мада епископ И.М. користи схоластички језик, он испољава заједничку за модернизам неспремност да схвати основне теолошке термине из класичне филозофије: „личност“, „природа“ итд. Например када епископ И.М. говори о „човековој природи“, он увек има у виду не човека као разумно биће и смртно. Он стално има у виду „створену природу“ уопште. Таква природа – је чиста апстракција без конкретних носилаца и неразумљиво је зашто се тај појам уноси у учење о Спасењу. Дата природа се према епископу заснива „ни на чему“ и створена је „ни из чега“. То конкретно значи да код епископа И.М. у природи нема никаквог супстрата („субјекта“ ypokeimenon), да се природа не посматра у некој инкарнацији и само у инкарнацији, већ она, виси над амбисом ништавила, како код учења прерсоналиста, тако и код учења егзистенцијалиста.

Законе природе епископ И.М. посматра као испољавање греха и личност човекова може да буде привидно слободна од покоравања тим законима. То није само смешно – у ком је претпоставимо смислу сам епископ ослобођен од закона светских склоности? – већ и оштро противуречи учењу Писма и Традиције, и делимично св. Максима Исповедника, кога, као да је изучавао епископ И.М. За хришћане у законима природе нема ничег лошег, и нема разлога да се од њих ослобађамо.

Епископ И.М. одриче постојање појединачних објеката, предмета, личности. За њега свет, кога је Бог створио – то је неистинити свет, свет привиђења, а истинито је само пантеистичко јединство природе са Богом.

Целу ствар спасења је епископ сместио у област односа Бога и света безличне природе. Та природа пада далеко од Бога при стварању, а затим се спаја са Богом у време Другог Доласка Христовог.

То јест епископ И.М. фактички предлаже мит у замену за догматско учење Цркве о Богу – Творцу и Провиђењу. Богословље епископа И.М. – то је игра метафизичких појмова који се ређају, најпре неправилно, при Божјем стварању света!), а затим правилно.

Отуда у учењу епископа И.М. нема места за учење о греху – сем „првобитног“, колективно-безличног – и спасењу од греха, Искупљењу.

Остварење Христовог спашења, он преноси са Жртвовања Крста Спаситеља на Други Долазак, коме епископ И.М. поклања спомињања о Страшном Суду.

За своје модернистичке, реформаторске и екуменистичке погледе, епископ И.М. сматра да припадају Православним за разлику од јеретика, који су према његовом изванредном суду, увек били конзервативни. Он пише, буквално узев следеће: «Јереси су се појављивале, када су јеретици осуђивали Цркву за иновације (!). А Црква не може да буде Црква, ако не уводи ново. Она уводи нове ствари, зато што се њена суштина састоји у – новом».

 Извор: https://antimodern.ru/ignatije-midic-